У животу монаха, аскете времена и вјечности, посебно се истиче његова физичка спремност, да по литицама и у запустјелим пећинама види храмове Божје, да се храни плодовима дивљине и да се „рве“ с дивљим звјеровима. У таквом окружењу планинских висова, хладних извора и планиских потока, и високих кедрова и кестења монах тражи дом, тражи благодатни стуб којим се повезује са небеским сводом, са кућом Свецара. У дивљини „обичан“ човјек види необичне и нељудске ствари, док аскета види обичне ствари и људски савршени живот. Горе у неприступачној осамици, монах живи најсавршенијим монашким животом. Дању се креће, ради, скупља Божије плодове, а у сутон ноћи почиње његова борба са самим собом. Тада, у оној хладној пећини монах постаје анђео у тијелу. Свјетлост му полако грије душу, а све спољно постаје му страно и он се узноси на небо. Ах, каква Свемоћ Божја. Једна мала и хладна пећина постаје Павлово треће небо. Као су само наши преподобни старци доживљавали овај Светодуховски дар. Са плачем у очима и радошћу у срцу. У тој тихој тамној ноћи када се и орао скрио, монах води рат, рат видљивог с невидљивим.
Монах се изравно бори сам са собом. У осами, у ноћној молитви и дневном раду. Он не наликује ни на човјека ни на анђела. Монах је особењак. Има једна прича која понајбоље описује монаха. Један отац је имао два сина. И првом сину каже уради то и он рече хоћу и не уради. Другом сину каже уради то, он му рече нећу, али се раскаја и оде и уради. Монах је управо овај други син. Он често и ропће и негодује и води борбу и са собом и са свијетом. Међутим, у тренутку слабости каже нећу, а онда му се пред очима јавља слика монашких молитвених завјета, необична свјетлост послушности га обузима и иде и чини како му се каже.
У Николајевом богомољачком покрету сретали смо многе специфичне и знамените личности. Од просјака до професора, и светитељ их је исто гледао Божјим очима. Из гнијезда тих простодушних боготражитеља изронила је и личност старца Калиста. Како сам старац каже: „много сам се напатио с Николајем“, али никада га није оставио, никада му послушност није отказао. Хитао је свуда, да гради, сабира, обнавља, али и да странствује у дивљини. А послије Николаја и бањалучком мученику и жичком епископу Василију много је помагао. Али сада оде Калист. Оде да странствује, да монашку жељу оствари у старости.
Иде Калист. Иде старина која је и Албанију прешла. С Бугарима рат водио и арнаутима из руку измигољио. Иде тамо гдје непријатељ и даље вреба, тамо на границу, а у души његовој милина.
У даљини, испод планинских вјенаца, назирали су се дивљи кестенови, крушке и по која јабука, а оне заравни око Старца још су шапутале ратне дане и недаће. Пећина у којој су он и његови ратни другови боравили још је била запечаћена, а камена чесма и даље је стојала и давала оштру планинску воду. Старац се присјећао борби, страхота рата, младића који се нису вратили своме огњишту, и сада та крвава земља припала је другој држави. Међутим, старац своју намјеру није ни мало напустио. Упутио се на Каблар, да тамо у смирај сунца и испод плавентила и мрких стијена себи пронађе Јерусалимски храм. И заиста, у оним мрким стијенама пронашао је пећину која је старцу била величанственија од палата и двораца краљева и цара. У том хладном планинском собичку Старац је поново продисао Духом Светим. Није га стезало бреме градње храмова, конака, домова, нити су га исцрпљивале муке и болести народа. Ту у гори, окружен пространством малих пашњака богатих дивљим воћем и лавежом неке дивљачи, а заштићен провалијом и висовима, та пећина постала је његов рај. У њој је нашао миомирис Тројице.
„У тренутку када је престајала ноћ, а рађао се дан, природа се смиравала, птице престајале да пјевају, зрикавци да зричу, па и ветар као да се утишао. На земљи би завладао неисказиви мир. У тим тренуцима осећао сам да земљу походи Бог.“
Старчева чежња за аскетизмом је сада добила смисао. Све око њега добијало је небоземни смисао. Он је постајао небески особењак. Вир у њему постао је планински извор који точи тако хладну и оштру али небеску воду. Ноћи су биле нестварне за очи другог човјека. И његови дани су текли. Послије многих таквих ноћи, савјест је надјачала ум. Сишао је да изврши благослов, оставивши иза себе планински конак као да ће се опет ту вратити. Године су многе прошле, старац се тим мрким стјенама, богатим пашњацима и шумама, није вратио. Калист се обрео у седмовратој Жичи. Старост га је притисла, али јуначко срце, које је ратове претурило и непријатеље надживило, је пламтило Христовом љубављу.
У близини монашког гробља, окружен пашњацима, воћњацима и виноградима, Старац је живео смирено, у молитвеној тишини, али често окружен љубопитљивим народом. Тога априлскога јутра, Старац је полако склапао очи. Уморно и похабано тијело тражило је одмора, а небеска душа тежила је своме Украситељу. Тада су се зачуле ријечи: Оде Калист!
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.