(Према: Драган Симеуновић, ПЕТАР ДРУГИ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ – ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ, Историја српске политичке мисли: нови век, Православна реч, Нови Сад, 2019; Драган Симеуновић, ГРАНИЦА И ИДЕНТИТЕТ / BORDER AND IDENTITY, Прометеј, Центар за културне интеграције, Нови Сад, 2025).
„Почетак и порекло ствари јесу неограничени. Али где је стварима извор, ту им је и увир по нужности. Јер једне другима дају правду и накнаду због своје неправилности по пресуди Времена“ (Анаксимандар).
У залеђу светле традиције тумачења и разумевања својеврсних и слојевитом националном идејом просвећених научних партитура, неумитно је истаћи отмени интелектуални манир, одвећ племениту интимну раскош и phronesis ретко изузетног ствараоца, чија је танталска мудрост преседан, par excellence, те у одразу заветних мисли и сентименталних духовних исписа, поверених нам у достојанству речи, почива као светоназор изнад у односу на вишедеценијски еквилибријум његових досадашњих, посве надахнутих и изнимно бриљантних пропедеутичких расуђивања о идентитету порекла и аутономији слободне воље, антиципираних кроз упоредну мозаичну повест српске државотворности, што у изобиљу осамљеног или заједници приврженог српског националног бића. Зацело, свој предањски искорак ка заносно одуховљеној посебности, Драган Симеуновић подузима у затишју узвишеног академског прегнућа, савесно приступајући феноменолошкој ауторизацији одважно претпостављених му филозофско-политиколошких исходишта, но и саобразан нужности увида у психолошка знамења платонског тајанства бића, па и метафизичку целовитост индивидуалних и колективних сагледаја националне особитости и идеала слободе сопственог народа који не остаје стихијски помирљив пред царском употребом свести и човека, а чија свеколика идеја чојства уважава подстицај угледу граничног опстанка из искуства минулих векова; ћутња народа опомена је краљевима.
Етички фрагментаризам врлинске науке одликују закономерност, истина и недељивост реалитета. Тиме се ригидни морални закони у тирадама идеолошког панславизма свевремено потискују. Отуда је огледна семантика изражајног етичког интелектуализма у ремек-делу о Његошу, аутора Драгана Симеуновића, величанствени духовни apeiron, јер узорним есенцијалним одабиром не дозвољава ритуални или тек провизорни усек ни естетског, нити етичког греха, већ дуговечну правду у светлу Истине и значајно усвојену јој накнаду за све неправилности по пресуди кривог времена, доима се, in nuce, и као доброделатна угодност или пак задивљујући културолошки мах да се, кроз захтевне енграме религиозне, филозофске и политичке изврсности (у вечитом сразу), природни и етички поредак, најзад, цивилизацијски поистовете, што је идеолошки сагласно херменеутици права на слободу, признатој за најистакнутију онтолошку светковину српског националног бића које по земљи иде, а по вјетру путује, као комета што снује по зраку.
У својој књизи под називом „Граница и идентитет / Border and Identity” (Прометеј, Центар за културне интеграције, Нови Сад, 2025), Драган Симеуновић добро уочава да је наша потреба за простором неумитно последична и вишезначно интересантна, те да се човек, не само као биће страха, већ, уједно, и као биће моћи, радо простире, јер величину добра доводи у везу са величином простора који поседује или користи, што је манифест његове слободе, услед чега, вођен исцрпним циљем да прецизно одреди простор своје сигурности и потпуне слободе, он настоји да се простре не само докле сежу његови интереси и потребе, већ докле се простире његова глад за слободом и сигурношћу, па тако, предочава аутор, долазимо до спознаје да граница није само услов стварне, него и замишљене слободе; безазорно, научни образац sui generis, чијим истанчаним мисаоним захтевом лучоноша-епигон учтиво остварује своју врлинску намеру да нипошто незнатну празнину у домашају слободе људског бића измири са коначним смислом, притом не запостављајући постулате гносеолошке јој основаности, али и дозвољену јој неосетност да неретко, премда не и безазлено, нарушава спонтаност човекове природе у просторима несагледиве јој неодређености.
