Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са госпођом Сањом Јагодић, професором и сарадницом портала „Кинонија“. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Рођени сте и одрастали у богомољачкој породици, учећи се од најмањег узраста етосу Цркве. Да ли бисте поделили са нама неки посебан детаљ из вашег детињства који се посебно урезао у ваше биће?
Тако је. Од времена до ког досеже моје памћење постојао је један образац по ком је моја породица настојала да живи – редован пост, молитва и одлазак у Цркву. Сведок сам да су тако живели моји бака и дека, родитељи, сестре и ја, а усмени извори кажу да таква традиција постоји поколењима уназад. У једном тренутку каснијег детињства десило се нешто што је поткрепило све оно што су ме у породици учили до тада. Наиме, мој дека, у већ позним годинама, који није пропуштао ниједну свету Литургију, почео је да губи вид нагло, да би у једном тренутку потпуно ослепео и изгубио могућност посећивања Цркве. Једне недеље ујутру затекла сам га у кући како стоји испред телевизора, слуша пренос свете Литургије и моли се. Тога тренутка схватила сам колико чврста вера и молитва окрепљују човека. Често се сетим тог тренутка, нарочито када наступи моменат искушења. У периоду нижих разреда основне школе развила се и љубав према црквеном појању, која и данас траје. Са навршених десет година могла сам да појем целу Литургију, што је у мени, и тада, изазивало духовну радост и мир. То су моменти који ме у мислима враћају детињству и изворном уверењу у снагу, лепоту и сврсисходност молитве и богослужења.
- У житију светог Василија Острошког налазимо сведочанство да је он прву школу побожности стекао у својој породици која је била утемељена на литургијском начину постојања. Рекао бих да сте и ви имали овај благослов. Реците нам нешто детаљније о томе.
Неизмерно сам захвална што сам рођена у породици која ме од малена учила и научила како сваки проблем да превазиђем – стављајући живот свој у руке Христове, уздајући се у мислост Његову. Рођена сам у породици која деценијама, ако не и читав век уназад подразумева молитву и редован одлазак на свету Литургију. Моји родитељи су у најмлађем узрасту почели да утемељују у мени вредности које негује наша света Црква, тако да ја, као дете, нисам имала сазнања нити поимања о томе да постоје људи који не верују у Бога, за мене је то било нешто што се не преиспитује и о чему се не полемише. После више од тридесет година сећам се како ме тата учио да се молим пред иконом наше крсне славе, Светог Георгија. У мени тада није сазревала само вера, него и наслеђе и залог који ја сада преносим својој деци, тако да бих то издвојила као драгоцен моменат у приближавању вери у раном детињству. Сада када сам ја мајка и имам обавезу да својој деци утемељим благочестивост, благоверност и изградим темеље чврсте вере који ће се годинама надограђивати и водити их путем Христовим. Трудим се да то чиним на начин којим су мене родитељи извели на пут спасења.
- Шта бисте посебно истакли из времена вашег средњошколског образовања и шта је утицало на вашу одлуку да кренете путем медицине?
Период похађања средње школе памтим као период у ком сам осим стицања нових знања, упоредо почела да упознајем себе, своја дубља инетересовања и оно што ме заиста испуњава. У периоду уписа средње школе изузетно сам била наклоњена природним наукама, све више су ми се развијала интересовања за човека, његово тело и здравље. Схватила сам да желим да се бавим нечим што има дубљи смисао и што ми омогућава да будем од користи другима. Медицина ми се у том тренутку наметнула као природан избор, као позив који спаја знање, одговорност и хуманост. Међутим, приликом проучавања психологије у средњој школи, изузетно сам се заинтересовала за дечју психологију и рани психолошки развој, тако да ме љубав према деци и освешћеност колико одрасли имају утицај на формирање дечје личности одвело у потпуно другом смеру. Прекретница која је обележила моје средњошколске дане односи се управо на одлуку да у будућности не наставим да се бавим медицином, него педагошким радом са децом. Одлука није дошла преко ноћи, али је временом постајла све сигурнија.
- Следујући речима преподобног Јустина ћелијског да ће деца и цвеће спасти свет, ви сте се у погледу образовања успешно припремили за педагошки и васпитни рад са најмлађима. Шта за вас значи рад са децом?
