Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Јованом Божарић Станишић, новинаром и водитељем Радио телевизије Црне Горе. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Како је на Вас и Ваше одрастање утицала близина великих светиња које вековима сведоче лепоту наше вере?
Моји најранији доживљаји вјере везани су за тзв. „малу цркву“ поред данашњег Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Kао дијете сам често туда пролазила са мајком, како смо живјеле у близини. Ту је била и Мала пијаца, па се некако подразумијевало да свратимо – или макар да погледом застанемо на тој црквици, која је и данас иста као тада. Говорим о деведесетим годинама – о времену бомбардовања, сирена, инфлације… и тој малој цркви која је стајала тихо и постојано, као нека тачка мира усред немира. Kасније више нијесмо живјеле у том дијелу града, али сам радила у близини, баш у периоду када се градио храм Христовог Васкрсења. Често сам свраћала. Тада још није било врата – биле су постављене двије велике иконе Исуса Христа и Пресвете Богородице. Ушла бих, поклонила се, остала неколико минута у тишини, и наставила пјешке кући. То су биле године мог пунољетства, па негде до 25. године — период који данас јасно препознајем као вријеме мог духовног раста.
Занимљиво је да се тај период мог сазријевања у вјери везује и за мој професионални пут. Још од девете године сам била укључена у медије – као волонтерка на Радију Црне Горе, у дјечијој емисији „Радозналица“, а затим сам добила и први посао на радију Д Плус, који се, такође, налазио у близини храма. То је радио повезан са дневном новином „Дан“, тако да вјерујем да је познат и вашим читаоцима. Тако су се, на неки начин, паралелно развијали и моја љубав према вјери и моја љубав према послу. И једно и друго носим и данас – са захвалношћу, посвећеношћу и осјећајем служења. И на томе сам, истински, захвална.
- Потичете из породице која је утемељена на здравим хришћанским основама. Према Вашем мишљењу, колико је важно да децу од малена упућујемо на пут вере?
Данас некако и сам одлазак у цркву често прелази у одређену врсту помодарства. Kао што је некад било популарно „избацити стори“ са одређених мјеста, тако је данас често фотографија са светог мјеста она која има највише лајкова. И не мислим да је то нужно лоше — чак ми је и драго да се светиње виде, да су присутне у јавном простору. Али оно што мене искрено занима јесте: како дјецу заиста упућујемо на пут вјере. Из личног искуства могу рећи да дјецу не форсирам. Било је периода када сам се трудила да редовно иду самном на Литургију, али данас је то углавном за велике празнике и вечерња богослужења. Умјесто присиле, трудим се да их васпитавам кроз разговор, примјер и свакодневни живот — да осјете постојање Бога, важност Божјих заповијести, смисао доброте, истине, поштења и љубави према другом човјеку. Видим то у ситницама: у њиховој искрености чак и онда када знају да ће ме нешто наљутити, у њиховој сигурности да ми кажу: „Мама, замоли ти Бога за то“, у тој вјери да Бог може све, чак и онда када ми као људи не можемо. Вјерујем да је важно дјецу упућивати на пут вјере — али не због тренда, не због форме, и не по сваку цијену. Него зато што је вјера темељ цијелог живота.
- Наша генерација је благословена чињеницом да смо живели у време великог митрополита црногорско-приморског Амфилохија који је био обновитељ и васкрситељ Црне Горе. Да ли се сећате првог сусрета са њим? У каквом сећању Вам је остао овај јерарх светог живота?
Морам признати да сте ме овим питањем дубоко замислили. Првог сусрета са њим се не сјећам јасно, али посљедњег – и те како. А сјећање које носим надилази можда и моју способност да га до краја опишем ријечима. Зато бих са вашим читаоцима подијелила мисао коју сам записала у тренутку када смо се опраштали од нашег свеца — нећу парафразирати, цитираћу:
“Прочитах да је смрт само моменат кад све оно што смо имали на земљи остављамо. Славу, моћ, љепоту… Улазимо само са оним што носимо у себи – доброту, поштење, љубав… Kакве нас Бог затекне у часу смрти, тако ће нас препознати у вјечности. Kолико је дивно и велико што смо живјели у ери оваквог свеца! Kолико је дивно што је нашим вијеком крочио највећи од свих. Данас смо изгубили родитеља и савјетника, али смо добили великог молитвеника пред Господом. Сад чува анђеле, још ближи Господу, да га још боље чује како се моли за нас грешне, доље. Слава и милост, заувијек живом, нашем митрополиту.“
Жао ми је што га нијесам никад имала као госта у некој од мојих емисија, али сам умјесто тога добила нешто много веће. Управо је то ваше наредно питање па ћу са задовољством наставити.
