У времену када су искушења честа, а потреба за милосрђем већа него икад, постоје људи и организације који истрајно сведоче љубав на делу. Хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“ је живи пример јеванђелске бриге за ближњег. Са шест народних кухиња широм Косова и Метохије, у којима се свакодневно храни више од две хиљаде људи, ова организација постала је ослонац онима који су најугроженији, али и нада да милосрђе није ишчезло из нашег народа. О значају овог подвига и снази вере која покреће све активности, разговарали смо са председницом организације, протиницом Светланом Стевић, која својим служењем сведочи да је истинска љубав увек жртвена и делатна.
- Како је настала организација „Мајка девет Југовића“ и шта Вас је лично подстакло да се посветите овом позиву? Како је изгледао сам почетак рада?
Радећи овај посао још од 1999. године, када је и почео рат на простору Косова и Метохије, отпочели смо са циљем да се помогне народу и да му се нађемо у тим тешким временима. Народ је, наравно, своју утеху и уточиште пронашао у манастиру Грачаница, а наш рад је отпочео као волонтерски. Уз велику подршку Епархије рашко-призренске убрзо се оформила и Епархијска Добротворна организација „Мајка девет Југовића“, јер како је време одмицало, ситуација се на овим просторима није мењала, тако смо и добијали све више обавеза. На ову врсту посла подстакло ме је велико разарање српске свете земље, јављање све веће беде и сиромаштва међу нашим људима, жеља да одбранимо наше бројне светиње и богомоље и заштитимо преостало српско живље. Ни данас не можемо да кажемо да је ситуација боља. И даље настављамо са радом за добробит српског народа, уз велику подршку коју добијамо од добрих људи. Било је врло тешко у почетку, иако је било доста мање корисника, број се временом повећавао и данас тај број јесте преко 2500 људи, жена и деце. Требало је прикупити све податке о породицама, њиховој ситуацији, потребама за Народном кухињом, а све то се ради у једном непријатељском окружењу, уз јако мало адеквтаних услова за рад. Захтеви за помоћ стизали су са свих страна Косова и Метохије. Нашем народу је била преко потребна помоћ. Такву слику, нажалост, затичемо и данас.
- У оквиру вашег рада посебно се издваја школска кухиња. Како она функционише у пракси и колико је значајна за децу која је свакодневно користе?
Народне кухиње на простору Косова и Метохије са посебном пажњом брину о школским кухињама како би нашим малишанима омогућили редовну ужину. Ова врста помоћи је итекако важна јер многобројне породице са ових простора нису у прилици да обезбеде деци џепарац за ужину. Поред тога и они који јесу у тој могућности не могу да остваре то јер се у близини школа не налазе објекти у којима се може купити храна. Зато школске кухиње носе посебан значај у обезбеђивању међуоброка за наше ђаке који и поред свих потешкоћа редовно похађају наставу.
- Акција „Донирајте оброк“ слањем на број 1033, препозната је широм Срије. Како грађани могу да помогну кроз ову акцију и шта један такав оброј значи онима којима је намењен?
Наша позната СМС хуманитарна акција путем хуманитарног броја 1033 траје већ годинама уназад стварајући могућност уплате директне помоћи ради обезбеђивања потребних намирница за припрему оброка. Зато је свака уплата преко хуманитарног броја, која износи 100 динара, један тањир хране и комад хлеба за наше кориснике. Доброчинитељи на тај начин активно и директно учествују у свакодневној припреми оброка и хлеба. За људе који ту помоћ добијају ова врста помоћи представља наду и пружа сазнање да нису сами нити заборављени.
- Са каквим искушењима се сусрећете на терену? Шта је у овом тренутку најпотребније да би кухиње могле несметано да раде?
