„Штујући ауторитет великих претеча, који су својим делима дали норму признавању кроз дуги низ векова, ја сам се трудио да им се при ближим у отмености схватања, искрености осећања, у тачности опажања и у верности приказања природе у слици, а нарочито човека и његове душе“, о свом стваралаштву у „Аутобиографији“ рекао је Урош Предић. Иако је од стране критике неретко окарактерисан као аскета, благ и скроман, ове речи нећемо протумачити као скромност, у њих нас уверавају Урошева славна дела.
Рођен је 1857. године у банатском селу Орловату. Био је најмлађи од петорице синова, једног од најобразованијих свештеника Темишварске епархије, Петра Предића и мајке Марије. Несумњиво, побожни родитељи оставили су велики траг на Урошеву душу и његову уметност. Иако је своје умеће показао кроз више од 1700 дела, верност приказивања човекове душе по многима најбоље осликавају Предићева сакрална дела. Ослањајући се на Свето писмо и житија светитеља, развио је оригинални иконописачки стил који је, упркос устаљеним канонима, омогућавао изражавање иновативности. О црквеном сликарству, у приватним препискама, неретко је говорио као о елементу који је употпунио његово образовање које није могао стећи на школовању у Бечу.
Статус живописца Предић стиче 1886. године, када Црквена општина у Старом Бечеју расписује конкурс за осликавање иконостаса храма Светог Георгија, и поред кандидата међу којима су била истакнута имена српског сликарства, посао поверава њему. Подизање храма Светог Георгија, који је данас непокретно културно добро од великог значаја, започето је 1851, а окончано 1858. године. Десет година након изградње храма иконостас је израдио бечки мајстор Јохан Кирстнер, који је претходно израдио и иконостас у Ковиљу. У периоду између 1889-1893 године, Предић је насликао престоне иконе са стојећим фигурама светитељâ, празничне иконе, представе Свете Тројице и Распећа, као и овалне иконе са ликовима апостолâ, пророкâ и јеванђелистâ. Овај иконостас сматра се за најмонументалније Предићево сакрално дело и прототип, са одређеним уметничким варијацијама, свих будућих иконостаса на којима ће радити. Осврућући се на рад у храму Светог Георгија, Предић ће рећи да је увек тежио да прикаже отмени свет небеских житеља. Данас, као и у времену њихове израде, иконе су блиске савременом човеку јер је, како је и сâм говорио, сликар тежио да кроз њих делује етички и појединца учини човечнијим. Занимљиво је поменути да су Предићу као надахнуће за ликове светитеља неретко послужиле особе из његовог блиског окружења – породица, пријатељи, комшије па чак и људи које је сретао на улици. Када је након неког времена дошло до потребе да се иконе у старобечејском храму рестаурирају Предић је, на молбу тамошње Црквене општине да предложи некога за тај посао, рекао: „Док сам ја жив, ја своју духовну децу, своје слике, не предајем на милост и немилост, знању или незнању других“, те је сâм приступио рестаурацији икона.
Међу бројним светињама чије иконостасе красе дела Уроша Предића налази се и храм Успења Пресвете Богородице у Перлезу. Понуду за израду поменутог иконостаса Предић добија на студијама Уметничке академије у Бечу, као први стипендиста Матице српске, а прихвата је 1894. године. За иконостас перлешког храма, подигнутог почетком 19. века, осликава 54 иконе. Присуствовао је, 1899. године, освећењу храма и иконостаса. Признанице о исплатама Црквене општине у Перлезу које су пристизале Предићу за израду иконостаса данас се чувају у Народном музеју у Зрењанину. Претпоставља се да је за лик Пресвете Богородице, као и у гробљанској капели породице Димитријевић у Меленцима, надахнуће пронашао у младој орловатској лепотици Мари Виловској.
За његово родно место, Орловат, Предић је од раног детињства био посебно везан. Иконостас за храм Ваведења Пресвете Богородице, у којима су своје свештеничке дане провели Урошев отац и брат, завршава 1928. године. На задњој страни иконостаса, на мермерној плочи, је опширан натпис као сведочанство да је иконостас осликан за време Александра I Карађорђевића и патријарха Димитрија на месту старог храма и да је иконе израдио Урош Предић у својој седамдесетој години, као поклон светом храму родног места за спомен свом оцу протонамеснику Петру, брату Светозару пароху, као и милој мајци Марији. Коста Ванђеловић, коме је било поверено зидно сликарство, у нишама је осликао ликове преподобне Параскеве-Петке и Светог Саве, по Предићевим скицама на којима су били представљени Урошеви родитељи Петар и Марија. По сликаревој жељи у раду на цркви учествовао је и унук Урошевог брата Светозара, Рада Предић који је био задужен за декоративни план зидног сликарства. Фотографија која се данас налази у зрењанинском музеју показује нам да је Предић присуствовао освећењу храма. Многи храм Ваведења Пресвете Богородице у Орловату називају и задужбином Уроша Предића.
Значајно је поменути да је Предић, 1925. године, на мраморним плочама Његошеве капеле на Ловћену, осликао Господа Исуса Пантократора, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског и Светог Јована Владимира. За реконструкцију капеле био је задужен славни руски архитекта Николај Краснов чији радови и данас красе улице српске престонице. Предић догађаје са Ловћена у детаље описује и наглашава да ће му планина „остати у памети због оних величанствених, неописивих призора са врха, где се страхоте гледају насладом, где се лепоте уживају са потајном језом“. Данас, нажалост, једини траг о Предићевом делу на Ловћену можемо пронаћи на фотографијама које се чувају у Митрополији црногорско-приморској, као и на скицама које се данас чувају у Народном музеју Зрењанин.
Да је до краја свог живота остао привржен црквеном сликарству сведочи нам и податак да је у сликаревом атељеу, након смрти, на штафелају пронађен недовршен рад са приказом каменовања Светог Стефана. Ово дело сматра се за последњи Предићев рад. Ма колики били обожаватељи ликовне уметности, верујем да су вам дела попут, „Косовке девојке“,„Надурене девојчице“, „Веселе браће“ и „Херцеговачких бегунаца“ позната, а уколико вас је читање ових редова подстакло на даље трагање о сакралном стваралаштву Уроша Предића пут ће вас несумњиво одвести и до храма Преображења Господњег у Панчеву, капели Владичанског двора у Сремским Карловцима, манастира Гргетег и бројних других светиња које сведоче о Предићевом плодоносном сликарству.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