Будући да анамнеза слободе отпочиње од тезе индивидуалног човека, антологијски credo ове констатације могуће је поистоветити са романтичарским полетом у микрокосмосу Његошевог патриотског бића: Човјек је трунак којега ток Времена једном проз зраку непостижним намјеренијем пронесе (…) Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезобажен. Само наизглед удаљен запитаношћу земаљског времена и Шекспиров Хамлет усрдно кличе: О, Боже, ја бих могао бити затворен у ораховој љусци и држати да сам краљ бескрајног простора – кад не би било ружних снова, док вековима раније, у свом енциклопедијском приручнику, Naturalis historia, Плиније Старији истоврсно записује: In nuce inclusam Iliadem Homeri carmen in membrana scriptum tradit Cicero. Наиме, бит ораха отеловљена да поприма in nuce и разоткрива in nuce, од плодног је заметка у сопственој опни – оно је трајно и знамено што се, као извесно, дâ наслутити или чак по чему се може расветлити наговештај ка будућем развитку аутономне доктрине која, у начелу, не обесмишљава прототипске каноне тек спорадичних склоности и својевољних предубеђења, тј. суштинско одређење апсолутне слободе. Дакле, постојаност еклисиолошке максиме, примерног етичког и верско-политичког концепта у сазиву појединца из језгра просвећене нације, уместо урушених предачких правила, упућује на поузданост упоришних прелаза, услед доброделатних одабира, што баштини истрајност воље за слободу и ваљана постигнућа њеног опстанка с оне стране граница; Da mihi, ubi consistam, et terram movebo. Драган Симеуновић значајно указује да је центар увек симбол моћи, а да периферија то није никад. На граници је, даље бележи аутор, само одговорност, па њена моћ заштите одсликава моћ заједнице онога што је чини. Тако је све што је намењено граничењу отуда и специфичан и увек тврђи део од онога чему је граница, било да је реч о кори јабуке или о оштрици мача. Граница је штит, али и место где су чврсто сплетени Ерос и Танатос у сталној борби и истовременом, сталном и зачудном, али више него довољном складу; управо измештеност, спајање и делимично преливање на додиру два својства, чине границу двојстава границом.
Морална аутономија интегритета почива на знању о моралној врлини колективитета чији су део, те не бивају чак ни летимично удаљени од појмовног херметизма у спрези аксиома societas-socius. Иницијација догме би, насупрот поменутом, потврдила особност идентитета у свету надвремених и вечних идеја, јер су упоришни склад гледишта од којих полази индивидуално раслојавање остварено у разнородности националних перспектива, па и у односу вишезначних разлика у етничкој или политичкој припадности нацијом сједињених бића. Утом, врлине вредности одгојене етницитетом бивају посвојене као учинковите доминанте, али не и као нужности којима се синтетишу крајње границе слободе или пак условљава имунитет дугорочног колективног опстанка чије преамбуле, одређени етнички идентитет и етничку посебност, чине једнако блиским комплексу политички одељивих или масовних осећања, мишљења и понашања, што не зависи само од употребног контекста личне слободе, већ и од појмовних конвенција које су савешћу претпостављене људској сврси. Сентиментално поверење у просвећеност човека и његов разум, али не мање и у свет и његову смислену устројност, у матици савремености може да одише готово наивно, пошто нас је и претходни век само учио, не стасавајући, не поставши бољи; ако питање гласи: Да ли живимо у просвећеном добу?, одговор је: Не, али зато свакако у добу просветитељства/просвећивања. Процесом секуларизације човек је остао да стасава без трансценденталног упоришта, но није неминовно изгубио своје место у свету. Гаранта законитости људских дела, па и историје која та дела проповеда, недвосмислено је заведена као својеврсни фенотип етичког наслеђа човекове афилијативне природе, у чему је генотип човекових грегарних настојања наднаравно потребит и непорецив. Имануел Кант, разматрајући Идеје о општој историји и предусловима космополитизма из 1784, прозрео је управо такву природу човека. Упутно овом телеолошком природословљу, дешава се да људи, чак и када посежу само за својим