Рад са децом за мене није само посао, већ пре свега велики благослов, али и одговорност. Деца лече, они поседују христолику, чисту љубав коју несебично пружају, и нужно им је прикладно одговорити на исту. Управо зато се трудим да у раду са децом не будем само преносилац знања, него да у њима пре свега подстичем све оне врлине које су им основ за здрав хришћански живот, а то су: Доброта, поштовање, одговорност, праведност и љубав према ближњем свом. Изузетно ми је важно да се свако дете осећа примећено, прихваћено и вредно. За мене, рад са децом истовремено представља и рад на себи, јер нас она својим искреним питањима, поверењем, чистим срцем свакодневно подсећају на оно што је у животу заиста важно. Ако у једно дечје срце засадимо пре свега веру, доброту и љубав према људима, можда смо учинили много више него што у том тренутку можемо да видимо. Веома сам благодарна Господу што свој посао не сматрам теретом, већ извором непресушне инспирације.
- Не бисмо смели да заборавимо и вашу љубав према књижевности и писаном речју. Драга Сања, која Вам је омиљена литература за читање и на које теме волите да пишете?
У времену средњошколских дана развила се велика љубав према књижевности и писаној речи. Велики утицај на то имало је управо изучавање руског језика, који сам тада учила већ пет или шест година. Кроз изучавање језика упознавала сам културу руског народа и имала први додир са руском књижевношћу, тако да могу да кажем да је руска књижевност је моја прва читалачка љубав. „Тихи Дон“ Михаила Шолохова je заправо роман који је у мени начинио прекретницу тумачења и схватања књижевних дела и учинио да у младим годинама спознам значај руских класика. Након боравка у Русији, љубав према овој држави, њеној култури и књижевности се продубила, тако да се и даље подједнако дивим и са истим жаром приступам читању књижевног опуса са тог подручја.
- Ви сте веома даровити и ваш живот је сличан мозаику, нажалост, простор једног интервјуа је недовољан да све споменемо, али ипак, морамо споменути вашу љубав према појању. У којим сте хоровима до сада појали?
Већ сам говорила да сам појање заволела у раном дечјем узрасту. Наравно да сам желела да сазнам што више о томе и да се усавршавам, међутим, наша мала сеоска црква није имала хор, тако да сам практично била самоука, учила сам појање по слуху, уз повремену помоћ локалног свештеника. У то време није било ни интернета, ни снимака, које бих могла да преслушам, тако да сам могла да се ослоним само на увежбавање и самокориговање на светој Литургији. Касније, за време студија, нисам имала много времена за било какав хоби, па ни за хор, али ми је проучавање музике на појединим предметима на факултету итекако било од значаја за савладавње црквеног појања. Тек касније, по завршетку факултета, и када сам ступила у свету Тајну брака приступила сам хору Сабора Српских Светитеља у Бањи Ковиљачи. То искуство ми је драгоцено и данас.
- Када песмом славимо Господа наша песма бива сједињена са анђелским славословљем. Да ли и данас појите у храму?
С обзиром да мој супруг службује у сеоској цркви и да немамо сталног појца, имам прилику да понекад појем у храму, на моје истинско задовољство. Сматрам то великим благословом који ми је Господ даровао, јер као што знамо појање има дубок духовни и литургијски смисао. Појање ми пружа да текст сваке молитве дубље доживим и да се потпуно препустим молитви. Става сам да мелодија и ритам омогућавају да се речи укорене у наша срца и душе. Појање сматрам обликом служења Богу, јер својим гласом приносимо оно што имамо – време, труд и дар који нам је несебично дат.
- Господ је вас и вашу сестру призвао на један посебан начин живота и удостојио вас велике части, будући да сте обе попадије. Како изгледа живот једне попадије?
Улога попадије, нарочито у једној сеоској парохији није занемарљива. Ми најпре морамо да водимо рачуна о нашој домаћој цркви, настојећи да живимо у складу са православним начелима и традицијом, а са друге стране морамо бити први и основни сарадници нашим супрузима, како у црквеним пословима тако у мисионарском и хуманитарном раду. Вазда је важило да су у једном селу свештеничка породица и породица учитеља веома битне, да уживају велики углед, али да су истовремено увек под лупом јавности и под теретом туђих очекивања. Ја у том смислу носим двоструку одговорност јер сам и попадија и учитељица. Неопходно је уложити велику жртву и добру радну организацију како би се задовољила професионална оријентација, са једне стране, и како не бих занемарила своју улогу коју имам као супруга свештеника, са друге стране. У нашој цркви немамо црквењака, тако да одржавање цркве, дворишта, цвећа, црквене продавнице захтева нашу бригу. Међутим, ја у овим пословима, после радног дана, проналазим велику радост и смирење. Помагање људима, гостопримство, разумевање других и свеприсутност су део наше свакодневнице.
