Тодор Лепчевић рођен је у Београду, 1998. године. Похађао je ОШ ,,Свети Сава’’ и музичку школу ,,Јосиф Маринковић’’. Након завршене Четрнаесте београдске гимназије, три године је студирао светску књижевност, али се пребацио на органску пољопривреду, и упоредо, на теологију, на Православном богословском факултету, Универзитета у Београду, на коме је тренутно четврта година студија. Позлатом се активно бави више од 5 година, а учио је занат од највећих светских позлатара, благодарећи знању енглеског и руског језика. Учествовао је, са супругом Анђелијом, на бројним међународним изложбама, на којима су заједно или појединачно, освојили награде, и похвале. У свету тајну брака ступили су 2020. године и имају ћерку Јулијану, која ће ускоро напунити 4 године.
- Помаже Бог Тодоре. Хвала Вам што говорите у оквиру пројекта ,,Лекције из иконописа’’ мисионарског портала Кинонија.
Бог Вам помогао, Тијана! Хвала Вама, пре свега, на позиву.
- За почетак можете ли нам рећи нешто више о позлатарству? Које технике позлаћивања постоје у иконографији и колико је она важна у иконопису?
У црквеној уметности, још од давнина, уметници су се служили позлатом. Позлатарство је, великим делом, занат који прати и украшава сликарску уметност, али и иконостасе, дрвене двери, рељефе од камена, металне предмете, папире или пергаменте, па чак и коцкице од стакла, за мозаик. Широка је примена позлате.
У иконографији, најчешће се позлаћују позадине иконе, и то најпре позлаћивање уљаним миксионом или позлата водом, на болусу, а исто тако, и позлата се примењује и на већ осликаном делу. Приметио сам да су у Русији израђиване иконе, које су биле, испрва, целе позлаћене, па тек онда осликане, по позлати, без контакта са препаратуром. То сам запазио, јер на местима где су боје отпале, остало је само злато.
Ово су неке од главних техника које се користе у иконопису:
- Позлата уљаним микстионом или болусом (акрилним или традиционалним).
- Коришћење различитих врста лепкова за линеарну позлату.
– Премазивање белог злата или сребра посебним премазима, како бисмо од белих листова добили златни ефекат (,,meccatura’’).
– Пиковање (,,punching’’) је начин утискивања различитих облика украса у злато.
– Рељефна препаратура (,,pastiglia’’) такође се традиционално користи у иконографији.
– Полирање злата ахатом; гравирање по препаратури (,,Incision’’) или гравирање по злату (,,Indent’’).
– Зграфито (,,sgraffito’’) је техника стругања сувишка боје, са позлаћеног дела, тако да на местима где је боја скинута остају линије злата.
– Позлата већих површина златним пигментом (,,Shell gold’’) по сликаном делу.
– Вештачка сумпоризација и оксидација листова, који имају постотке сребра или бакра у себи.
– Техника испуцале препаратуре (,,crackle gesso’’).
– Патинирање злата јудејским битуменом, са додацима посебних пигмената, који се попут праха посипају по површини позлате, како би повећали ефекат старости злата.
- Обзиром да смо поменули да постоје различите технике позлаћивања икона, којој најчешће Ви прибегавате у свом раду и како изгледа сам процес позлаћивања иконе?
Ја у раду користим велики број позлатарских техника, а лично сам изучио готово све позлатарске технике. Уколико позлаћујем велике површине, највише користим позлату дванаесточасовним уљаним микстионом на шелаку, или, с друге стране, позлату на традиционалном болусу. Уколико позлаћујем мање површине, понекад користим водени микстион, или алкохолни микстион, затим јечмени слад за детаље, а поједине технике у позлатарству сам открио кроз рад, самостално.
