Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Машом Даниловић Минић, новинаром Радио-Београда. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Поштована Машо, потичете из краја који је изнедрио велики број знаменитих људи, међу којима је и блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Лепа је прилика да нас на почетку упознате са детаљима који су везани за Ваше детињство и одрастање. Да ли се сећате првих корака у црквеном животу?
Једном приликом сам писала о својој првој причести и рекла да сам тада, као сасвим малена, била Богу толико близу да никада нисам успела да одем предалеко. Отац се понајвише трудио да самном дели своју веру и знање о православљу. Певао би ми православне успаванке, за које сам, још и тада, разумела да су другачије од оних других, да их треба с посебном пажњом слушати и добро упамтити. Када сам била нешто већа, читао ми је Библију свако вече пред спавање.
Ипак, не бих се усудила да кажем да су то били моји први кораци у црквеном животу. У тим првим годинама мог познавања вере разумела сам да ми је Бог неко важан – неко ко ме силно љуби, ко ме чува дан и ноћ. То је једина мисао која ме није напуштала и која ми се није мењала, а верујем да није безначајна. У годинама које су наступале, веру сам прихватала и као део васпитања. Разумевала сам је и као део породичног идентитета, лепо сећање на детињство и подразумевани део живота. Као средњошколка, а потом и студент философије, неретко сам је излагала немилосрдним питањима и сумњама, постављала пред разне судове и ситничаво је посматрала. Звучаће исувише песнички, али истина је да, ма колико умела да преиспитујем, удаљавам се или запостављам своју веру, никада нисам престала да волим Христа.
Заправо, у тим данима мог упознавања са вером, ја сам присуствовала очевим првим корацима – и у вери и у родитељству. Можда је управо стога све то било тако чисто, јер смо обоје, детиње радосно, прилазили вери. Осећам као да тек сада корачам ка црквеном животу потпуно свесно и са истинском потребом.
- Споменули смо блаженопочившег митрополита Амфилохија. Каква су Ваша сећања на овог великана наших дана? Да ли Вам је нека његова реч посебно остала у сећању?
Нисам одрастала верујући у деда мраза, али то није одузело од мог детињства ништа лепо. Каткад би зими, за нашу крсну славу, у наш дом, заиста, долазио човек седе браде и косе, са пакетом слаткиша у рукама. И по тадашњем мом суду, био је далеко интересантнији Ђедо од било ког деда мраза. Митрополит је био пријатељ наше породице. Одмалена сам примећивала како се ваздух у просторији промени када он уђе. Људи за славским столом слушали су га пажљивије него што су слушали једни друге. Као да би се сви усправили, некако подетињили, постидели се и пожелели да се покажу у најбољем светлу. Ја сам га, међутим, истински волела још као дете. Нисам зазирала од њега, већ сам му се радовала. Допуштао ми је да се играм његовом камилавком, да му седим у крилу и осећам се важно, а једном сам му, сасвим озбиљно, пришла да га хладим лепезом, плашећи се да би га врућина могла омести док приповеда.
Митрополит је изговорио много речи које ће остати упамћене, али ми је још важније да говорим о ономе што је учинио. Носећи Христа, обишао је и најудаљеније кутке овог великог света, помагао породицама, обнављао и подизао храмове и оживљавао православну веру у нашем народу. Тек када су се године нагомилале, постало је јасно да је за Цркву и српски народ учинио више него што смо и помишљали да у један људски живот може стати.
- Како сте доживели пророчке речи високопреподобног архимандрита Јефрема, игумана светогорског манастира Ватопеда, који је под велелепним сводовим Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици рекао да ће Црква у времену пред нама сигурно канонизовати митрополита Амфилохија?
Иако не волим да се мешам у нешто комплекснија питања Цркве, могу рећи тек толико да ја осећам светост митрополита Амфилохија. Дана када је преминуо, моја мајка је казала да ћемо тек од тог тренутка бити у стању да истински појмимо његову величину. Тако је, заиста, и било. Што више времена пролази и што нам је више дато да посматрамо широки траг који је митрополит оставио иза себе, све нам је јасније да смо били савременици великог човека.
- После основношколског и средњошколског образовања, школовање сте успешно наставили на Филозофском факултету. Када се осврнете на студентске дане, да ли се сећате која су то животна питања за којима сте тражили одговор?
Мало је оних који се упишу на философију, поготово у садашњем времену, да би нашли одговор на нека конкретна питања. Уз ризик да звучи претенциозно, а то заиста није, већина студената философије упише философију у потрази за што бољим питањем. Не зато што смо ми који смо се на то одлучили нешто посебнији од других. Неретко је разлог сасвим површан – жеља да испаднете најпаметнији за кафанским столом када започне крупна расправа. Тек када упловите у саме студије, схватите да сте могли да имате сасвим нормалан и леп живот да нисте ушетали на тај факултет.
Шалу на страну, студирање философије има своју специфичност. Она тражи целог човека. Као и на свим другим факултетима, имате испите, непроспаване ноћи, нервозу због колоквијума и страх од неуспеха, али философија вас изазива као човека на најразличитије начине. Чула сам једном да се философи прве године гласно смеју шалама које нико не разуме, како би показали да су паметнији од остатка света. Већ на другој години почињу да се смеју тише, јер желе да покажу да други нису достојни ни да чују шалу. До краја студија више се нико не смеје. Тако некако и буде. Неретко изађете збуњенији него што сте дошли.