настојањима, а неретко и једни против других, опет неприметно следе намеру природе као какву нит-водиљу; наше жеље су предосећај способности које су у нама, гласници онога што ћемо једном бити кадри да учинимо (…) Ми осећамо чежњу за оним што већ испотиха поседујемо. Хришћански образац Душе, као воска, у чији се калуп, свечаним чином стварања, утискује божански печат, замењен је органским моделом клице, па се, са културно-политичког становишта, просвећеност бића тумачи као деликатан облик, који култура делања поприма у друштвеном процесу модернизације, наиме, има конзервативни и конзерваторски карактер, у извесној је мери фактор социјалне кохезије – хабилитације и рехабилитације, док се колеба између утопијског идеала и неузгредно постављеног концепта пресудне политичке алтернативе, која тада бива призната као једина прихватљива и могућа. Одвајајући се од интерпретативне матрице божанског провиђења, земно биће, путем индивидуалног принципа самоодговорности, запада у стање пренаглашене трибунализованости, читај, подлеже апсолутном притиску правдања и принуди легитимисања, што истиче нов приступ у разумевању колективне судбине и случаја. Отуда меритократски оријентисана вредност поједностављених одлука о предности припадања не зависи од благодати порекла по рођењу појединца, него од доброхотности његова учинка у искључиво надиндивидуалном контексту препорода друштва, што је једнако значајан корак ка осамостаљивању, колико и потенцијални извор заблуда и прецењивања сопствених моћи; познање човека је спознаја о ограничености с једне и јединству с природом с друге стране, чиме он затире јаз између себе и света од којег је, притом се одричући поразног суда да је истински живот само живот генијалног човека – коначно, и мали човек не престаје да бива човеком, неометен у одсјају велике идеје, унаточ изузетном.
Рањивост нације подлеже слутњи према којој је човек, и као биће избора, условљен дивљим семеном матичне једновремености, што намеће питање да ли му је земља, испрва, подарена као расадник духовног блаженства, тек стихијска колевка у коју је приспео случајно или по казни? Не поставши нехајна према месту наклоњеног му испаштања или кајања, визија човекове судбине учинила је да човечје тело, под окриљем чисте Душе, одбаци примисао о посве ништавном постулату опстанка, који границе неминовних жеља начиње, те оно остаје свесно потчињено култури смрти, култури казне и страху од ње: Његош судбину Обилића користи да оправда једну особиту културу смрти: „Гроб је частан вјечан живот, живот стидан гроб вјечити.” Реч је не само о модусу умирања homo heroicus-а, већ и о нужности чојственог живљења које претходи достојанственој смрти (Драган Симеуновић: „Петар Други Петровић Његош – Између неба и земље”, Историја српске политичке мисли: нови век, Православна реч, Нови Сад 2019), о чему сведоче и остварена уверења, почивша на илузији и предрасудама, али и на духовној интуицији да је човек и биће Наде, тема ad infinitum у идеји делимично слободног избора, па смисао усваја у тренутку када му је избор по савести дозвољен.
Поменути архетип Милоша Обилића, као наслеђени оквир човеку приписаних етичких и херојских идеала, свеопшти је modus vivendi упореднији и упорнији од религије. Тиме се истиче Милошева жртва као непоједностављени гратификациони симбол непокореног народа коме је било важније како се умире од тога како се живи, услед чега народ одмерава величину значаја своје животне вертикале, чиме се и јунак народа ближи одабраном учинку слободе творене у духовном завештању вечитог света. Одбраном дистинкције индивидуалитета и тоталитета, слобода у таквом сазиву наговештава границе које су неизбежне по опстанак човека; догматизам се појављује као ништитељ и најоригиналније трагедије и најизворнијег смеха, док воља ума и судбина обитавају у једном скарадном кључу: земаљски шар који, иако настао од прашине и црна хаоса, пружа човеку, мада већ у плот обученом, прилику да се диви Сунцу, али и својој дивној сапутници, те да благодари Небу за милости (Владета Јеротић, Дарови наших рођака: психолошки огледи из домаће књижевности, књига 2, Просвета, Београд 1997).