Обе ове технике су традиционалне, с тим што се позлата уљаним миксионом на шелаку, тек у новије доба користи за позлату позадина иконе. У прошлости, ова техника је углавном коришћена за позлату рамова огледала и слика, и, што је јако занимљиво, сматрало се да се уљаном позлатом не може постићи висок сјај. Поједини светски позлатари, и дан данас мисле да је уљаним миксионом могуће постићи једино мат позлату. Позлата на болусу је одвајкад била коришћена у иконопису, и била је у далеко већој употреби. За сам процес позлате иконе, пре свега, неопходно је почети од дрвета и од препаратуре.
Позлата и технологија сликарства су, у неку руку, неодвојиви. Препаратура мора бити беспрекорно чиста и ошмирглана, спремна за позлату, док дрво мора бити суво, без црвоточине, рупа, и добро заштићено. Препаратуру пречишћавам алкохолом, како би се уклонили трагови масноће, који понекад знају да одбију подлогу за злато. Уколико се одаберем за позлату на шелаку, крајњи ефекат ће бити: за позадину-висок сјај, а за детаље-мат; док на болусу настојим да постигнем супротно, да позадина буде матирана, док су детаљи високог сјаја. Свака позлатарска техника има своје чари, стога ни исходи позлате нису истоветни. Напослетку, позлату је најбоље заштити, уколико икону не држимо у заштитним кутијама. Позлата микстионом је обавезна да се заштити, док позлата на болусу није, јер се она лако рестаурира, а и јачи је спој злата са подлогом.
- Позлата у иконопису символише истину. Истина се не мења, увек је иста попут злата које не мења своја својства. Осим естетског, технике позлаћивања икона и фресака имају своје дубоке корене и у прошлости. Како се на позлату гледало у средњем веку? Које технике и лепкови су се користили тада и колико се то данас разликује?
Занимљиво је да у Старом Завету налазимо опис изгледа унутрашњости Соломоновог храма, која је украшена позлаћеним дуборезима. Једна од најстаријих икона, која је очувана из предиконоборачког периода, ,,Синајски Господ’’ управо поседује позлаћени ореол, који је чак искуцан украсима, што се савршено види и данас. Све ово нам сведочи да је позлата веома древан занат. Позлата црквених рукописних књига, на папиру, или на пергаменту, у средњем веку је била веома заступљена (рецимо, ,,Париски псалтир,,; ,,Млетачки зборник’’; ,,Српски (Минхенски) Псалтир’’ препуни су позлаћених минијатура).
Читао сам да је анализама откривено да је у манастирима Милешева и Бањска, коришћена позлата на болусу. У средњем веку користио се златни пигмент, за осликавање, који је био веома скуп, а уколико су се користили златни листови, они су били много дебљи, него листови данас. Традиционално, листови злата су се правили ударањем посебним широким чекићем о равне плоче, између којих су се налазили грумени чистог злата. На тај начин се злато пресовало и утањивало. Овакво злато било је много дебље. Данас, колико сам упознат, само две радионице на свету на традиционалан начин праве златне листове: једна је у Италији, а друга, наравно, у Јапану. Могуће је, дакле, и у кућним условима створити лист злата, од неког грумена чистог злата, и уз добар алат. Данашњи листови злата праве се фабрички, и несразмерно су тањи. Рецимо, једна влас људске косе, од 500 до 1000 пута је дебља од најтањег листа злата. Тежина једног листа злата (8х8 цм) је 0,0123 g. Потребно је, стога, 82 листа слободног злата, како бисмо добили 1g злата.
У средњем веку је коришћен сок од белог лука за позлату, од лепкова који су минули. Суштински, све што има лепљива својства, може потенцијално да служи за позлату. Занимљиво је, у том смислу, споменути и мед, или, рецимо, јечмени слад, који су се традиционално користили за позлату линија на драперијама.
