Апостол Јаков је био син праведног Јосифа. Апостол Павле га у својој посланици Галатима назива братом Господњим: „А другог од апостола не видех осим Јакова, брата Господњег“ (Гал. 1,19). Јаков је водио строг аскетски живот: Није пио алкохол, ограничавао се у храни и удобности и много се молио. Током Христове проповеди, Јаков је поверовао у Њега и почео је да води још строжији живот.
После Вазнесења Господњег, а у својој тридесет и четвртој години живота, апостол Јаков је изабран у ред седамдесеторице апостола и постао је први епископ Јерусалимске цркве, којом је руководио пуне три деценије. Служба апостола Јакова била је тешка, усред многих најжешћих непријатеља хришћанства. Али је поступао са таквом разборитошћу и праведношћу да су га поштовали не само хришћани већ и Јевреји, и називали су га заштитником народа и праведником. Служећи као јерусалимски епископ, ширио је и јачао свету веру у Јерусалиму и широм Палестине. Када га је апостол Павле посетио на свом последњем путовању, старешине су се окупиле око њега и известиле о успеху хришћанске проповеди међу Јеврејима следећим речима: „Видиш, брате, колико хиљада Јевреја поверова, и сви су ревносни за закон“ (Дап. 21,20). Многи Јевреји су се обратили Цркви једноставно зато што су веровали речи праведника. Јаковљево архијерејство је дивно описано у једној од стихира: „Огњеним зраком Божанскога Духа просветљен, постао си праве вере божански ревнитељ, брате Божји Јакове, он те је оденуо часном одеждом законитог свештенства, као у давнини Арона, Христос који те је из милосрђа за брата примио, Њега моли апостолска похвало, да се спасу душе наше“ (слава на хвалите).
Својим светим животом, брат Господњи је заслужио велико поштовање од свих, не само од апостола и хришћана, већ и од неверника. Апостол Петар, по чудесном ослобођењу из тамнице, рекао је: „Реците ово Јакову и браћи“ (Дап. 12,17). Апостол Павле га, заједно са Кифом и Јованом, назива стубовима Цркве, а међу њима и првим именом Јаков (Гал. 2,9).
Као предстојатељ Јерусалимске цркве Јаков је председавао Апостолским сабором у Јерусалиму (око 50. године). На овом сабору на којем се одлучивало да ли хришћани треба да поштују старозаветни обредни закон, Јаковљеву одлуку је прихватио цео сабор чиме је потврђена воља Духа Светога (Дап. 15). Његов брат, апостол Јуда, одликује се именом Јаков (Лк. 6,16; Дап. 1,13), који почиње своју посланицу називајући себе слугом Исуса Христа и братом Јаковљевим (Јуда 1), чиме показује посебан значај апостола Јакова у Апостолској Цркви.
Велико поштовање према апостолу Јакову посебно је очигледно у његовом мучеништву, чије околности детаљно описује Јевсевије, ослањајући се на древна црквена предања. Он пише: „Када је Павле, затраживши суђење пред царем, послат у Рим од стране Феста, Јевреји, изгубивши наду да ће испунити своје планове против Павла, окренуше се против Јакова, брата Господњег, коме су апостоли поверили епископски престо у Јерусалиму. Јаков, брат Господњи, од времена апостола до сада назван од свих „праведник“, био је свет од утробе мајке своје, није пио вино нити жестока пића, није јео месо, није се шишао, није се мазао уљем и није се омивао у купатилима. Само њему је било дозвољено да уђе у Светињу, јер је носио ланену, а не вунену одећу. Ушао је сам у храм и тамо је нађен како клечи и моли се за опроштај грехова народа. Од сталног клечања током молитве за спасење народа, колена су му очврснула.
Апостолу Јакову се приписује Анафора која носи његово име – Литургија светог апостола Јакова. До деветог века Јаковљева Литургија се служила свуда, али је касније потиснута, а у данашње време се служи двапут годишње. У четвртом веку, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст скратили су текст Литургије апостола Јакова, саставивши на основу ње сопствене анафоре, које су и данас саставни део богослужбеног живота.
Око 59. године, апостол Јаков је написао Посланицу целом Израиљу, која је укључена у књигу Апостолских посланица и чита се у целини током годишњег круга богослужења. Њена главна сврха је да ојача веру и подржи новообраћене Јевреје, као и да упозори на заблуду да је само вера довољна за спасење. Познати цитат међу хришћанима „Вера без дела је мртва“ потиче, управо, из Посланице Светог апостола Јакова (Јак. 2, 20).
За живота је уживао велики ауторитет чак и међу незнабошцима, и захваљујући својој побожности, преобратио је многе Јевреје у хришћанство. Књижевници и фарисеји су постали опрезни и одлучили су да убију светитеља. Ананија, јеврејски првосвештеник, заједно са осталим фарисејима, одвео је Јакова на кров храма да проповеда народу, али када је апостол говорио о Христу, бацили су га на земљу. Тамо га је, осакаћеног, крвожедна руља каменовала до смрти. Тело мученика и апостола сахрањено је на истом месту, близу храма. Мучеништво Светог Јакова, брата Господњег, догодило се 63. године нове ере.
Мучеништво апостола Јакова велича и богонадахнута химнографија:
„Крвљу мучења си свештенство украсио, свештеномучениче и апостоле, на кров светилишта си стао, и одатле си Бога Логоса као Створитеља проповедао, тада си од Јудеја бачен али си се небеских дворова удостојио, богобрате Јакове, Христа Бога моли, да се спасу душе наше“ (друга стихира на Господи возвах).
„Господе, мада је давно глава апостолу смрскана, али му је у рају дрво живота даровано, и када се од привременог света одрешио, у вечности се весели. Његовим молитвама ниспошаљи твој мир црквама. Господе, тебе је на земљи храбро исповедао брат Божји као Вишњег Сина Божјег, заиста, увек слављени; он је злобне противнике посрамио и укротио, зато је и пострадао, али пред тобом стоји радосно“ (прва стихира на хвалите).
Ако је апостол Јаков уживао велико поштовање током свог живота, његов спомен је до данас сачуван са хвалом у Цркви Христовој. У деветом веку, Теофан Никејски, а касније и Византијски, написао је многе химне у част Светог Јакова, брата Господњег, те богослужбене химне се и данас поју на дан његовог спомена. У својим химнама, Црква слави Светог апостола Јакова, брата Господњег по телу, као ученика Господњег који је примио Јеванђеље; као мученика који је стекао неописиво блаженство; као брата Божјег који има смелост; као јерарха који се моли за нас. Црква га саборно назива првим пастиром и учитељем Јерусалимљана и верним градитељем тајни.“Као Христов апостол и као очевидац и мученик Јакове премудри, и као блажени брат Божји, твојим молитвама ослободи од спопалих сагрешења све, који са вером твој свети спомен славе, јер си небеса наследио силом Духа“ (први сједален).
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“