- Верујем да сте имали прилику да прочитате дирљиве речи матушке Јулијане Шмеман о њеном животу са оцем Александром Шмеманом. Из вашег богатог искуства, у чему је сагледан значај супруге једног свештеника у његовој пастирској служби?
Бити попадија јесте част и велики Божји благослов, али и својеврстан крст, нарочито у савременом животу. Једна попадија у себи мора носити велики број способности како би испунила очекивања породице и свете Цркве. Сматрам да су подразумеване особине које попадија треба да поседује вера, скромност, љубав према људима, мудрост, стрпљење и способност да сачува породични мир. Мишљења сам да попадија мора бити безусловна подршка и ослонац свом супругу, тек тада пастирски рад једног свештеника постаје целовит, када је његова породица здрав пример другим породицама. Како је и сама матушка Јулијана писала, и свако ће се са тим сложити, бити свештеникова жена јесте један посебан облик служењу Мајци Цркви и Господу.
- Вас и вашег супруга је Господ благословио са двоје деце. Дивна је прилика да нашим читаоцима из личног опита укажете на значај васпитног значаја богослужења?
Тако је. Наша деца су, наравно, редовна на светој Литургији, али поред тога учествују у свим пословима око цркве заједно са мном и са супругом, у складу са својим узрастом. Настојимо да их на ненаметљив начин укључимо у све аспекте црквеног живота, но круна је наравно богослужење. Редовно присуство у цркви доприноси развоју радних и животних навика. Човек се учи да одвоји време за молитву, да поштује поредак, а код деце се могу развијати истрајност и самодисциплина.
Мишљења сам да се у току босгослужења развијају најважније хришћанске одлике: љубав према Богу и ближњима, смирење, праштање, захвалност, одговорност и међусобно поштовање. Оно што је јако битно јесте да се кроз заједничке молитве на богослужењима развија осећај припадања заједници и спознање да никада нисмо сами.
Богослужење сваког верника подсећа на значај праштања, а кроз свето Јеванђеље верник се упознаје са разликовањем добра и зла и подстиче се на честит живот. Вредности попут поштења, милосрђа и скромности постају део моралног обликовања. Веома ме радује што све већи број родитеља доводи децу у најмлађем узрасту у нашу цркву, јер је благодат вишеструка.
- Свештеничка породица је увек под својеврсном лупом јавности. Како носите овај крст служења?
Крст свештеничког служења не тиче се само свештеника, већ на својеврстан начин обухвата и његову породицу. Рекла бих да је то једини позив који и свој благослов и тежину прелива на супружника и децу. Свештеник је позван да свој живот посвети служењу Богу и људима, па и његова породица, иако то није бирала, живи уз њега и дели радости, али и бреме тог позива. Од попадије се очекује да буде присутна у животу парохијске заједнице, да својим понашањем поставља пример, иако је и сама само особа са својим слабостима и борбама. Од деце свештеника се очекује више него од друге деце, да буду пример вршњацима, иако су то само незреле душе које имају право на безбрижно детињство и грешке. Ипак, овај крст који носимо, у хришћанском смислу, је и пут љубави и заједништва са Христом. Упућени једни на друге у породици, уз молитву, праштање и међусобну подршку и разумевање постајемо ослонац једни другима и заједничком снагом превазилазимо искушења. Кроз заједничке тешкоће учимо да се још више ослањамо на Господа, и да свакодневно сведчимо хришћанској љубави. Заправо, свештеничка породица није породица без проблема, већ породица која свој унутрашњи терет носи са Христом. Крст који носимо постаје временом пут сазревања, заједништва и спасења.
- На које начине ви учествујете у животу Цркве као најдивнија подршка у свештеном служењу вашег супруга?