У својој зачетној идеалистичкој интерпретацији постулат слободе избора указује на порекло извесно блиско субјективности, сходно чему би целисходно тумачење и потом усвојено разумевање смисла слободне воље ваљало свести на тематизацију проблема субјективности према обухватној савести појединца, затим и нације. И одиста, поуке модерне филозофије грађанског света не тумаче највеће блаженство човеку, јер оно само собом долази, али су свакако полазне идеје од којих се мора поћи надаље, и то не само у првом нацрту претпоставки о смислу човекове слободе, уз шта је неопходно апстраховати их од препрека које не произилазе неизбежно из фатализма људске природе, колико, напротив, из тога што се њиховим каузалитетима веома често занемарују идејни дијалектицитети слободе и нужности у сталном апоретском сучељавању. Чулност поменутих идеја почива на трансценденталној естетици, њихова разумност на трансценденталној аналитици, а мудрост на трансценденталној дијалектици – у основи сваке нужности лежи увек један трансцендентални услов, те њима иманентна идеја бива призната као виша спознајна моћ интимног ослобођења, па и доживљеног националног препорода: досезање слободе, као највреднијег циља, захтева посебан облик масовног политичког и социјалног прегнућа – прегнуће јунаштва (…) Буђење херојства је могуће у сваком појединцу, али га свако не може да пробуди у другом, а још теже у многима. То је велико прегнуће (Драган Симеуновић).
Од историје до савремености просвећеност је дозвољавала разумевање латентног развоја према моменту практичне мудрости чији је модел субјективне рефлексије одвојив по усмерености прегнућа или по избору отпора који од субјекта следи. Метафизика панорамских кутија у знаности западне филозофије, по Адорну, кажњава гордост субјекта услед обоготворења, и то казном утамничења у сопствену властитост, дочим отвара и све оне вантеоријске неподопштине зала која, као имаголошки идиоми у зениту његове затамњене логике, уступају пиједестал искупљењу, услед сагрешења. И Драган Симеуновић указује на важност хијерархије по количини гордости, притом не запостављајући грех који је извор жудње за моћи, стваралац и одржавалац моћи, те као такав бива срж и тешко савладива демонска димензија политике.
Крунски лупинг слободне воље, њено разазнато измештање из окоштале истине сопства, своди субјективитет на научни гест опирања логици самопоистовећивања, па самонегацијом стиче и оно потиснуто, неидентично, утопијско. Идеал просветитељства управо је одсудни гест толеранције духа, који, по неумитној принуди Јаства, истодобно бива и инстанца тлачења и непокорна жртва. Отуда услов истине, делимично сведен на номиналистичке постулате волунтаризма, у најбољем, заступа интелектуалну процену блиску етици претпостављене Врлине, а у општијем, и разумевање последица као мерила исправности поступака који остају да постоје с Врлином. Етика дужности владајућег морала, дакле, не испуњава очекиване захтеве Врлине, док ум, неупућен од спољашњих утицаја владајућег морала (или његових последица по одлуке човека), ипак дозвољава удео поједностављених деловања што од последица настављају свој пут. Толеришући опредељења Његошеве политичке суштине, Драган Симеуновић истиче истинско разумевање природе његова избора за чин промене вере, објашњавајући га као чин несталне и карактерно слабашне природе људске. Он прашта Србима и правда их услед преласка у ислам, условљавајући помирење, па макар и повратком у стару веру. Изнуђен политичком рационалношћу, братимећи се, његов народ остаје одлучан у својој политичкој пракси и послушан у поступању по договору са великим силама. У најбољој намери могуће је истаћи да је нововековна политичка мисао Петра Другог Петровића Његоша идеолошка окосница spiritus movens, јер почива на познању источне филозофије, те, у својој идентитетској потрази, заснива делотворност на вери у знање владара-мислиоца који, далеко више, приспева религијској неумитности политичке филозофије, а чија сведочанства о ваљаности само појединачних сазнања нису самоистицајни суд времена и средине у којој је поникао и владао, већ оправдана склоност ка разумевању идентитета народа који није и не може бити апсолут у облику прочишћеном од сваке садржине спорадичних чинилаца: човек (…), заправо, није склон рату, ма колико то свет политике игнорисао. Зато симптоматологија идеалистичке коначности неретко бива подведена