Када је ријеч средњовјековној књижевности, она обухвата период до ХV вијека и сматра се да њен опус заузимају углавном религиозне теме, али се провлаче и свјетовне. О средњем вијеку и књижевности која настаје у том периоду најчешће дознајемо из житија која представљају најразвијенији жанр у средњовјековној књижевности.
У њима се говори о биографијама светаца или владара тога времена. Она се не доживљавају само као религиозни списи, већ имају функцију историјских и материјалних доказа о начину живота и вјеровању што је имало и има дубоку симболику. Имамо приказане предговоре у којима се истиче величина светаца или владара о којима се пише, а заслуга се приписује надахнућу које има увид о најранијем дјетињству, потом сазријевању и карактеристикама које личност о којој се пише издваја од својих вршњака у његовој привржености књигама, знатижељи и напредовању. Јасно су дати подвизи праћени кроз различита искушења, дио који описује светитељев одлазак од свијета у монаштво, искушења од спољашњег и унутрашњег, али и врлине које му дају потпору да истраје. Приказује се славна смрт и постхумни култ, чуда која се дешавају на гробу попут исцељења и вјера која непрестано људе чини истрајним упркос свим недаћама. Нека од најпознатијих житија су о Св. Сави и Св. Симеону, што и потврђује наведено да су описани њихови животи прије и послије.
Данас, вјековима касније свједочимо да се у религији и науци и те како враћамо тим периодима у истраживању и вјеровању. Средњовјековна књижевност тежи очувању духовности, традиције, језика, идентитета па нас подсјећа на одговорност и важност преношења следећим генерацијама. Наравно, данас је стварање и испитивање подвргнуто савременим формама али основа илити коријен опстаје на средњовјековним тумачењима. Имамо обнављање мотива: борба између добра и зла, пролазности живота, жртве и духовности. Епохе се смјењују, али то културолошко добро и средњовјековна моћ опстају и живе.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.