Кухиње су се нашле пред великим искушењем у недостатку потребних намирница за несметано функционисање. Централни магацин кухиња у селу Прековце остао је готово празан, зато нам је сваки одзив доброчинитеља од велике вазжности да останемо у раду и наставимо са прехрањивањем и бригом о 2500 корисника кухиња, али и свих преосталих Срба на овим просторима. Свакодневна су искушења и потешкоће. Сам транспорт хране до свих села и засеока где има наших људи захтева посебну пажњу и будност. То је велики број километара који се свакодневно прелази, у свим годишњим добима, а терен, како географски, тако и по питању безбедности, јесте веома тежак. Поред свакодневне поделе хране ту је и теренски обилазак породица, где се на лицу места сагледа ситуација и уписује захтев за помоћ. Ова врста рада захтева сталну ажурност и присутност на терену због промена које се свакодневно дешавају.
- Шта данас поседују народне кухиње и да ли имате сопствену производњу хране, шта све узгајате и производите?
Како су године одмицале, а потребе постајале све веће, Народне кухиње су радиле на пројектима који би у будућности могли да обезбеде самоодрживост кухиња. То су велики пројекти и остварени су искључиво захваљујући нашим великим пријатељима и хуманитарцима, без чије подршке не бисмо успели. Том приликом бисмо поменули господина Арноа Гујона који нас је у остварењу многих пројеката свесрдно подржао и коме данас дугујемо неописиву захвалност. Данас имамо фарму коза, оваца, крава, свиња, фарму живине, поседујемо пољопривредно газдинство где вршимо узгој разноврсних култура, како на отвореном, тако и у пластеничкој производњи. Успели смо да отворимо и Млекару у којој успешно правимо крављи и козји сир. Наше производе пласирамо и на тржиште и зараду користимо да набавимо оно што не производимо. Дакле сав рад остварених пројекта јесте да делују циклично. Од производа истичемо месо, млеко, сир, јаја, разне врсте поврћа али и воћа.
- Колико људи је укључено у рад организације и како изгледа један ваш радни дан на терену? Колико је тешко ускладити све обавезе и стићи до оних којима је помоћ потребна?
У рад организације је укључено око стотинак људи. Радни дани изгледају тако што се припрема храна и хлеб, пажљиво се пакује у војним мањеркама које су једине идеалне за дистрибуцију хране, обилазе се сва села и засеоци где наш народ живи, а који су корисници кухиња, док се храна, такође, преузима и на пунктовима, одавно познатим нашем народу који на тим местима стрпљиво дочекују возило са храном. Свако има своје задужење, па док се негде дели храна, у другим деловима се обилазе породице, уписују подаци, фотодокументује ситуација, јер оне теже случајаве које затекнемо на терену предлажемо донаторима за пружање помоћи. Помоћ коју већ имамо спремну, такође, дистрибуирамо тамо где је намењена и тако већ годинама. Ускладити обавезе је јако тешко и готово да је немогуће у једном дану све остварити, времена увек недостаје, али уз јаку вољу и жељу коју годинама чувамо, успевамо да се организујемо и покријемо обавезе.
- У једној изјави пре неколико година, истакли сте да је на Косово тешко доћи, а још теже са њега отићи. Зашто је важно да сваки Србин бар једном посети Косово и Метохију?
Тако је, на Косово је тешко доћи али када једном закорачите на свето тло наше земље схватите колико је пропуштено тиме што раније нисте посетили ове просторе. Косово и Метохија је живи завет наших предака, али и свих нас који и данас стојимо на бранику отаџбине. То је наша колевка, место страдања, али и место поновног рађања. Важно је да Срби не изгубе свест о страдалној српској земљи и да не изгубе додир са својим народом. Косово и Метохија је место где љубав, вера и нада у потпуности правдају своју дефиницију.
На крају, важно је подсетити да свако од нас може бити део овог добра. Помоћ се може пружити на следеће начине:
Слањем СМС поруке на број 1033 (цена поруке 100 динара)
Директном уплатом на жиро-рачун 205-243659-06, на име „Епархија рашко-призренска”, Манастир Грачаница, 38205 Грачаница, са назнаком: „Помоћ за Народне кухиње”
Такође, позивамо вас да посетите сајт хуманитарне организације (https://narodnekuhinjekim.com) и упознате се са актуелним пројектима, и шта је тренутно најпотребније кухињама.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