под чулност нечисте воље као системски подухват рационализације индивидуалне свести. Поближе гледано, индивидуална свест је, у најчешћем, узима као отрежњујућу, али не и као пресудну изузетност у знамењу препородне идеје; подједнако је смртоносно за дух да има систем, као и да га нема. Мора дакле да се одлучи да обједини обоје. Сходно истакнутом, у сврху охрабрења човека на борбу, па и духовну, Драган Симеуновић наводи на неминовност стварања херојских узора, развијање митова и, за ратне сврхе и ратна времена, уздизање погодних култова, када се велики значај придаје свему наднаравном, што указује на искључивост и фатализам у следу Његошевог уверења да је борба принцип устројства света, утом и људског друштва. Његошу су, најзад ће аутор, немили освајачи и империја настала од личних ратничких сујета, што је амбиваленција уважавања вештине њиховог ратовања, али и осуде стихијских им резултата по човечанство. Стога и сазната нужност у зачетку идеје о смислености жртве за слободу бива изворно и постојано обликована у народу, мењајући само форме властитог исказа у презрењу сопственог живота. Култура сврхе јунаштва у функцији остваривања добра и етички исправан одабир циља чине јунаштво позитивним (Драган Симеуновић).
Добрани научни наводи овог врсног ствараоца намећу питање да ли је Одисејево наслеђе у човеку ипак неумитно по опстанак цивилизације? Јасно је да данашњи човек и надаље не одолева очаравајућим гласовима давнашњег света, али не и по коју цену. Везивање за јарбол историје и оглувљивање посаде за пој сирена обавезује на избежност надмоћније моћи, при чему је запречен један, по својим консеквенцама, сасвим неизвестан однос према свету, у земљи која веома подсећа на опипљиво остварење утопијских Нада, па време одступања од утопије пролонгира као своје испуњење тек кроз историјски процес у чистину предисторијског света, дочим онтолошки идентитет човека безнадно бива посвојен као унилатерална просветитељска бајка: Његошева езотерична визија поретка неба у толикој мери одудара од хришћанских стереотипних представа уређења односа на небу какву би морао имати врховни свештеник једног хришћанског народа да се може рећи да је Његош у том сегменту свога дела гностик (Драган Симеуновић). Изврсни тумач посебну пажњу посвећује веродостојној представи политичког система Неба, уводећи један потпуно нови, безвремени идеолошки појам политике у исказивање различитих погледа на степен и основе небеске моћи као својеврсне парадигми земаљског јој поимања, те упућује на смисао световног владара, који се високо и смело уздиже изнад стереотипних представа у политичком устројству Неба и земље, доминантних не само у добу свом. Аутор мудро закључује да, иако је инструмент хијерархизације и супрематије, моћ не бива сасвим у супротности са демократијом, док дволичност у политичком делању то јесте. Представа о Сотони као демократу распршује се већ услед тога што он од себе моћнијем потражује права једнака за све, тиме и за себе, чиме одриче иста права и онима које сматра од себе мање моћним, тиме и мање вредним, што доказује да његов захтев за једнакоправношћу, као не само битној претпоставци, него и претечи демократије, није ни искрен, ни принципијелан. Дакле, Сотона захтева изономију која је увек претпоставка демократије. Међутим, Његош као првобитно стање уређености односа на Небу утврђује стање једнакости свих Духова Светих и њихових светова (нарушених необјашњивошћу неодређеног катаклизмичног догађаја). Тако се Бог, кроз глас Сотоне, представља као узурпатор права других духова и њихових светова који пониру у таму, док негују случај згодан да му у тој катаклизми Неба баш његов свет остане неоштећен и у зони светлости, што користи, не би ли тако покорио друге; Врлина постоји ради Истине, али истина не постоји ради Врлине. Тврдња да добри закони настају из злих обичаја тумачи умеће деликатног обликовања ауторитарне свести која, уз адекватну категоријалну опсервацију експонената отпорних на искорењеност суштине спрам бића, упућује на априорно добро, уколико манифестује хармонију целине. Ако се, пак, назнака Врлине, не успе одупрети аутономној природи превласти под окриљем ваљаног хтења, јасно је да ће и деловање бити испостављено као узрочник подвајања Душе. Стога се кривотворење Врлине усваја као истина самоудовољства, те надаље бива подређено идеограму конвенционалног зла, мимо олигархије.
