Као теолози, често смо позивани на панеле, конференције, форуме и дискусије о црквеним медијима и Цркви у медијима. Један такав дискусиони форум крајем 2025. године у Београду окупио је припаднике цркве и верских заједница Србије и развио је успешну дискусију и поставио многа значајна питања. Позив који нас је окупио гласио је:
„У савременом друштву медији играју значајну улогу у обликовању јавног мњења о религији, при чему се често нагласак ставља на контроверзе, што може довести до стварања предрасуда и неразумевања према одређеним верским заједницама. С друге стране, медији могу бити моћно средство за ширење позитивних порука вере, међурелигијског дијалога и разумевања, поготово када се религијски садржаји представљају на објективан и уравнотежен начин. Због своје снаге у комуникацији с масама, медији имају одговорност да религиозне теме обрађују са поштовањем, професионализмом и узимајући у обзир културне и духовне вредности различитих заједница.”
Сведочим, као члан заједнице, на какве проблеме наилазимо приликом представљања теолошких тема у медијима, као и чињеницу да их неретко чинимо недовољно јасним и прецизним, било неадекватним изјавама, било тешко разумљивим речником, намењеним тзв. савременом човеку. Тако посматрајући, не можемо, а да се не запитамо: А какви су људи који долазе у Цркву и друге верске заједнице, путују ли они из неког другог времена у будуће, или су и они (ми) припадници свог, савременог времена?
„Одувек је било најтеже преносити другима оно што је невидљиво у нама, што се не може ничим мерити, а то су наша основна осећања: љубав, мржња, завист, вера, нада, сажаљење, милосрђе” (Јеротић 2010, 37).
И у овом тексту, као и на дискусионом форуму, више питања смо поставили него што смо значајних одговора дали, али идеја и позив да разговарамо отворено о проблемима, феноменима и убрзању свега у свету су сами по себи били вишеструко значајни. Као у наведеном цитату професора Јеротића, тежина са којом се суочавамо, упркос техничким могућностима које су нам доступне да пренесемо главну поенту као позив на другачији начин живота, збуњује и нас припаднике и чланове Цркве и заједница: шта и колико узети од овог света за други и другачији свет за који се молимо. Биће то овај свет и ова планета, али преображени и васкрсли из смрти. Саме теме нас дисквалификују да смо актуелни свету који смрт жели да заташка, заборави, тако што га свакодневно неком другом приушти.
Наше теме могу да буду више антрополошка истраживања, етнолошке чињенице, етичке норме које су нам приписане и мало простора остаје за онтологију. Онтологија није корисна и практична за свет који хоће све одмах и сада. А шта ми хоћемо?
Живећи на тачном месту које исповедамо као дом али и пут, дакле у кући на путу, бивамо свакодневни путници са картама у руци, бесплатним, али морамо их свету показати и изразити у валути коју разазнаје – савремени човек.
Најнепријатније теме на које нас, такође, зову и траже одговоре тичу се материјалних ствари и сталне рачунице колико има или нема неко. Упоређују, сврставају, разлажу и предлажу баш по принципима и уређењу друштва да и заједнице тако уреде своје домове. Када подсетимо уређењем на друштво, онда стижу захтеви и погледи и питања – зар ви нисте Божји дом?
А ко смо ми?
Тајном Цркве назива се најјавнија ствар на свету – Литургија (за чланове Цркве, од одређеног дела) која најгласнијим звонима објављује да се окупља и да чека. Да ли је место таквој Тајни у медијима и под којим условима и како бити гласнији од сваког преноса да није и не може бити замена за учешће и долазак?
Проучавајући како наука гледа на медије и заједнице верних, посебну пажњу су ми привукла два аутора.
Стјуарт М. Хувер (Stewart M. Hoover) амерички истраживач медија и религије, професор на Универзитетy у Колораду и пионир у области медијске религије. Проучава како медији обликују религијско искуство, идентитет верника и религијске заједнице, посебно у контексту хришћанства и популарне културе. Аутор је значајних дела из области масовних медија и религија.
У савременом свету, тврди Хувер, религија више не функционише првенствено кроз традиционалне институције, већ кроз свакодневне облике комуникације.
Људи све чешће обликују своје веровање у контакту с медијским садржајима, а не само кроз верске обреде или у цркви.
Медији постају простор у којем се религијске поруке препознају, тумаче и преобликују. То је разлог што се религија више не може одвојити од културног контекста – они су међусобно испреплетани.
Хувер истиче да верници данас активно користе медије како би артикулисали свој идентитет. Они бирају које садржаје прате, како их тумаче и на који начин ти садржаји постају део њихове верске праксе. У том смислу, медији не „кваре” религију, већ омогућавају нове начине веровања. Верник може пратити онлајн проповеди, гледати филмове са хришћанским симболима, учествовати у виртуалним заједницама или конзумирати популарне садржаје који га подстичу да преиспита сопствену духовност.
Хувер сматра да је за разумевање религије данас неопходно схватити како људи користе медије у свакодневном животу. Религија постаје „праксис” — нешто што се живи, преговара и обликује, уместо да буде само скуп доктрина или учења. Верници, нарочито млађе генерације, кроз медије проналазе нове начине припадања, при чему традиционалне институције губе монопол над тумачењем религијских садржаја. Ауторитет се тако распршује: више га не поседују само свештеници или теолози, већ и популарни говорници, инфлуенсери, па чак и заједнице које се формирају на интернету.
