Ако желимо да научимо дете да плива не можемо га стално држати за руке, морамо га пустити да се понекад нагута воде. Тако и Бог не спутава нашу слободну вољу, али је увек ту да нам помогне ако Му се обраћамо.
Неретко се брижност представља као емоционална врлина и друштвено одговорно понашање. Тако неко каже да је неко добар родитељ јер је „брижан отац“ или „брижна мајка“. То углавном подразумева да посвећује време свом детету или деци, па да тиме мисли о његовој тј. њиховој будућности. Ово све звучи лепо. Посебно ако са друге стране имамо пример родитеља који не посвећују време деци. Међутим, да ли је увек тако?
У пастирској пракси свештеника уочавају се примери где брижност родитеља не представља сама по себи нешто што доприноси психо-физичком здрављу детета. Навешћемо пример једне мајке која у парку разговара са другим родитељем и изјављује: „Желим само да ми дете увек буде срећно.“ Реч је о детету о две-три године. Ако се у обзир узме чињеница да је свако одрастање повезано са заједницом и да се кроз њу долази до различитих искустава како среће тј. задовољства, тако и бола, онда је оваква изјава мајке увод у многобројна разочарења. Свака препрека на путу ка замишљеној континуираној и целоживотној срећи биће доживљена као проблем. Зато се у случајевима оваквог родитељства, које је све чешће заступљено, улога родитеља види као заштитничка.
Презаштићена деца имају врло низак праг толеранције на сваки поступак, емоцију или реч која им бива упућена од друге особе. Уместо до среће о којој машта поменута мајка из парка, ово је пут који најчешће води до разочарења и самоперцепције улоге жртве, која од замишљене временом постаје све стварнија. Простора за самопреиспитивање, социјалну флексибилност и уважавање различитих мишљења не остаје много. О томе сведочи и пример једне школе из Србије која је учествовала са својим тимом деце на међународном такмичењу из разних вештина и знања у некој од скандинавских земаља. Када су резултати из разних дисциплина сабрани, деца из српске школе су била врло ниско позиционирана. Комисија је размотрила приговоре већа наставника ове школе, па на њих одговорила детаљном анализом бодовног система. Као завршни чин образложења навела је да лоши резултати деце не чуде, када се има у виду овако непрофесионалан и презаштитнички став наставног кадра школе.
У једном научном чланку презаштитнички тип родитељства је назван „Helicopter Moms“, а анализа његовог учинка је таква да више штети него што користи деци. Тежња да се деца заштите од грешака које су родитељи учинили често је таква да представља увод у нове проблеме за које родитељи нису знали: спутаност, несамосталност, анксиозност, улога жртве, искључивост, патолошко самосажаљење и пренаглашен осећај кривице као увод у озбиљније психичке поремећаје.
Овакво одгајање и васпитање детета не иде у правцу формирања здраве личности, већ нарцисоидног субјекта. Велики број психотерапијских поступака данас покушава да изнађе начин да нарцисоидност не именује и не препозна као проблем. Православни свештеник Николаос Лудовикос пише да је у разним психотерапијским теоријама пронашао лек за многе психичке проблеме и заплете, али за нарцисоидност није успео нигде да га пронађе. Полазећи из позиције служења интересу детета родитељи парадоксално долазе у позицију неодрживог контролисања свих могућих околности које се виде као претња интересима детета и које се морају предвитети и неутраслисати. Ово је изузетно исцрпљујући подухват који родитеље умара на свим пољима, а потом их чини раздражиљавима и према својој деци која су постављена као приоритетни циљ. Није чудно да се прича даље развија у правцу критике детета за лоше оцене, незахвалност на свему што му је дато, фрустрацијама и разним блокадама самопоуздања код детета, па све до породичног насиља.
Да се запитамо, какав модел родитељства православна вера има до понуди савременом родитељу? Ово је веома важно питање посебно ако се има у виду збуњеност савремених родитеља када схвате да васпитање не иде добрим током. Илустративан је пример једне мајке која схвативши да не може све да држи под контролом каже: „Ја ни сама не знам како више да васпитавам своју децу, шта да им кажем…“
Највише што родитељи могу да учине за васпитање свог детета јесте давање властитог доброг примера понашања. Потребно је деци упутити и поуку о добром понашању, посебно ако је она инспирисана јеванђелским вредностима. Ипак, она неће имати ту снагу уколико се не потрудимо да исте вредности испуњавамо на делу, спремни да признамо своје грешке као израз незнања и људских слабости, али и спремни да се кајемо и мењамо на боље. У свему томе неопходна нам је и молитва за децу, која је према речима Достојевског исказаним кроз поуке старца Зосиме у роману Браћа Карамазови исто што и васпитање.
Неизоставно морамо истаћи Господње речи: „Пустите децу да долазе к мени и не браните им, јер је таквих Царство Небеско“ (Мт 19, 14). Ове речи у буквалном смислу казују да децу треба доводити на место где могу Христа Господа да сусретну. То је Црква са Светом Литургијом и другим молитвословљима у којима се пројављује присуство Божије и наша могућност да се са Богом сједињујемо. Нарочито у Светој Тајни Причешћа. Овде деца постају учесници божанске благодати, чиме се јача њихов духовни имунитет који даље утиче на све аспекте психофизичког постојања. Истовремено, пуштајући децу Христу ми им Њега предлажемо као врховни ауторитет који је безгрешан, праведан и милостив. Ми као родитељи то делимично постајемо само у мери у којој смо христолики, тј. колико свој живот одмеравамо и усмеравамо ка Христу и у Христу. Овакав поредак ауторитета, према блаженопочившем митрополиту сисанијском и сијатистском Павлу, великом мисонару и поверенику Грчке Цркве за рад са омладином и породицама, веома је важан за здрав развој и процес сазревања деце. Кроз овакву хијерахију вредности себе разрешавамо незахвалне улоге да у време пубертета и адолесценције дете у нашим слабостима препозна разлог да одбаци сваки ауторитет, па чак и Бога као слику Оца. На овај начин скромно и смерно себе деци представљамо као људе који се труде да буду бољи сваког наредног дана, али који нису безгрешни. Тиме их учимо да буду без апсолутних очекивања и самим тим склони разочарењима како у друге, тако и у себе саме. Развија се свест о потреби духовног усавршавања и свих других видова креативности која даје смисао животу као чину учења и радовању за новонаучено, о покајању као заборављању неуспеха и труду да се грешке не понављају, о неосуђивању других, о обраћању Богу за помоћ, чињењу добрих дела према ближњима, као и прихватању њихове помоћи и благодарењу за исту.
Оно што бисмо издвојили да је посебно драгоцено за модел родитељства инспирисан православним вредностима јесте увереност да нас Бог воли, да нас никада неће напустити, да увек можемо да му се поново обратимо. То не значи да смо као деца Божија позвани на пасивизам, већ да на ову љубав Божију одговарамо трудом колико је у нашој моћи, да Га не ражалостимо. Тако се деца неће осећати као неко ко све конце треба да држи у својим рукама и ко је позван на безпоштедну трку за успех са ближњима као противницима и такмацима. Напротив, она ће имати поверење у вољу Божију којој ће се препуштати са уверењем да одлуке које доносе нису непогрешиве, већ да им је увек потребан молитвени коректив који ће искати да се у свим корацима њиховог живота пројављује Божија воља која ће их пратити. Тако их васпитавамо да благодаре на свим животним успесима, да буду бића заједнице – тимски играчи, као и да прихватају неуспехе, не предајући се очајању већ увек постављајући темеље за нове почетке уз помоћ Божију и ближњих.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“