Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Бранком Зечевић, вокалном солисткињом, појцем традиционалне и етно музике.
- Драга Бранка, рођени сте у Никшићу граду Светог Василија. Како бисте нашим читаоцима описали Ваш родни град?
Морам истаћи да нисам конкретно рођена у Никшићу, али моје поријекло је укоријењено у овом граду. Родитељи ми потичу из Жупе Никшићке, а моје село, породична кућа и цијела фамилија са обје стране повезани су управо са Никшићем. За мене, Никшић није само град – он је симбол спокоја, безбрижности. Ту сам увијек она мала дјевојчица окружена породицом и топлином. Са друге стране, Подгорица је мјесто које везујем за свакодневни живот, обавезе, школу. Обје средине су дио мене, али Никшић је увијек остао моја права кућа у срцу.
- Одрасли сте у близини острошке светиње, како доживљавате сваки нови сусрет са вољеним чудотворцем?
Одрастање у близини Острога за мене као и многе у Црној Гори има посебно задовољство и благослов. Често кажем да нисмо свјесни какво богатство имамо у у Црној Гори са нашим светитељима, а Свети Василије је свакако међу првима.
Можда ће звучати необично, али не одлазим у манастир толико често колико бих могла и колико имам прилике. Као народ смо, чини ми се, привилеговани, па често мислимо – „ту је, добро нам је“. Ипак, сваки пут када се упутим према Никшићу и угледам манастир у стијенама, молитва ми сама дође, прекрстим се, и у том тренутку осјетим благослов и захвалност. Тада схватим колико је велика срећа што сам тако близу нашег вољеног светитеља. Волим да одем до манастира и ти одласци од најранијих дана па до данас, везани су за блиске људе, и данас је то традиција – да са онима који су ми драги и важни заједно одем у светињу и подијелимо тај благослов и духовну снагу Светог Василија.
- Подгорички Саборни храм је као Ваш други дом, ту сте запојали прве песме у славу Господа и светитеља Његових.
Управо тако, ту је започео мој пут у духовној музици, а касније и у традиционалној. Захваљујући професорци Ани Ненадић, као и свештенству и заједници у храму, имала сам привилегију да одрастам у здравом окружењу. Уз игру и пјесму, учили смо важне животне вриједности, зближавали се и стварали темеље који ми и данас, у овим зрелијим годинама, помажу да превазилазим изазове, формирам своја мишљења и изградим чврст став. Најважније од свега је што сам научила да волим своју цркву и вјеру, што је основа мог живота.
- Блаженопочивши протођакон Владимир Јарамаз (1980-2021), био је Ваш пријатељ, али и човек великог срца који је Вама, као и многима, био подршка у сваком дивном и честитом раду. Лепа је прилика да се присетите овог великог и дивног човека.
Ух, отац Владо… Он је био истински примјер човјечности, величине, духовности и талента. Његов изненадни одлазак тешко сам прихватила, а још теже помирила са чињеницом да његов глас више неће одјекивати нашим храмом. Тај глас је био дио мог одрастања – и данас га могу замислити и чути, осјетим трнце и сјећам се његове увијек позитивне и насмијане природе. За мене је био више од свешетног лица, био је настројен као друг, а мени лично и велика подршка мом раду и таленту. Овим путем желим послати снагу и љубав његовој породици, а њему – једну искрену молбу да нас помене у својим молитвама.
- Постали сте омиљен појац етно и традиционалне музике. Како је текао Ваш пут до овог сваке хвале достојног успеха?
Омиљен је заиста велика ријеч, али захваљујем на додијељеном епитету. Трудим се да у свему што радим будем искрена и истрајна. Мој пут је текао природно, без великог форсирања. Као што је већ познато онима који прате мој рад, почела сам у хору при храму у Подгорици. После тога се јавила страст према фолклору, која је и данас важан дио мог живота.
Ситним корацима учествовала сам на разним музичким вечерима и годинама радила на себи, што је кулминирало током литија у Црној Гори. Тада је више људи чуло за мене, посебно након моје прве студијске пјесме „Светиње“. Шта више додати, осим да је то био један лијеп и испуњавајући пут, али и пут који носи велику одговорност за све што слиједи.
- Са љубављу певате о Косову. Какав је Ваш доживљај нашег Српског Јерусалима?
Скоро сам била на Косову, и тај боравак ме изнова научио и подстакао да наставим његовати своју мисију – да кроз живот и музику искрено дајем себе и исказујем љубав према Косову. Косово ми најбоље приближавају људи, моји драги пријатељи, који својом жртвом, живећи на Косову показују снагу и уливају наду да ништа није изгубљено докле год има нас, наше слоге и заједништва.
Пјесмом покушавам да дам свој скроман допринос, хранећи тиме и себе и оне који слушају. Ипак, највећу заслугу и допринос, као што сам рекла, нашем Косову дају људи који живе тамо, у домовима који не тињају, већ нас дочекују са топлином и снагом сваки пут када одемо. Косово је за мене духовна храна, подсјетник на темеље нашег народа и лекција о снази и истрајности која нас учи како даље.
- Једну од својих песама посветили сте блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Како је настала ова песма?
Тако је, пјесма „Ђедов завјет“ настала је након упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија и представља наставак пјесме „Светиње“. Иако је ријетко изводим и није изазвала великe реакцијe јавности, за мене има посебно мјесто. Њен текст је изузетно снажан и надовезује се на завјет који нам је митрополит оставио – да чувамо нашу цркву, православне светиње и распето Косово.
Текст пјесме написао је пјесник Невен Милаковић, а сама пјесма је дуго чекала да буде снимљена. Осјећала сам да морам бити спремна, и духовно и емотивно, да је отпјевам и објавим. Данас је доступна на мом Јутјуб каналу, и надам се да ће пронаћи пут до срца слушалаца – ако не одмах, онда у неком тренутку када буде прави моменат.
- Често учествујете на хуманитарним сабрањима. Колико је важно да будемо у служби ближњих?
Учествујем онолико колико ми могућности дозвољавају, увијек се трудећи да се одазовем на позив. Тај пут осјећам као велику потребу, али и захвалност што могу, путем музике и гласа који ми је дат, да помогнем некоме у његовој борби. Нема већег задовољства од оног када након свега чујем позитивну повратну информацију. Тада, без обзира на умор, пређене километре, уложено вријеме и организацију, знам да је све било вриједно труда.
- Да ли пратите рад мисионарског портала „Кинонија“? Какви су Ваши утисци?
Пратим рад мисионарског портала „Кинонија“ и веома сам задовољна и срећна оним што сам видјела. Портал је изузетно професионалан, темељан и посвећен темама православља, истинским животним вриједностима и нашој цркви. Желим вам сву срећу у даљем раду, да растете и окупљате младе и људе вриједне пажње, те да наставите са квалитетним причама које инспиришу.
- Која је Ваша порука читаоцима нашег портала?
Моја порука читаоцима вашег портала би била да увијек остану вјерни правим вриједностима – љубави, вјери, породици и заједници. У времену када нас живот често одводи у брзину и заборав, важно је да се враћамо коријенима, да чувамо оно што нас дефинише као људе и православне хришћане. Његујте духовност, поштујте традицију, и увијек се трудите да будете бољи према себи и другима. Пратите свој пут са вјером и надом, јер су то темељи који нас воде кроз живот.
