Бисенија Терешченко је српска сликарка. Од децембра 2021. године ради као доцент на предмету Мозаик у оквиру Високе школе за уметност и консервацију СПЦ. У међувремену је постала ванредни професор Факултета Деспот Стефан Лазаревић. Рођена је у Београду, где је 2000. године дипломирала на Факултету ликовних уметности. Излагала је на многим самосталним и групним изложбама у Србији, док се њени мозаици налазе на многим сакралним грађевинама и јавним установама: Тоскана, Трст и у приватним вилама у Београду. Имала је тринаест самосталних изложби у земљи и иностранству и наступала је у оквиру бројних колективних изложби на којима је неколико пута била награђивана. Реализовала је више десетина јавних ауторских радова сакралне и профане тематике. У оквиру нашег серијала „Лекције из иконописа“ доносимо разговор са мр Бисенијом Терешченко.
Помаже Бог Бисeнијa. Хвала што говорите у оквиру серијала ,,Лекције из иконописа’’ мисионарског портала Кинонија.
- Завршили сте Факултет ликовних уметности у Београду и по вокацији сте магистар сликарства, а одскора и докторанд на Факултету примењених уметности. Како сте се определили за уметност, сликарство и мозаик?
Дарови се не бирају и чувају се у знак захвалности према Дародавцу. Ако је дар структуралан, формира те рођењем од стране Творца у кога – верујући – имамо бескрајно поверење; ти дарови нас усмеравају, обавезују, доносе нам велико задовољство и дају смисао нашем труду уколико их самопрегором негујемо и култивишемо. Академски оквир уметнику даје прилику да утемељи знање и вештину и укључи се у друштвена струјања на начин усаглашен са општим вредностима. Драго ми је што сам остала усидрена у том најчеднијем, тржиштем најмање загађеном, институционалном контексту, пењући се степенима школовања. Тиме сам – поред спонтаног уметничког истраживања и сналажења међу наруџбинама и роковима – паралелно систематизовала свој уметнички пут и своје друштвено место као стваралац и предавач. У међувремену сам добила прилику да – иако заробљена школским обавезама докторских студија – наставим да преносим знање новим генерацијама студената.
Спонтана игра околности при доношењу избора – у тренуцима који су се касније показали као преломни – оставља утисак да сам ускочила у воз који вози у правцу усавршавања сложене мозаичке технике. Дугогодишња пракса ми је дала сигурност и рефлексе да ту уметничку вештину успешно преносим студентима.
- Од 2020. године сте професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, однедавно Факултету „Деспот Стефан Лазаревић“. Када се уђе у ваш атеље где се одвија настава са студентима, шта је то што неко ко први пут уђе може да види и осети, и колико тај колективни рад подсећа на средњовековне мајсторске радионице?
Атеље за мозаик Факултета Деспот Стефан Лазаревић омогућава нам да пратимо процес савладавања мозаичке технике. Ту видимо потенцијал природног материјала и младе уметнике који га кроте и показују његову суптилну страну, дајући му главну улогу у изражавању личне уметничке поетике. Први кораци у авантури откривања самог себе кроз посвећени уметничко-истраживачки рад занимљиви су сами по себи – како посматрачима тако и младим уметницима. Неки од студената, којима је мозаичка техника посебно блиска, наставе ту авантуру откривања дубина сопственог талента у чему смо – како ми педагози тако и они сами – пажљиви и радознали пратиоци.
- Шта је најважнија лекција коју желите да они којима преносите знање изнесу из Ваше класе, а која се не тиче само технике ређања камена?
Ручно обрадити камен и створити од њега слику која у реализацији поштује канон и хармонију ликовних елемената, остварујући – на изглед – немогуће, велики је корак ка стицању самопоуздања младих уметника. Суптилна импровизација којом се одликује техника мозаик, сналажење са постојећим – иако обилним, али ипак ограниченим – избором материјала у крајњем резултату истиче уметничку личност сваког од њих.
- Израда мозаика за сакралне објекте захтева посебан приступ који превазилази пуку естетику. Како балансирате између строгих канонских правила црквене уметности и вашег личног уметничког израза приликом обликовања светих ликова?
Положај савременог ликовног уметника је самосталан и самим тим посебно одговоран. Уколико поседује спонтаност и јак карактер – који је оруђе за стварање, а не нарцисоидни мотив – у уметнику ће се природно хармонизовати уметнички израз који ће проносити дух времена. Те процесе сажима језгровитост уметника као личности која дубоко доживљава и реагује на свет који га окружује.
- Да ли је могуће, и на који начин, помирити савремени сензибилитет модерног човека са вековним правилима црквене уметности, а да мозаик истовремено остане и веродостојан канону и релевантан данашњем свету?
За стварање је потребно дубоко проживљавање утисака, инспирација и способност да се реагује плимом дивљења и осећаја прекрасног у вечно младим делима из прошлости, да би и сами постигли спонтано стварање које је у свом прегалаштву и скрушено лепотом и полетно животом. Образовање структурално инспирише, стварајући разноврсније амбијенте душе. Сав тај процес можемо покушати да сублимирамо у вечито загонетни појам инспирација. Робовати канону или правцима модерне као наративима не резултира зрелошћу уметничког дела. Уметник треба да буде суиграч у ветровима надахнућа, неко ко на њих реагује лепотом свог дела – што није одговор него усклик озарене, талентоване душе.
- Традиционални сакрални мозаик почива на природном камену и ручно рађеном стаклу. Како увођење модерних, индустријских материјала или иновативних везива мења естетику свете слике и да ли ти савремени елементи нарушавају или обогаћују духовни контекст дела?
Време ће показати трајност савремених материјала који нам сада пружају конфорнији завршни рад – изливање мозаика. То је једина значајна измена у технологији израде мозаика чиме се мозаичари укључују у ризике које доносе, често спорне цивилизацијске тековине.
- Колико је изазовно данас савладати древне вештине сечења камена и стакла ручним алатима у свету где технологија нуди пречице, и шта је оно што се у овом послу не може научити из књига, већ само кроз молитвени рад и праксу?
Ручни рад поседује молитвени карактер и чини нас бићима која творе. Машине за електрично сечење камена на штангле су и даље далеки посредник у том процесу и не утичу на рад уметника – не „кваре дело“ тиме што га олакшавају у почетној фази. Сецкање камених штангли на коцкице чекићем и наковњем је корак који следи и враћа нас у седло традиције. Даље, током израде, сваки комад мора проћи мануелну интервенцију мозаичким клештима, селекцију и суптилне одлуке; током рада уметник долази до развоја своје естетике, стичући зрелост која временом зри као вино, органски, и ни једна машина га никада неће заменити.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