Философија је каткад представљена људима као скуп мудрих цитата, као паметно и забавно штиво или као могућност да у њој избунарите рецепт за срећан живот и мудре одлуке. Доказ да то није тако лежи у томе што нисам сигурна да би свршени филозоф икоме препоручио да у слободно време чита Канта, Хегела, Витгенштајна и друге. Не би то било добро ни по читаоца, ни по философе. Ипак, након неког времена, као студент, навикнете се на природу својих студија и онда више не желите да се икада исувише удаљите од тог тока историјског довикивања великих мислилаца. Управо то је био и мој случај.
- Дуги низ година у служби сте медија, тa служба је велика част, али је много већа одговорност. Који су то изазови са којима се данас суочавају медијски делатници?
Радила сам у различитим типовима медија и некако се највише пронашла у сфери културе на Радио-Београду. Мислим да је то једини посао који је незахвалан готово колико и посао философа, а подједнако је леп. Негде у томе лежи моје проклетство: Оно што волим мора бити и веома изазовно, а готово нужно и неисплативо. Јасно је да се култура никада није посебно ценила, а да је данас сасвим маргинализована. Управо у томе лежи и кључни изазов. Људи воле да се праве да им је култура важна, а заправо је стварност потпуно другачија. Ма како се тешили, у ком год мехуру се налазили, теме културе нису на листи приоритета. Други програм Радио-Београда још увек храбро стоји и истрајава. Новинари праве изузетне емисије и чине све да култура има своје место свакога дана. Додуше, то је готово посао за ентузијасте.
Нисам склона претераним романтизацијама, али могу без имало задршке да кажем да су на Радио-Београду неки од најумнијих и најдивнијих људи које сам имала прилику да сретнем.
- Шта бисте посебно издвојили из Вашег досадашњег медијског рада?
Имам ту срећу да моји уредници никада нису довели у питање тему којом ћу се бавити. Рекла бих да постоји потпуно поверење да ће сваки новинар дати све од себе да на прави начин пренесе тему која је важна и која му је важна. Црквене теме део су мог личног истраживања, сваким даном све више, па је једино природно да дођу на ред и у емисијама.
Важно је обрађивати те теме, поготово тамо где се то можда и не очекује. Емисија у којој учествујем нема теолошки карактер, напротив – готово је сасвим социолошка. Ни ја сама нисам теолог, нити какав посебан зналац у питањима вере. Често се црквене теме своде на неколико минута у јутарњим програмима поводом великих празника, а остатак се готово у потпуности препушта емисијама или медијским каналима који се искључиво баве верским темама. Сматрам да је вредно пружити прилику да се изађе из задатог оквира. Наш народ још увек није сасвим напустио уверење да верујући свет треба да буде готово униформисан: Да сви треба да говоре на исти начин, окупљају се на истим местима, воле или не воле исту музику и да црквене теме не би требало да заокупљају обичан јавни простор. Уверена сам да то не треба да буде тако.
Лепота је у томе што нас има разних и различитих. Човек нађе Бога кад год крене да Га тражи, али није лоше ни да га прича о Богу сусретне тамо где се можда и није надао и да о томе чује на начин који до тада није.
- Млади сте и често сте у комуникацији са младима. Који су то изазови са којима се данас млади суочавају и како је могуће превазићи својеврсни талас искушења који се надвио над младим људима?
Не сматрам да су искушења која су данас пред младима већа него што су била пред било којом претходном генерацијом. Старије генерације рађале су се и умирале у различитим државама, а да никада нису промениле место боравка. Сваку претходну генерацију задесио је макар један рат, велика економска криза или нека друга недаћа. Ниједна претходна генерација у младости није била поштеђена критике да је морално посрнула.
Не морамо ићи много далеко да бисмо то потврдили. Довољно је да се сетимо песме „На Газиместану“ Милана Ракића, у којој каже:
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
А Милан Ракић био је млад крајем XIX и почетком XX века.
Понајмање сам уверена да млади данас пред тим искушењима више падају него што су падали раније. Млади људи широм света јесу у некој врсти егзистенцијалне кризе, али она није суманута, већ сасвим логична и оправдана. Свет није наклоњен човеку, а понајмање младом човеку и тако је било одувек.
Суштина је да нас историја непрестано учи да је једина новост под Сунцем Христов долазак; све остало вековима је истоветно.
- Сведоци смо великог благослова и библијских сцена приликом боравка Чудесног Појаса Пресвете Богородице у Београду. Како сте Ви доживели ове историјске дане који су најдивнији израз љубави Божје? Да ли смо у довољној мери свесни величине овог догађаја?
Присуство светиње привлачило је реке људи свакога дана. Народ, самим тим, није ни морао да буде свестан њеног значаја, јер се он сам указивао свакоме ко је желео да види.
Ко је имао ту радост и срећу да чека у тим дугачким редовима, верујем да је одлазио промењен, макар до сутрашњег дана. За човека, биће чија се ћуд тешко мења, то није мало.
Показали смо да смо способни да осетимо Божју љубав и да покушамо да јој се на прави начин препустимо. Не треба заборавити да ми, као народ, чинимо прве кораке ка Цркви након деценија занемаривања својих верских осећања — најпре због грубог, а потом и због перфидног прогона Цркве.
Долазак Часног Појаса Пресвете Богородице показао нам је да смо ипак спремни за богатији црквени живот.
- Да ли пратите рад портала „Кинонија“ и какви су Вашу утисци?
Важно је подржати и пратити рад портала као што је овај. У савременом добу то је један од начина да се дође до широке публике и пренесе јој се оно што је од истинске важности.
- Драга Машо, која је Ваша порука нашим читаоцима?
Моја једина порука је — волите људе. Данас је лако постати циничан, огорчен и горд, а то није пут ни до човека ни до Бога.