Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Јованом Чебо, писцем и сарадницом портала „Кинонија“. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Поштована Јована, Господ свакога човека дарује многобројним и различитим талентима очекујући од нас да таленте умножавамо. Ви сте препознали таленте и вишеструко сте их умножили. Лепа је прилика да на почетку разговора поделите са нама како је текао тај пут од препознавања до умножавања дарова?
Више пута сам говорила о томе да се моја љубав према књигама родила из чисте знатижеље, у периоду док још увек нисам умела да читам, али оно што у нама покреће машту и даје нам шансу још у раном детињству да кројимо неке своје приче, јесу бајке. За мене ће бајке заувек остати омиљена литература, не из разлога јер желим да живим у нестварном свету, већ због тога што оне сваки пут пробуде у мени оно дете које ме тера да се присетим тих дана када је семе моје љубави према књигама посејано, а све оно чиме сам га заливала до данас дало је резултат да су иза мене три романа.
Још у детињству сам почела да пишем песме, оне дечије, касније сам прешла на приче, да би се машта све шире развијала и схватила сам да су романи оно у чему могу да покажем све што желим, да пустим машту да се развија широко. Дуго сам размишљала да ли да објавим роман, али сам схватила да Господ никоме није дао дар узалуд, да тај дар лечи нас јер нам испуњава душу, али и друге који уживају у њему и проналазе пут јер све тајне овога света се налазе баш у књигама.
- Шта за Вас лично значи писана реч и да ли писање некада доживљавате као својеврсну молитву?
Првенствено желим да кажем да је за мене молитва дуже од тридесет година оно што ми никада не дозвољава да се изгубим. У најтежим данима у мом животу, нисам трагала за одговорима зашто се нешто десило, већ сам се молила за снагу да истрајем на свом путу без обзира какве препреке се налазиле испред мене.
Могла бих рећи да је писање једна врста молитве, јер нам молитва помаже да усадимо мир у своју душу, а ја, покушавам кроз своје писање да помогнем особама које пролазе кроз тежак период у животу, баш да пронађу мир, јер „ако ми заборављамо на друге, како да очекујемо да се Господ нас сети“. Велики је благослов за једну особу да јој се пружи могућност да кроз свој дар помаже другима. Свакоме од нас је дата могућност да се свакодневно молимо како за спасење како својих ближњих, тако и свих других људи на овоме свету, а кроз перо нам је дата могућност да спасимо оне којима је душу обузела тама, оне којима је потребна наша рука да би се подигли са дна и поново корачали, оне којима се чини да их нико на овоме свету не види и који нису свесну да је многим људима баш попут њих, мука покуцала на врата, али и многе друге којима је помоћ потребна.
Све већи број порука после прочитаних романа ми је показао да ми је овим даром Господ дао у руке лек којим могу бар мало да излечим сломљене душе, а то је за мене највећа награда.
- Које теме су најчешће заступљене у Вашем стваралаштву?
Када сам одлучила да своје писање почнем делити са другима, без обзира што сам била свесна чињенице да ће књиге које обрађују тешке теме бити слабије читане, нисам одустала од жеље да пишем о ономе, о чему се још увек ретко говори. Мали број људи ће причати о својим страховима, пре него што им кажете да се плашите нечега, а свако од нас има страхове, мали број жена ће причати о насиљу, о силовању, о томе кроз шта пролазе када се боре са опаком болешћу, колико боли када вас, док вам је најтеже, напусте они којима сте посветили живот, како вас страх од самоће може предуго оставити у токсичној вези и још много тога, али када неко проговори, када иступи и каже све оно за шта други нису имали снаге, онда се покрене лавина и отвори се могућност да се некоме помогне.
Радује ме свака повратна реакција коју добијем након читања мојих романа, али још више ме растужи јер ми покаже колики број жена пролази кроз пакао у току живота.
- До сада сте припредили неколико књига, замолићу Вас да наше читаоце упознате са њиховим садржајем.