- Ваша породица је имала велики благослов, да промислом Божјим Ваше дете крсти управо митрополит Амфилохије. Био бих Вам благодаран да ову животну причу поделите са нашим читаоцима.
То је, заиста, једна невјероватна, готово филмска прича.
Са мојом тадашњом другарицом, а данас кумом, сједјела сам у једном локалу у близини храма Христовог Васкрсења. Почињало је љето, била сам у поодмаклој трудноћи, чекали смо да се роди дјевојчица којој сам планирала да дам име Даница. Тог сунчаног поподнева, без икаквог плана и најаве, све се промијенило. Kума је угледала митрополита, ухватила ме за руку и рекла: „Идемо, мораш да узмеш благослов.“ Пришле смо му готово инстиктивно, као да нас је нешто водило. У том тренутку сам га подсјетила да сам праунука свештеномученика Василија Божарића, што му је измамило осмијех. Тада је изговорио име за моју кћерку. И тако се у јулу родила Василиса.
Митрополит Амфилохије, заједно са мојим духовним оцем, протојерејем Предрагом Шћепановићем у цркви светих мученика Макавеја у Толошима, крстио ју је тачно на 40. дан од рођења — на празник светих мученика Макавеја. У бесједи коју је тада изговорио, повезао је траг времена: мученичку смрт мог прађеда, који је пострадао од комунистичке руке док је ишао да крсти, и тај дан када се крштава његова чукунунука — Василиса Станишић. У том тренутку сам само помислила: није ли све заиста промисао Божји?
- Када говоримо о животним благословима који су израз велике љубави Божје, не можемо, а да не споменемо да је Ваша честита породица изнедрила једног свештеномученика чији свети лик данас краси један од свештених зидова Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици. Реците нам нешто више о томе.
Свети свештеномученик Василије Божарић – да.
Пострадао је од комунистичке руке 15. новембра 1941. године, у Љешкопољу, током служења светих црквених обреда. Мучен је на најстрашнији начин, понижаван, тјеран да иде четвороношке… страдао је у тренутку када је обављао своју свештеничку службу. Посебно је потресна чињеница да је тог дана заправо замјењивао сабрата на служби – отишао је да крсти. И управо тада је пострадао. Његово страдање је болно и тешко, али оно што је нама, будућим генерацијама, оставио, јесте благодат. И ја је дубоко и снажно осјећам. Осјећала сам је кроз љубав мог ђеда, који више није жив, и кроз духовно насљеђе мог прађеда – нашег часног Василија Божарића. Његово мучеништво није остало само у историји – оно живи кроз вјеру, кроз памћење, кроз духовну снагу и кроз благослов који се преноси на потомке. И то је нешто што се не може рационално објаснити, већ само осјетити.
- Манастир Острог светиња коју често називамо новом Бањом Витездом. Лепа је прилика да са нама поделите лични доживљај сусрета са Светим Василијем Острошким и његовом светињом.
Увијек сам највише надахнута када сам пред том светињом. Kада ми срце задрхти и када осјетим колико смо, у суштини, мали и незнатни. Заиста јесмо — а опет се често дуримо, журимо, мислимо да смо страшно важни и велики. Пред Острогом све то утихне. Увијек застанем и у читању Псалтира, посебно када наиђем на катизму о пролазности човјека — и то ме сваки пут дубоко замисли: „Шта је човјек те га се опомињеш, или син човјечији те га полазиш? Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу вјенчао си га. Поставио си га господаром над дјелима руку својих…“ Псалтир је јединствена књига. Личним искуством могу рећи да и само једна катизма дневно уноси мир и заштиту у нови дан. Разлога због којих се чита Псалтир има много, али његова снага је немјерљива.