Будући да волим да експериментишем у позлатарству, поједине лепкове за злато сам самостално, кроз рад, открио, и заиста раде. Од оних који се најшире примењују данас су: водени, алкохолни или уљани микстион; желатин; беланце; јечмени слад; сок од белог лука (у мојој радионици)…
- Икона осликава духовни и нетрулежни карактер оних који се налазе у Царству Небеском. Када сликамо Господа, Пресвету Богородицу, светитеље, користимо најквалитетније материјале. Знамо да је позлата доста скупа па неки инонописци данас прибегавају другачијим методама и начинима опонашања позлате на иконама као што су шлаг метал, златне акрилне боје и златни пигменти. Какав је Ваш став по овом питању?
Још од старине, кроз све векове, није постојао сурогат за квалитет. Напросто, за црквену уметност одувек су коришћени најдрагоценији материјали, или, с друге стране, скромни материјали, али никада нису били коришћени материјали који су сурогат квалитета. Црква је светиња, нешто најважније у људском животу. Ја сам близак ставу, да, ако у нешто треба уложити вредност, то је у црквену уметност (одежда, богослужбени предмети, архитектура, и у све, што обухвата појам ,,иконе’’).
По учењу отаца, иконе одражавају Божанске енергије у овоме свету. Стога, сматрам да уметници не би требало да користе јефтин материјал за украшавање икона. Боље је, по мом мишљењу, не користити злато уопште, неголи користити шлаг метал. Боље је, у том погледу, израдити скромну, осликану икону, неголи лепити пластичне драгуље, или красити позадину шлаг металом, како би икона подсећала на скупоћу. Мени је скромно уметничко дело много лепше, искреније, неголи дело које имитира вредност.
Златне акрилне боје могу се заменити линијском позлатом на јечменом сладу, а вештачки златни пигменти могу се заменити традиционалним златним пигментом. Нажалост, цена злата се много повећала претходних година, тако да није ни лако увек одвојити за позлату. Не желим да осудим никога ко друкчије поступа, напросто, ово је био мој став. У нашој радионици, ,,Бели анђео’’, када поручујемо, рецимо, дуборез, увек подржимо дуборесце, занатлије, и користимо искључиво ручно рађени дуборез. На тај начин чувамо стари занат, а свако дело је неупоредиво вредније, и лепше, ако је рукотворено.
- Поред позлате, икону могу красити и украшени ореоли. То се постиже додатним искуцавањем и цртањем разних шара и мотива који се најчешће утискују на ореолима светитеља? Можете ли нам рећи колико је дуг и тежак овај процес и на који све начин можемо данас украсити ореол или целу позадину на једној икони?
Управо тако. Уметност ореола (и рамова) је најлепши део позлатарске уметности. Њу прати познавање геометрије, тачних пропорција, велика, готово, хируршка прецизност руке, због чега ја позлатарство називам ,,хируршким занатом’’. Мало је места за грешке у позлатарству: једна већа грешка, и све морам да градим испочетка. Постоји неколико различитих начина украшавања ореола. Најпре, можемо гравирати или на препаратури, или на злату, у зависносни од технике позлазе. Можемо, такође, утискивати украсе различитих облика по злату (цветиће, листиће, тачкице, или кругове, затим звезде, полукругове, итд.). У Русији, многи користе бисере за украшавање ореола и рамова, који су такође прелепи украс светињи. Код нас, нажалост, ја нисам нашао радионицу која прави бисере за позлату, али верујем да ћу у будућности то чинити сам. Такође, још скупља могућност су дијаманти. Ја, рецимо, користим позлаћене цветне и звездасте рељефе, за рамове икона, и нашао сам радионице у прошлости које су слично чиниле.
Сама тежина израде зависи од комплексности ореола. Неки простији видови ореола исцртавају се рајс федером, или напросто, линеарном, танком позлатом, и они се веома брзо заврше. Уколико су само благо флорални мотиви, или основни геометријски мотиви у виду простих зрака, или просте флоралне орнаментике, онда може и за нека три до четири дана да се заврши. Уколико се, пак, израђују заиста комплексни ореоли, израда може трајати незамисливо дуже.