У средишту свих мојих романа су жене и њихове борбе. Свака се бори са својим проблемима најбоље што уме, носи свој крст који јој је додељен по рођењу и без обзира што повремено сумња у себе, застане, али никада не одустаје, јер сваку од њих кроз живот води вера коју носе у срцу.
Први роман „Казни га заборавом“, је прича о одрастању, сазревању, пријатељству, али и прича о томе колике трауме остави на дете развод родитеља, колико неповерење и страх могу да вас паралишу, а уколико вам се деси да се ваши највећи страхови остваре, да затворено срце може да вас лиши среће која вам је намењена, али је не видите.
Други роман „Ожиљци на души“, је прича у чијем средишту је силовање седамнаестогодишње девојчица, њена борба са насилником, али и борба са самом собом. Роман показује колико човек може бити слеп, да одбаци сопствено дете, одбивши да прихвати да целог живота гаји змију у недрима, колико неповерење родитеља може да повреди дете и отвори му ране дубље од оних које су нанесене насиљем. Оно што ову пручу враћа у равнотежу јесте чињеница да Бог никада добре људе не оставља саме, већ им шаље спас кроз особе чија пружена рука ће бити њихова карта за будућност.
Трећи ромам „Верујем у сутра“, је прича о девојчици која је одрасла сама, у сиротишту, сопственим трудом остварила своје снове и у тренутку највеће среће, сазнала да болује од опаке болести. Роман вас води кроз тешку битку, разочарења, губитке, свакодневну борбу, спушта до самог дна, али и показује да један чист и добар човек у вашем животу вреди више од хиљаду људи који су уз вас само када је сунчано на вашем небу. Однос главне јунакиње и старог монаха је показатељ колико човек вођен вером може да вам буде дубок корен да ни најјача олуја не може да ишчупа ваше стабло, као и то да све док пружамо своје рука ка онима којима је помоћ потребна, бивамо вишеструко награђени оним што не може да се купи новцем, већ што обогаћује нашу душу.
- Колико Вам постојаност у вери и добрим делима помаже у писању?
У животној трци људи често заборављају да живе, заборављају да дишу пуним плућима, да буду захвални на свему ономе што имају данас, а оно што је потпуно заборављено јесте чињеница да одласком са овога света не носимо ништа сем своје душе. Добра дела су оно што храни нашу душу, што нам показује да се срећа увек увећава делењем и да не смемо да затварамо очи и срце пред онима којима је помоћ потребна. Оно што ја мислим, јесте да, када нам се пружи могућност да учинимо добро дело, дата нам је шанса да нахранимо своју душу и то на неки начин треба да се заслужи, а када то и урадимо, да је тај осећај само наш, јер говорећи о томе, препричавајући и наглашавајући свако добро дело које учинимо, губи се та радост јер у том случају, губи своју драж, не чинимо то да би други мислили да смо добри и часни, већ да бисмо ми знали ко смо.
Недавно сам упознала човека који ми је рекао да му је жао што није веру спознао раније и тада сам само добила потврду колико сам заиста награђена јер је вера оно што ме водило кроз цео живот. Мислим, да бисмо могли кроз писање да изразимо своја осећања, да покажемо емпатију, да будемо сламка спаса, да лечимо, морамо у себи имати љубав, мир, наду, а све то нам баш вера нуди, тако да бих могла рећи да ме вера води кроз живот, а писање је за мене један начин живота.
- Који су Ваши планови у времену пред нама? Да ли можемо да очекујемо неку нову књигу?
Већ дуже од годину дана моја пријатељица и колегиница Мирјана Сушић и ја, организујемо књижевне вечери на којима промовишемо наше романе. У току лета правимо паузу, али од септембра настављамо и те промоције су нешто јако вредно за нас јер смо упознале дивне људе, из сваког места понеле много тога лепог, у сваком оставиле делић себе, а награђене смо једним прелепим пријатељством.
У плану је нови роман, биће написан на основу истините приче. Колико тежине кроз живот могу да понесу леђа једне жене, колико јако одзвања тишина у старости, колико боле ране о којима се не говори су само нека од питања о којима ће се говорити у новом роману.
