Средњовековна одежда владара представљала је визуелни језик моћи, божанског легитимитета и државног суверенитета. У средњовековној Србији под династијом Немањића, владарски костим се развијао под снажним утицајем византијског дворског церемонијала, који је важио за врхунац луксуза и префињености тог доба.
Живописање средњовековних владара на зидовима манастира представљало је званичну визуелну карту моћи, суверенитета и побожности једне династије. Ови су служили као трајни правни и духовни документ у камену и малтеру, који је преносио јасну поруку властели, народу и цркви. Владарска гардероба израђивала се од најквалитетнијих доступних тканина, које су се често увозиле из Византије, Млетачке републике и далеког Истока. Од материјала су се користили свила, баршун, бркат (свила ткана златним нитима) и кадифа. Одећа је често била постављена скупоценим крзном попут хермелина или самура.
На тканинама су често били извезени мотиви двоглавих орлова, лавова или кругова са крстовима, који су симболизовали царско достојанство. Одежда је била прекривена бисерима, рубинима, сафирима и смарагдима, што је чинило изузетно тешком за ношење. Владарска одежда састојала се из неколико обавезних слојева и украса:
Дијадима и круна (стема) – Најважнији симбол суверенитета, богато украшен бисерима и драгим камењем. У Србији су се изглед и облик круне мењали у зависности од титуле (краљевска или царска). Женске круне су често биле другачијег облика од мушких. На врху су се шириле у облику левка или проширеног цилиндра, биле су отворене и богато украшене низовима бисера (препендулијама) који су падали са страна и уоквиривали лице владарке.
Дивитисион (сакос) – Дугачка, свечана туника са широким рукавима. Обично је била израђена од скупоцене свиле (порфире) црвене или пурпурне боје, која је традиционално била резервисана за цареве.
Лoрос – Дугачка, уска трака извезена златом и драгуљима, која се обмотавала око тела владара преко тунике. Лорос је симболизовао Христов покров и подсећао на божанско порекло владарске власти. За разлику од мушког, женски лорос је често био шири у предњем делу и падао је преко руку попут плашта или раскошне престилке, богато извезен златним нитима.
Хламида – Свечани плашт који се закивао на десном рамену посебном, богато украшеном иглом – фибулом. Под овим плаштом се видела унутрашња одежда.
Црвене чизме (кампаги) – Обућа која је у византијском свету била искључиво право цара. Нико осим самодршца није смео да носи чизме ове боје.
Маниакис (широка огрлица) – Преко рамена и груди носила се велика, кружна огрлица од чврсте тканине или злата. Била је у потпуности прекривена крупним драгим камењем и бисерима и чинила је упечатљив део тоалете.
Коса и велови – Владарке су косу плеле у дуге плетенице, често испреплетене златним тракама. Глава се покривала финим, провидним белим веловима од свиле или лана, пре него што би се на њу ставила тешка златна круна.
Накит за главу – Поред круне, користиле су се наушнице (наушнице са три бисера су биле веома популарне у Србији) и дијадеме које су држале вео на месту.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