- Учествовали сте са супругом Анђелијом на доста изложби на којима сте и награђивани? Колико је важно данас на овај начин ширити црквену уметност?
Ми Срби имамо велики благослов, на могућности да излажемо своје стваралаштво јавно, и да показујемо токове савремене сакралне уметности. Колико ми је познато, само нам је Русија пандан. Чуо сам за искуства многих румунских иконописаца, које јако поштујем, али такође и грчких, да у њиховим земљама не постоји до ове мере развијена мисија и жеља за промовисање црквене уметности. Искрено ме радује то, што наша Српска православна црква, почевши од Његове Светости, преко свих чланова заједнице, има велики осећај за подршку развоја уметности. Мислим да нам то може убудуће бити велики драгуљ, за нашу српску културну баштину, коју увек, на најлепши начин, представљамо целом свету, осталим православним, и осталим хришћанским народима. То ме искрено радује, и враћа у стара славна времена нашег народа, када смо били једна од највећих култура хришћанске уметности Европе. Искрена ми је жеља, да српски народ у области црквене уметности буде светлост свету, као што је некада за све народе био Цариград. Због тога ме радује што имамо пуно дивних уметника различитих заната, и бројне међународне изложбе, које окупљају све нас, љубитеље уметности. Моја супруга и ја се трудимо да учествујемо на свакој изложби која промовише црквено стваралаштво.
- Један од ваших радова који је награђен за оригиналност идеје живописане иконе на изложби Светлост Логоса која је одржана у галерији Коларчеве задужбине јесте Златни орао – Свети јеванђелист Јован у злату који је израђен комбинованом техником позлате. Одакле је потекла инспирација и колико је тешко било израдити орла који симболизује Светог јеванђелисту Јована у позлати?
Идеју за награђену икону добио сам, на првом месту, из велике жеље да изразим скривени потенцијал позлатарства. Икону сам у потпуности урадио позлатарским техникама, комбинацијом белог злата 12К и злата 23,75К, применом 10 различитих позларатских техника. Икона је, у том смислу, у потпуности позлатарско дело.
Непресушна инспирација ми је велика, али минула уметност нашег православног предања. Византија је била једно од најразвијенијих царстава свога доба. Велико царство пратила су неисказиво лепа уметничка дела, која су, због скупоће израде, али и због пада Цариграда, до данашњег дана нестала као вид црквеног уметничког стваралаштва.
Моја жеља била је да, колико је могуће, покушам да оживим најлепша времена нашег Истока, кроз израду уметничких дела, по узору на старе приказе. Реч је, рецимо, о рељефној икони Светог Архангела Михајла, која се чува у Базилици Светог Марка, у Венецији, која је настала у Константинопољу, око 11. века. Постоји још неколико икона из ових радионица, али она ми је посебно запала за око, јер је изгледом јединствена. Најпре, приметивши позлаћени рељеф сребра на њој, одмах ми је пало на памет да бих могао да сличан ефекат постигнем у позлати. Не могу да претпоставим колико је скупа била израда оваквог уметничког дела. Што се тиче савремених узора, руска уметница, Оксана Становсјака, коју сматрам најбољим светским уметничким позлатаром, утицала је на мој стил позлате.
Што се израде барељефа тиче, он је трајао дуго. Најдуже сам, заправо, градио фигуру орла. Морао сам да пазим на висину главе, и на висину подигнутог крила, као и трупа, да све буде усклађено и пропорционално. Негде око 5 недеља, сам радио на овој икони. Желео сам да је завршим до Томине недеље, јер текст који Свети Јован држи јесте један од мојих омиљених исказа Господа, одговор Светом Апостолу Томи.
- Хвала што сте били саговорник портала Кинонија. Желимо вам пуно успеха у даљем раду.
Хвала Вама на позиву, и на лепим жељама. Било ми је велико задовољство!
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