У таквом окружењу, каже Хувер, границе између религијског и секуларног постају све нејасније. Медији уводе религијске теме у јавни простор, док религија усваја медијске облике изражавања. Резултат је нова врста религијске културе – она која се развија унутар медијског окружења и која утиче на то како људи разумеју Бога, морал, и сопствену духовну припадност.
У својој публикацији Religion in the Media Age Хувер наглашава да религија није само скуп веровања већ нешто што људи практикују кроз време, простор и комуникацију. Медији постају важан алат помоћу којег верници изражавају себе, али и одређују шта религија значи у савременом друштву. Неки хришћани користе медије да ојачају осећај заједништва, други да пронађу алтернативна тумачења вере, а трећи да оспоре постојеће верске ауторитете.
Он истиче да се „религијска пракса” више не одвија искључиво у цркви. Гледање верских емисија, праћење хришћанских инфлуенсера, коментарисање проповеди на интернету или учествовање у верским групама на друштвеним мрежама — све су то начини савременог религијског живота. Тако настаје „мрежна религија”, флуидна и разнолика, која се прилагођава потребама појединаца.
Други аутор је Хајди А. Кембел (Heidi A. Campbell) амерички професор религије и медија на Тексас А&М Универзитетy, позната по проучавању дигиталне религије. Фокусира се на то како интернет, друштвене мреже и дигиталне технологије обликују религијску праксу, заједнице и ауторитет, посебно у хришћанству, и сматра да је савремени свет довео до дубоке промене у начину на који људи живе и разумеју религију. У центру те промене налази се дигитална технологија, која не само да служи као канал за преношење вере већ активно учествује у њеном обликовању. Она тврди да интернет омогућава да религија постане мрежна, флексибилна и персонализована.
Кембел верује да религија више није везана само за физички простор цркве. Верници данас стварају и одржавају заједнице путем друштвених мрежа, апликација за размену порука и разних дигиталних платформи. Ове заједнице нису мање аутентичне — напротив, могу бити веома стабилне и емотивно значајне. У таквим заједницама људи обликују свој религијски идентитет кроз личне приче, сведочења и јавне објаве.
Један од кључних процеса који она описује јесте промена верског ауторитета. У дигиталном добу ауторитет више не долази искључиво од званичних религијских институција. Све чешће се појављују нови, алтернативни ауторитети: дигитални проповедници, инфлуенсери, блогери, онлајн пастори или обични верници чији глас добија снагу због подршке заједнице. На тај начин верници постају активни учесници у тумачењу и преношењу своје вере.
Кембел наглашава да се религијска пракса у дигиталном простору стално преговара, варијабилна је. Верници комбинују традиционалне елементе с новим могућностима технологије: могу истовремено ићи у цркву, гледати проповед онлајн, учествовати у молитвеним групама на интернету и представљати своју веру кроз дигиталне медије. Ова комбинација ствара сложену и вишеслојну религијску реалност. Најважнија њена порука гласи: дигитална религија није копија офлајн религије – то је нови, динамичан облик веровања који настаје када се традиционална религијска пракса сусретне с могућностима савремене технологије.
И на крају поређење ово двоје референтних аутора: Хувер проучава религију у медијској култури и фокусира се на то како медији обликују свакодневно религијско искуство и идентитет верника. Он наглашава да медији постају простор у којем се религија живи и тумачи, а ауторитет се распршује између традиционалних институција и самих верника. Хувер посебно проучава хришћанство у контексту популарних и масовних медија, показујући како се култура и религија преплићу.
Кембел се, с друге стране, фокусира на дигиталну религију и улогу интернета, друштвених мрежа и дигиталних технологија у трансформацији религијског живота. Она тврди да технологија не само да преноси веру већ је активно обликује – од заједница и ритуала до ауторитета. Кембел уводи концепт „мрежне религије” у којој верници испитују своја веровања, учествују у онлајн заједницама и постају активни творци религијских садржаја.
Док Хувер види медије као простор за практиковање и тумачење религије у ширем културном контексту, Кембел наглашава трансформативну улогу технологије и креирање потпуно нових облика религијског живота. Хуверов приступ је више дескриптиван и културолошки, а приступ Кембел је аналитички и техно-социолошки. Обоје се слажу да медији мењају религију, али Кембел детаљније објашњава дигиталну димензију и нови ауторитет унутар онлајн заједница.
Имајући у виду истраживања (овде само два наведена, због обима текста), као и дискусије у медијима, о медијима, о заједницама, у заједницама, остаје да непрестано постављамо питања, и то најпре себи – шта медији, заиста, могу да пренесу, а да не умање значај догађаја Цркве и других окупљених заједница у молитви, а шта ми као заједница можемо медијима да кажемо о себи а да (не) останемо тајна?
Опасност од мрежних религија, духовности неименованих и именованих, као и мрежа свих врста које само привидно стварају осећај припадности заједници, увећава се и множи сразмерно порасту броја људи на планети. Знање, тј. прецизније – обавештеност о нечему, биће довољно и за познање и препознавање теологије и онтологије, а таква сведеност може бити погубна не само за Цркву и верске заједнице већ и за човечанство.
Како се и овим текстом обраћам преко портала црквене заједнице којој припадам, умножавам своју одговорност – као што чине и сви сарадници портала – за сваку написану реч. Она треба да буде позив да не престајемо да се срећемо, те да догађај Цркве чувамо као непоновљив и незаменљив начин живота. Дакле, написане речи на дигиталним платформама као и изговорене у медијима треба да буду у служби слављења живе речи и позивања на сусрете лицем у лице, на сабрање у живом црквеном заједничарењу.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“