Смрт блиске особе мења нашу свакодневицу, али и начин на који доживљавамо себе и свет око себе. Остаје празнина на месту некога ко је био део наших навика, планова и замишљене будућности. Некада највише заболи тишина у кући, некада неки датум, песма или мисао коју више немамо са ким да поделимо. Туга се не јавља само када умре неко близак. Тугује се и за односом који се завршио, здрављем које смо изгубили или животом какав смо замишљали.
Важно је разликовати тугу од туговања. Туга је осећање које се јавља када изгубимо некога или нешто што нам је важно, док је туговање процес током којег се прилагођавамо животу после губитка. Тај процес не можемо да убрзамо нити се он одвија на исти начин код свих људи.
У психијатрији и психологији често се говори о фазама туговања: неверици и шоку, чежњи, љутњи, дубокој тузи и постепеном прихватању губитка. Међутим, ове фазе не треба схватити као строго утврђен редослед кроз који свако мора да прође. Неко неће искусити све те реакције, неко ће се враћати већ проживљеним осећањима, а неко ће више тога истовремено доживљавати. Свако има свој начин и свој темпо туговања.
Туговање се, притом, одвија упоредо са свакодневним животом. Човек може да иде на посао, брине о породици, испуњава обавезе, па чак и да се насмеје, а да истовремено дубоко тугује. То што неко успева да обавља свакодневне послове не значи да га губитак није погодио. Као што ни тренуци мира или радости не значе да је заборавио особу коју је изгубио. Туга често долази у таласима: понекад се изненада врати, подстакнута успоменом, празником или сасвим обичним тренутком у којем нам нечије присуство недостаје.
Околина, у жељи да помогне, понекад изговара реченице попут „Мораш да будеш јак”, „Време лечи све” или „Живот иде даље”. Иако добронамерне, такве речи звуче као позив да се бол што пре потисне. А особи која тугује често нису потребни ни објашњења ни савети. Потребни су јој нечије присуство, стрпљење и простор да говори о ономе кога је изгубила. Или да ћути, ако јој је тако лакше.
Туговање није болест и не лечи се лековима. Лекови се не дају да би човек престао да осећа тугу или што пре преболео губитак. Ипак, губитак понекад може да покрене или погорша депресију. Туга и депресија могу имати сличне симптоме, попут умора, повлачења из друштва и поремећаја сна, али нису исто. Зато је важно обратити пажњу на то како се особа осећа, у којој мери јој тегобе отежавају свакодневни живот и да ли има на кога да се ослони. Ако неко током туговања развије депресију или неко друго стање које захтева лечење, стручњак ће проценити шта је тој особи потребно. Циљ тог лечења није да се избришу сећања на вољену особу, већ да се ублаже озбиљне тегобе и човеку помогне да поново функционише.
Стручну помоћ треба потражити када бол постане толико снажан да особа више не успева да брине о себи, редовно спава и једе, ради или одржава односе с другима. Посебну пажњу захтевају осећање безнађа које не попушта и мисли о самоповређивању или самоубиству, када је помоћ потребно потражити без одлагања. Уколико неко о потешкоћи с којом се суочава разговара с психијатром или психологом, не значи да је болестан. То само значи да не мора сам да се носи с оним што му је постало претешко.
Вера, разговор с духовником и подршка породице или заједнице такође могу бити драгоцен ослонац. Духовна и стручна помоћ не искључују једна другу. Не морамо одмах да пронађемо објашњење за свој бол нити да знамо како ћемо наставити даље. За први корак довољно је да признамо и себи и другима: недостаје ми, тешко ми је и потребан ми је неко.
Губитак не брише љубав која је постојала. С временом се наш однос према ономе ко је отишао мења: успомене остају, али бол постаје подношљивији. Наставити живот не значи заборавити, већ пронаћи начин да вољену особу сачувамо у сећању и носимо у себи, док постепено, без притиска, поново правимо места и за оно што је пред нама.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.