Изложба Свети Сава, приређена поводом обележавања 850 година од рођења Саве Немањића, првог архиепископа аутокефалне Српске православне цркве, на радост многих отворена је у Галерији САНУ. Овај невероватан културни и национални подухват значајан је из неколико разлога.
Свети Сава је несумњиво једна од личности које су данас препознатљиве готово сваком детету и младом човеку. Његово име изговара се са поштовањем, његов лик присутан је у многим школама, на академијама и разним свечаностима, а успомена на њега дубоко је уткана у колективно памћење народа. Ипак, поставља се важно питање — колико се иза тог препознавања заиста познаје и разуме сложеност његовог живота и величина његовог дела? Иза општих места, свечаних рецитација и често понављаних уопштених флоскула, колико пажње посвећујемо разумевању Светог Саве као историјске личности, духовника, државника, писца и културног утемељивача?
Управо зато изложбе попут ове имају изузетан значај. Оне личност Светога Саве приближавају савременом посетиоцу на жив, опипљив и разумљив начин, откривајући пред њим не само светитеља из далеке прошлости, већ човека чији је животни пут био испуњен одрицањем, искушењима, путовањима, стваралаштвом и непрестаном бригом за духовно и културно уздизање свога народа. Од младог племића Растка Немањића, који напушта дворски живот у потрази за духовним смислом, до првог српског архиепископа, дипломате, задужбинара, писца и просветитеља — пред посетиоцем се постепено обликује целовита слика једне од најзначајнијих личности српске историје.
Посебну вредност изложби даје фрескописана животна хронологија, поткрепљена одломцима из житија Светога Саве које су написали Доментијан и Теодосије Хиландарац. Њихови текстови, прожети поетичношћу, духовношћу и историјским сведочанством, воде посетиоца кроз различите етапе Савиног живота, претварајући изложбени простор у својеврсно путовање кроз време. Посебно одушевљава чињеница да изложба не остаје затворена у оквирима класичног музејског приказа, већ пружа могућност дубљег истраживања и оним најрадозналијим посетиоцима. Уз помоћ савремених технолошких помагала и пажљиво осмишљених тематских целина, отвара се читав низ питања и тема које омогућавају боље разумевање историјског и духовног контекста Савиног времена. Тако посетиоци могу открити на који је начин Свети Сава представљан у српском фрескосликарству и у којим манастирима се налазе његови најзначајнији ликовни прикази; шта је сам писао, а шта су о њему вековима бележили други; куда је путовао, са каквом мисијом и какве је духовне и дипломатске везе успостављао. Истовремено, изложба осветљава и његову задужбинарску делатност, показујући како манастире које је подизао сам Свети Сава, тако и оне који су касније подизани њему у славу и част, као знаци трајног поштовања и духовне захвалности.
Атмосферу саме поставке додатно истанчано продуховљује присуство хиландарских икона — Богородице Тројеручице, Богородице Млекопитатељице, чудотворне иконе Мајке Божије Одигитрије, коју је, према древном предању, насликао апостол Лука, као и иконе Исуса Христа Пантократора и многих других. Њихово присуство не делује тек као музејски или естетски елемент изложбе, већ као тихо, молитвено присуство вековне духовности, која простор испуњава посебном унутрашњом светлошћу и сабраношћу. Пред овим иконама посетилац не остаје само посматрач уметничког дела, већ постаје учесник једног дубљег духовног искуства у сусрету са живим наслеђем које вековима обликује српску културу и колективно памћење.
Хиландарски благослов који изложба на тај начин доноси међу посетиоце сведочи о континуитету духовног трајања српског народа, утемељеног у православној вери, светосавском предању и хришћанској култури. У тихом сјају икона, које истовремено припадају и историји и вечности, открива се свест о идентитету који није заснован само на прошлости, већ и на трајном духовном самопознању. Управо кроз очување тог наслеђа — духовног, културног и историјског — могуће је разумети сопствено порекло, али и препознати путеве будућности. Иконе тако постају више од изложених предмета: оне су неми сведоци трајања, чувари памћења и знаци једне дубље, саборне духовне вертикале која повезује прошлост, садашњост и будућност српског народа.
Поред макета манастирских задужбина и престола Светога Саве, изложбени простор обогаћује и низ драгоцених староставних књига које датирају од XIII века па све до познијих епоха српске духовне и културне историје. Пожутели листови рукописа, исписани старим писмом и украшени минијатурама, иницијалима и орнаментима, не сведоче само о умећу средњовековних преписивача, већ и о вековном трајању духовне мисли која је обликовала идентитет српског народа. У њима су сачуване приче, службе, молитве и похвале посвећене Светоме Сави, првом српском архиепископу, просветитељу и духовном оцу, чији лик вековима остаје један од најснажнијих симбола српске културе и вере. Присуство ових књига на изложби делује као тихи разговор прошлости са савременим посетиоцем. Сваки рукопис носи у себи траг времена у ком је настао — молитве монаха, бригу преписивача да сачува реч, као и духовну потребу народа да у личности Светога Саве препозна утешитеља, заштитника и путоказ у историјским искушењима. Оне не представљају само музејске експонате, већ живо сведочанство културног памћења, духовне постојаности и непрекинуте везе између средњовековног наслеђа и савременог српског идентитета.
Последњи делови изложбе остављају посебан утисак јер тематизују причу о српском истрајавању и очувању културног идентитета под различитим државним устројствима и историјским условима, увек налазећи и црпећи своју снагу из светосавског благородног и благотворног лика. Тема спаљивања моштију Светог Саве које је требало да уништи сећање на њега, а не да га још више учврсти, у посетиоцима изазива осећај поноса и својеврсног пркоса. Можда истог поноса и пркоса које су осећали Срби северно од Саве и Дунава који су се борили за своју веру и школство, који су оснивали друштва светосавског имена и додељивали награде са светосавским ликом упркос неповољним културно-политичким условима. Поставка је представила и њихову делатност и истакла значај и незаменљиву улогу одређених интелектуалаца и уметника у очувању светосавског духа и традиције.
На самом крају изложбе долази се до представе Храма Светог Саве на Врачару, повезујући и обједињујући све до тада на њој виђено и поручујући идеју сабрања и јединства у молитвеној духовности. Тако је заокружена идејна целина саме изложбе – континуитет српског неговања култа Светог Саве, у његовим најразличитијим облицима. Пролазећи кроз њу, верујем да сваки посетилац, баш као и ја, може да осети колику је велику и страшну истину испевао Војислава Илића у својим стиховима: „Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи. Алʼ то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава“.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“