Сусрете са Светим Василијем доживљавам као својеврсну привилегију. Посебно јер често чујем реченицу, обично изговорену у тешким тренуцима: „Били смо чак и до Острога…“
Искрено — за мене одлазак у Острог никада није „чак“. То је блиско. То је природно. То је потреба срца.
До Острога пут увијек прође брзо, у разговорима који носе смисао и мир. Посебну љепоту том мјесту даје успомена на старца Јоила Булатовића. О њему су постојале приче као из бајки — „далеко на брду живи мудри старац“. Дуго сам прижељкивала да га макар видим. То се коначно десило зиме 2019. године, и то након једног посебног гостовања у емисији коју сам рада водила на ТВ А1. Бићу слободна да и ту причу подијелим са вама.
Тадашња гошћа била је, данас упокојена, Ана Ђоковић. Говорила је о свом сусрету са старцем. Годинама је покушавала да остане трудна. Kада су наде биле изгубљене, десило се чудо — остала је трудна. Паралелно с том радошћу, откривен јој је тежак тумор и љекари су јој предложили да прекине трудноћу како би спасила себе. Она је то одбила. Те зиме одлази код старца. Тог дана он није примао никога. Ипак, када је она стала пред њега, исцрпљена и сломљена, рекао јој је: „Што ти веле, да га мичеш? Нећеш. Но ћеш да га родиш. И доћи ћеш овдје да га крштавамо.“
Тако је и било. Ана је родила. Негдје годину након порођаја — преминула је.
Ана је била чиста душа, чисти анђео у гласу, очима и погледу. Дубоко вјерујем да је њена душа отишла право тамо гдје и припада. Касније сам имала част, захваљујући једном познанству, да се упознам и са мати Јаковом — монахињом која је знала да разумије као жена, а да савјетује као духовник. Kакав дар је био познавати такве људе… И ништа од тога није било случајно. Ни сусрети. Ни путеви. Ни људи. Све је било — промисао Божја.
Хвала вам на овом питању. Заиста сте ме ганули.
- Ваш рад у медијској сфери је достојан похвале, јер промовишете делатну љубав и заједништво међу људима. Будући да живимо у времену велике отуђености и егоизма, реците нам, на који начин савремени човек може да превазиђе ово искушење?
Хвала Вам на тим ријечима. Увијек сам свој посао радила из срца — достојанствено, поштено и без скривене намјере. Вјерујем да се енергија с којом нешто радимо увијек осјети, и управо то човјека чини истински испуњеним. Негдје сам прочитала реченицу: „Човјек који воли свој посао — он га и освјештава.“ И у томе има дубоке истине. Јер посао који се ради без љубави, смисла и унутрашње радости, временом почиње да разара човјека изнутра. О томе сам и сама писала — да човјек од посла који не воли може дословно обољети.
Прије него директно одговорим на питање о егоизму и отуђености, желим да подијелим једну личну успомену.
Непосредно пред своје упокојење, мати Јакова ми је поклонила молитвеник за рођендан — то је био наш посљедњи сусрет, у јулу 2021. године. У том молитвенику пронашла сам молитву за људе који траже посао, смисао и свој животни пут. И могу искрено рећи да су ми се, читајући је, почеле отварати управо оне животне околности за које сам се тада молила. Зато дубоко вјерујем да ништа што је искрено изговорено пред Богом не остаје без одговора. Подијелићу ту молитву, са вашим читаоцима, не кажем свакако, да ће се свима који је буду свакодневно читали остварити оно ка чему теже, али сам сигурна да хоће, управо оно сто је најбоље за њих.
