Молитва (грч. εὐχὴ, προσευχή) представља наизглед немогућу комуникацију – комуникацију створеног са Нествореним, комуникацију између човека и Бога. Потреба човека да се моли невидљивом Богу највећа је потврда његовог натприродног призвања. О значају молитве упечатљиво говоре речи светогорског Старца Силуана: Молитва за свет одржава свет, а кад ослаби молитва, тада ће свет пропасти. Када на свету нестане молитвеника за свет, тада ће свету бити крај.
Господ је научио своје ученике како да се моле. Оставио им је образац свих молитава, најсавршенију молитву, Молитву Господњу – Оче наш.
У Беседи на гори, Господ нам је оставио препоруке како да се молимо: „И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од Њега“ (Мт. 6, 5–8).
И поред ове препоруке за тајност личне молитве, молитва Цркве је, пре свега, заједничка и јавна молитва. Сва богослужења Православне Цркве, целокупна њена Литургија, представља такву заједничку, јавну молитву. Поретком богослужења је, пак, одређено да постоје свештеничке молитве које говори сам свештеник у име заједнице, и заједничке молитве, које говори сав народ.
Разноврсне црквене молитве могу се свести на три вида: захваљивање Богу на досадашњим даровима које смо примили од Њега (молитве благодарности, εὐχαριστίαι), наше молбе за различите потребе (молитве мољења, προσευχαί), и прослављање Бога (молитве хвале и слављења, δέησις). Најузвишенија врста молитве јесте молитва хвале и слављења, будући да је мотивисана несебичном љубављу према Богу. То је молитва анђела и светих у Царству који непрестано величају Бога.
Неке уобичајене молитве уобличене су у тзв. литургијске формуле које су заједничке свим богослужењима. Постоје такође неке појединачне молитве које се могу чути на свим, или на већем делу богослужења – то су почетне и завршне молитве, Символ вере, Богородице дјево, јектеније, али и засебне, литургијске молитве намењене одређеним деловима богослужења.