Психологија каже да је интелигенција способност да се човек снађе у новонасталој ситуацији. Како би могло трансгенерацијско православно благо да се чува, слави и ослика бојама данашњице и да му се одене оквир модерног доба? То је најкомплекснији судар традиционалне православне творевине и савремене демократске површне колотечине.
Не можемо се одрећи времена у којем живимо, али још мање свог идентитета и нашег светог православља.
Свет жури да човека претвори у технолошко биће, оспоравајући да је истина обликована духом, а не физичким. Као што породица, тај свет у малом, има своју констелацију и хијерархију, тако и цео свет је посложен по Божјем промислу, са јасном хијерархијском скалом, где је Бог прва и последња истина. Све између је Његова беспрекорно тачна рачуница.
Ако нас просечан савремен човек пита који је данас дан и година, нисам сигурна да ће парадигма тог питања бити рођење и живот нашег јединог Господа Исуса Христа. Чак и логика, као наука која има за основу потрагу о исправном мишљењу, наћи ће одговор у тој истини. Психологија, наука о души, носи своје завештање да се никад не одрекне свог порекла имена.
Онда следи чувена констатација данашњице: „Не живимо у средњем веку, да бисмо се бавили Црквом“. То је ирационално уверење појединаца који живот прихватају као своју креацију и својину. И тако заблудели животаре у мору својих когнитивних дисонанци, које их бране од онога што и сами дубоко у себи знају и осећају.
Реч портал у средњем веку означавала је улазна врата у Цркву. Данас је то улазна тачка ка информацијама на интернету. Ако бисмо гледали кроз еклектичку креативност, неко је лепо смислио да креира портал који ће се бавити православним информацијама из Србије и региона, па и целога света. Све то са благословом наше свете Цркве.
Само ретки су се одважили да буду другачији.
Он је једном свом чеду предвидео да ће за више од 30 година почети да уређује један православни часопис. Тада је то деловало немогуће. Све то у време када је комунизам харао као губа и ширио дезинформације о истини света. Божји човек, исти онај који је 1965. године спалио Лењинов портрет, дуг преко дванаест метара, на згради Врховног Совјета у Тбилисију. Он је данас један од највећих светитеља „последњих времена“.
Он је тиме благословио свако уредништво дјела која славе Бога.
А како бисмо могли данас скупити све православне светиње, од памтивека, на једном месту? Како данашњој деци и омладини приближити Бога на њиховом језику? Како гласно рећи, да те цео свет чује: „Верујем у једног Бога Сведржитеља, Творца неба и земље…“?
Да ли знамо да смо Немањићка ризница манастира, Светосавски аманет уписан у камену и на фрескама, огњиште културе и духовног наслеђа. И кад је Његош рекао: „Нека буде што бити не може“, било је.
Чиста православна вера се уткала у портал Ризница. Овај портал, као каква светионица, јесте кандило које гори у мраку дигиталне данашњице. У времену када све брзо протиче, чује се ехо арамејских старих молитви и црквенословенских акатиста. И Литургија и беседа чује се на све четири стране света. Као што монах слаже странице старог рукописа да се не изгуби истина међу временима, тако и катихета Бранислав Илић уређује странице овог духовног музеја.
Преподобни Порфирије Кавсокаливит се дивио технолошким изумима и рекао да Бог помаже човеку да доспе до таквих изума, и да је човеку благословено да их користи на добро човечанства.
Што би свети Јован Златоуст рекао: „Да се успнем високо, да говорим о Христу, и да ме читав свет чује!“
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада серијалу који се реализује поводом деценије плодоносног деловања портала „Ризница“ (riznica.kinonija.rs). Циљ серијала је да укаже на значај наведеног портала у мисији наше свете Цркве, али и да посведочи делотворност црквене мисије уз употребу информационих технологија.