- Често читамо статистике које сведоче да млади данас мало читају. Према Вашем мишљењу, у чему је тајна овог проблема и који су видови превазилажења истог?
Не бих могла да изнесем мишљење и да тврдим да је оно у потпуности тачно, али мислим да деца знају онолико колико су научена још у раном детињству. Вратићу се на почетак интервјуа и дотаћи се поново бајки. Деци треба читати бајке и пружити им шансу да заволе књиге, не мислим да ће свако дете читати током целог живота, али им треба пробудити машту. Свакодневним читањем, они ће наредног дана тражити своју порцију прича, а када дође време да сами завире међу корице, тада ће открити један посебан свет. Неко ће књиге да пригрли и постаће му најбољи пријатељ, док ће неко остати равнодушан, али док нешто не пробамо, не можемо знати да ли нам се допада и да ли нас занима, баш због тога мислим, да као што се деци уводи постепено храна, да би се могле тако уводити и приче.
Генерално, данас се све своди на дигитални начин комуникације, разговор лицем у лице је сведен на минимун, јер ако завирите у простор у којем се налазе младе особе, видећете да већина гледа у свој телефом иако су у друштву, али на велику жалост, све више и одраслих се понаша потпуно исто. Мислим да, због скраћених верзија лектира, лекција, упутстава и свега осталог, деца нису навикла на дуже читање за које је потребна концентрација. Било би лепо, да се омладина укључи у културне манифестације, да се подстичу да посећују промоције, јер сам сигурна да се у многима од њих крије дар којег нису ни свесни.
- Делатна љубав је неодвојива од жртве. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Да ли је човек данашњице спреман на делатну љубав и жртву у односу према сваком човеку?
На велику жалост, морам рећи да су људи постали слепи за своје ближње, па на основу тога би се могли запитати, како очекујемо да виде оне које не познају? Оно што увек гледам, јесте то, како се људи које познајем понашају према својој породици. Ако човек нема осећања према својој породици, ако у животу нема приоритете, како ја могу очекивати да према мени има осећај, па породица је највеће богаство које има један човек.
Људи су ретко спремни да поднесу и најмању жртву јер у свему траже неку врсту користи, а зар има лепшег осећаја од онога када се ваше речи претворе у дела и када нечије очи засијају јер је кап воде која је била потребна да они процветају бар на кратко, дошла из ваших руку. Љубав није у речима, већ у нашим делима, па нека се свако од нас запита на основу тога, шта и колико чини за своје ближње, али и друге људе, колико заиста искрено воли.
- Да ли пратите рад мисионарског портала „Кинонија“? Какви су Ваши досадашњи утисци о раду овог мисионарског портала који већ две године делује у оквиру Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке?
Мисионарки портал „Кинонија“ је место које окупља људе вођене правим вредностима, људе из различите струке, али исте љубави, то је заједница чији би члан свако пожелео да постане. Оно што ми се допада је што сваки сегмент има своју улогу и што свако ко посети овај портал може да пронађе нешто за себе, да прошири своје знање, умири своју душу неком од духовних порука, прочита и туђа мишљења и њихов поглен на веру, на живот, али и много других вредних и поучних ствари. Много тога у животу може да нам буде лекција, али оно што повремено кажем да нам често лоши људи послуже као најбоља лекција, јер од њих научимо какви никада не бисмо требали постати, а на овом порталу се могу срести само добри људи и поучни текстови који ће вам показати чему треба да тежите и какви бисте заиста требали постати.
- Која је Ваша порука нашим читаоцима?
Ако већ нисте, научите бити захвални јер је то једна од најважнијих лекција, а свакодневно имате више од једног разлога за то. Човек када је захвалан, онда је и задовољан, уме да препозна и зрнце среће, да се радује ситницама, да ужива у миру који крстари његовом душом. Да бисмо били задовољни оним што нам доноси сутра, морамо првенствено бити захвални на ономе што имамо данас. На крају дана, сами бирамо хоћемо ли размишљати само о ономе што немамо или ћемо научити да све захвалимо Богу на свему што имамо.