Интегрални човек уједно је и религиозни човек, за свагда признат као биће које је присно са оностраним, светим, божанским. И Карл Густав Јунг универзалији колективног несвесног испоставља први отисак, интерслику у сазиву врховног устројства, тзв. архетип Бога – imago Dei. Тако и Његошева политичка пракса световног, а не само духовног владара не доказује га као „последњег крсташа” који задовољава агресивни зов и западног и источног хришћанства. Његошева политичка модерност за оно време у томе је што се он категорички противио споју владике и владара у једној личности, сматрајући то преживелом историјском формом, због чега се у циљу модернизације Црне Горе и зарекао да ће бити њен последњи владика који је и владар, што је потврдио у својој критици несавршености, архаичности и осталих државних устројстава, када је најдаље отишао у погледу усавршавања етичке несавршености млетачког уређења, а кроз глас војводе Данила (Драган Симеуновић).
Не запостављајући генезу слободне воље човека, отмени научни чин Драгана Симеуновића, apropo, сведочи недељивој истини, до непогрешивости прецизан у сагледају индивидуума, чиме нам аутор оставља когнитивну мапу вишег света, одакле не заобилази његова упозорења и прекоре, клетве и заклетве. Драган Симеуновић потврђује да учинковиту природу човекове есенције не одређује његова свест, већ суштина, која својим познањем народа каквим га је усуд затесао, оставља траг по трагу, док му се траг не истражи, те представља проход у Свете гајеве бића, дозвољене на увир само најпосебнијима, те их, управо као такве, у својеврсној благости, морају и походити на путу у своје онтолошко биће.
Слободу морала у вољи за слободу Драган Симеуновић чита и ишчитава, па ваља учити од њега, с особитом пажњом тумачити га, те (п)остајати бескрајно замишљен над њим, у чему и јесте лепота његовог мисионарског досегнућа. У одсјају целине бивства што чини воља, он уме да слуша шумове у обрисима дана као да су акорди вечности и насушне истине људског бића које признаје светлост као највећу предност Бога и као његов најмилоснији дар, чиме аутор доказује да је човек посебно племенитих изгледа и изненађујућих увида, наочит и ретко изузетан. Док преплиће и испитује Његошев гениј, он се исказује просвећеном идејом науке и уметности, коју, кроз зенит свих Времена, сасвим своди на заумност збиље у Истини задивљујућег националног бића, у чему уједињење у идеји ослобођења сваколиког српства, означава моћи врхунске науке (која је уметност), што од њега захтева једновремено толерантан и егзактан одговор на уметнички говор сопственог чина, те му је, у суду вредности, научни испис сликовитији, док сноси вишу Истину (но што устврђује строги сцијентизам), што рафинираној природи овог, надасве, маркантног научног одабира, удељује пресудност Истине о раскоши мисаоног обиља почивајућег на савести људској.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.