Своју подршку супругу заснивам првенствено на поштовању његовог звања и тиме што његовом позиву дајем апсолутни приоритет у односу на свој позив. Све што чиним, чиним из из љубави према свом супругу, према Цркви и према људима који су нам поверени. Послушност нашем епископу нам је веома битна, тако да сваки благослов који добијемо прихватамо са радошћу, јер је на корист цркви, па у вези са тим пратим свог супруга безусловно где га служба одведе.
Сматрам да је моја најважнија улога да будем подршка свом супругу, пре свега у нашој, домаћој цркви, како би он могао са више мира и снаге да се посвети свом пастирском раду. Заједно са њим учествујем у животу наше црквене заједнице, редовно присуствујем на богослужењима, црквеним догађајима и учествујем у одржавању цркве и порте. Настојим да будем од корити и у односу са нашим парохијанима, да их саслушам и пружим им топлину и разумевање. Посебно ми је важно да обезбедим услове да наш дом буде место мира, љубави и гостопримства, јер верујем да кроз хармоничан породични живот можемо сведочити оно чему нас Црква учи.
- Из вашег импозантног образовно-васпитног рада са децом, шта је деци данашњице најпотребније?
Претходних година имала сам прилику да радим са децом различитих узраста, у млађим и старијим разредима основне школе. Времена су врло турбулентна, детињство није безбрижно као некад, деци треба већа подршка и разумевање, како би очврсли за свет који их очекује.
Оно што бих издвојила као примарну дечју потребу тренутно, на основу свог искуства у раду са децом, је присутност родитеља, односно време са родитељима. Овом приликом чак апелујем на родитеље да се у раном дечјем узрасту посвете својој деци, зарад правилног психо – физичког развоја. Опште је познато Фројдово учење о развоју деце које се заснива на идеји да искуства из најранијег детињства снажно утичу на формирање личности у одраслом добу. Најзад, није довољно само пуко физичко присуство родитеља, већ истинска пажња, разумевање и слушање детета. Детињство брзо прође, а тежина која се у њему стекне протеже се кроз цео живот.
Истичем да детету није потребан савршен родитељ, нити такав постоји. Потребан је родитељ који је присутан, који га воли, пружа осећај припадности породици и родитељ који ће помоћи младој дечјој души да разуме свет и да у њему пронађе своје место. Односи са родитељима, начин на који дете доживљава љубав, границе, забране и сигурност засигурно остављају дубок траг на каснију личност.
Добар пример одраслих је, такође, оно што је деци данашњице веома потребно. Опште је познато да правило у педагогији да деца уче гледајући људе око себе, а не слушајући опште савете од одраслих. Ово је прво начело ког се придржавам у раду, говорим, понашам се и радим онако како бих волела да усвоје моји ученици.
На концу, оно што је савременој деци такође потребно јесте да буду саслушана без осуђивања. Сматрам да црква у овом сегменту може имати веома велики утицај и значај, с обзиром да у цркви сви могу бити саслушани и адекватно посаветовани, у складу са начелима наше Свете цркве, па и враћени на прави пут.
- Да ли пратите мисионарски рад портала „Кинонија“ и какви су ваши досадашњи утисци о нашем деловању?
Наравно, веома радо посећујем портал „Кинонија“, нарочито у тренуцима жеђи за дубоким и квалитетним духовним садржајима и текстовима.
„Кинонију“ доживљавам као топло и пријатно место на које се човек увек враћа, јер је у њеним текстовима увек могуће пронаћи нешто што човека дотакне и наведе да застане и размисли. Посебно ми се допада што су теме и сам стил писања блиски нашем свакодневном животу и што се о вери говори једноставно, топло, искрено и разумљиво свим људима који посете портал.
За мене „Кинонија“ није само портал који читам, већ простор из ког често понесем лепу мисао, утеху или подстицај на боље деловање. Радујем се сваком новом тексту и од срца га препоручујем свима који траже садржај са смислом и душом.
- Драга Сања, коју поруку бисте упутили нашим читаоцима?
Будимо благодарни Спаситељу. Увек, на свему, свакога дана. На свакој радости, искушењу и милости Његовој. Будимо правдољубиви, јер Христос каже: „Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити“ (Мт. 5, 6)
Бирајмо за себе оне мале просторе у којима има места за човека, веру, породицу, културу, душекористан разговор и оно тихо добро које често остане непримећено. Нека „Кинонија“ буде то место, на којем ћемо се сретати у вери, мислима, питањима, радости и свакодневном животу.