“Господе Оче небески! За име Исуса Христа ја молим за посао који волим. Даруј ми посао којим бих могла радећи да искажем све таленте и способности које си ми дао. Да тај посао чини мени радост и задовољство, да будем корисна људима и од кога бих зарађивала праведну плату.“
Kада је ријеч о отуђености и егоизму савременог човјека, мислим да су одговори већ одавно изречени у духовним поукама и бесједама наших пастира. Егоизам и духовна хладноћа често се пореде са болесним ткивом — што се раније препознају и почну лијечити, већа је шанса за исцјељење човјека. Најтужније је када човјек, заслијепљен собом, не види сопствену слабост, а у другима тражи управо оно што сам не живи: поштење, искреност, великодушност, доброту, праштање. На крају, све се своди на једноставну, али дубоку истину: пазимо којег вука хранимо у себи — јер оно што његујемо, то у нама расте.
На питање како да превазиђемо, умировљени свештеник Милош Весин јасно је казао у својој бесједи да на вријеме препознамо болесно ткиво (тиме је упоредио љубомору) и да је лијечимо. Тужно је кад особа његује у себи те особине, јер оне га на крају, неизвјесно, саме поједу. А још тужније кад не види себе и сједини се са истим оним што презире у другоме. Ја ту немам шта велико да додам, заправо све је речено.
- Млади данас велики део свога времена проводе на све бројнијим друштвеним мрежама. Која је штетна, а која добра страна друштвених мрежа и шта бисте у том погледу поручили младима?
Мислим да је најважније да млади науче да бирају садржај који конзумирају, али и да ограниче вријеме које проводе на друштвеним мрежама. Подијелићу и једну личну причу, која се директно тиче друштвених мрежа.
На мрежама сам дуго била активна кроз пројекат „Са Јованом на ти“ – прво као ТВ емисија, затим радио емисија, а касније и као страница на којој сам стекла највећи број пратилаца. Људи су вољели те кратке, духовите приче из свакодневице – о односима, пријатељствима, љубомори, малим животним ситуацијама – јер су биле истините, препознатљиве и животне. Међутим, у једном периоду зависност од друштвених мрежа и тог непрекидног, заразног скроловања довела је до презасићења и унутрашње исцрпљености. Након операције коју сам имала у марту прошле године, дошла сам кући из болнице и – једноставно угасила Инстаграм. Обрисала сам и Вибер. Остали су само позиви, обичне поруке и мејл. Можете замислити новинарку која функционише без мрежа. 🙂 Тада сам, можда интуитивно, ту физичку исцрпљеност повезала и са унутрашњим стресом, јер вјерујем да је стрес главни окидач готово свега у нашем животу. Kасније сам вратила Фејсбук, који ми не ствара притисак, вратила сам и Вибер због посла – али сам остала далеко свјеснија граница.
Из те изолације изродила се нова верзија мене: мање оптерећена, мање изложена небитним информацијама, „савршеним животима“ који реално не постоје, лажним пријатељствима, површним односима типа ти мени лајк – ја теби коментар. То лицемјерје ми је постало јасно и видљиво. Зато младима поручујем двије кључне ствари: прво – да ограниче вријеме које проводе на мрежама, и друго, још важније – да не вјерују да је оно што виде истина. У 99% случајева није.
- Верујем да пратите рад портала „Кинонија“, у том духу, јединствена је прилика да поделите са нама Ваше утиске.
Да, наравно, пратим рад вашег портала и доживљавам га као аутентичан простор сусрета вјере, културе, мишљења и савременог живота. У времену буке, брзине и површности, о којима смо говорили, Kинонија дјелује као простор смирења, дијалога и смисла.
Желим вам да наставите тим путем – да ширите читалачку публику, да будете надахнути у стварању садржаја који привлачи пажњу, али који је истовремено душекористан, дубок и истински вриједан.
- Драга Јована, замолићу Вас да упутите једну поруку нашим читаоцима.
Нећу се правити превише паметна – цитираћу нашег патријарха Павла: „Невоља је било и биће, људи и нељуди је бивало и биваће. Околности не зависе увијек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди – то од нас зависиˮ.
Мислим да је у тој реченици садржана цијела животна философија и одговор на многе дилеме данашњице, једноставно – будимо људи.
Хвала вам, заиста сам писала отвореног срца и са лакоћом, свако добро од Господа.
