Теолог има најлепши позив јер је он тај који може другоме човеку да дâ „Реч“. И то не било коју „Реч“, већ „Реч“ живота. Како на једном месту владика Николај наводи да је највећи број људи телесан, нешто мањи број људи је кадар да разуме душевно тј. психолошко, а најмањи број људи је кадро да чује реч Бога живога и буде духован.
У Јевађељу пак, налазимо цитат „Немам човека“ па болесни у Бањи Силоамској не може да дође до језера који је извор решења за човекову муку. Јасно је да човек који не може да дође до извора тумара по свету и временом, услед хладноће и равнодушности којом одише овај свет постаје као смрзнута птичица којој је потребан зрак сунца и храна да би опстала, а највише јој је потребан позив од Господа. Начини на које Господ позива човека су разни, да ли је реч о догађају из живота или се ради о „Речи“ које је смрзнута птичица негде чула или прочитала. Слушајући благе речи које теолог зна и радо дели са другима отапа се лед са крила птичице, па добро нахрањена речју она добија могућност, да поучена, настави да живи свој живот сада богатија за живот у духа. Смрзнута птичица ипак не одлази заувек већ се враћа у заједницу и на извор који су јој једном били једина утеха.
Хришћанска заједница опстаје по принципу „Други је за мене први“ а због тога је и радо примила смрзнуту птичицу, а птичица заједници није била терет већ остварење смисла живота. Заједница као таква пркоси свету који свакодневно поручује да треба величати своју индивидуу, узносити се над другим и настојати да себе не дајеш другоме и за другога. Ту исту заједницу споре и због тога што је сматрају за групу истомишљеника који немају право на своје ставове. Ипак, они који су у Цркви знају да је у њиховој служби другоме њихово спасење и да ће кроз умножавање датих дарова (а умножавање се постиже дељењем дарова са другима) бити на путу за уписивање и књигу вечности.
Знајући потребе смрзнуте птичице, имајући свест о заједници и свест о свом спасењу кроз умножавање талената пре десет година Бранислав је почео са прикупљањем својих текстова, беседа изречених на дверима, радио беседâ и других гостовања. Увидевши недостатак оваквог садржаја на интернет небу, а вођен мишљу да тек када ти је стало до Бога ти ћеш се трудити да још више служиш људима оставља клевете о личном експонирању иза себе и креће путем остварења своје мисије.
Сваки почетак испуњен је страхом и стрепњом. У хришћанству овај страх је оправдан јер је човек дужан да се стално проверава да ли иде средњим путем. На једној страни хришћанин је дужан да умножава своје таленте те да се тиме на неки начин истиче, а са друге стране, то не треба да ремети заједницу већ да јој служи. Поред страха ту је и несигурност јер на почетку изостаје потврда (не потврда да је текст исправан) већ потврда да је то што радиш корисно за заједницу, ваљано, конструктивно. Међутим, ова потврда долази са временом и трудом ономе ко на путу није одустао, а то Бранислав није урадио. Претрпео је и наставио.
Ономе ко жели да другога велича Бог отвара врата. Но три се важна мотива могу пронаћи у томе. Први је да је пре десет година креирање духовног садржаја и објављивање истог на простор интернета значило да нешто чисто остављаш у мору нечистоте. Међутим, и светитељи су намерно бирали нечасна места и на њих одлазили и баш са тих места проповедали и обраћали ка Господу.
Други мотив је провера вере. Колико је потребно да верујеш у свој труд да би он дао плодове, а да притом немаш јасне доказе.
И трећи мотив је чињеница да: “Ко је веран у маломе, веран је и у великом” јер видевши његов труд и препознавајући исти он постаје уредник првог званичног мисионарског портала “Кинонија”, који делује у оквиру Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке.
Дакле, дрво Ризнице се разрасло и дало своје расцветале гране. Ипак, нама као хришћанима после похвале остаје да застанемо и поново одаберемо средњи пут. Њиме ћемо лако ићи уколико преиспитамо шта је повод за настајање толико текстова, толико беседâ. Да ли је реч о личном експонирању (јер се на овом испиту најчешће пада када се осети слава) или је реч о путу спасења? Лично експонирање одлази у смеру затварања за другога и стављања себе на прво место. Пошто се по плодовима дрво познаје, онда можемо слободно да кажемо да је присуство толиког броја људи што у улози оних који су давали интервјуе или што у улози оних који су пришли корак ближе Цркви, доказ да је жеља ипак била да се „Упозна Бог кроз душу другога“ и да је, како смо и на почетку рекли „Други увек први“.
Награда коју онај ко је стварао и док није било изгледа да ће било шта заживети, јесте да Браниславу пожелимо да настави са радом, да се отвори и за друга поља на којима може да се оствари и наравно да закључимо да је Ризница њему донела највредније богатство најбоље описано цитатом „Човек богат онолико колико људи носи у свом срцу“.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада серијалу који се реализује поводом деценије плодоносног деловања портала „Ризница“ (riznica.kinonija.rs). Циљ серијала је да укаже на значај наведеног портала у мисији наше свете Цркве, али и да посведочи делотворност црквене мисије уз употребу информационих технологија.