„Деценијама зидине храма Светог Саве, обрасле дрвећем и травом, с једне стране су сведочиле о духовној пустоши простора на којима живимо данас, о пустоши духовне њиве српског народа, али с друге стране и о чежњи и о потреби да се настави градња храма, као сабирног сочива свеукупног православног српског народа, као уздарје за љубав, дело и молитву Светом Сави, првоначалнику нашег светосавског православног српског рода“, рекао је Патријарх српски Порфирије на парастосу служеном поводом 35. годишњице упокојења блаженопочившег Патријарха Германа (Ђорића), чије је име нераскидиво везано за светосавску светињу.
Патријарх Герман столовао је у времену тешких искушења, прогона и притисака, у времену у коме се са слободом није могло говорити о православној вери. Па ипак, његова снага вере, наде и молитве изнедрила је бројне плодове који нас и данас окрепљују. Обнављао је богословије, залагао се за образовање младих свештенослужитеља и просвећивање српског народа, подизао бројне светиње, а за време његовог тридесетдвогодишњег столовања Српском Православном Црквом основано је девет епархија. Читајући о достигнућима Патријарха Германа, један од података који се посебно истиче јесте и његово залагање за изградњу Храма Светог Саве. Патријарх Герман препознао је чежњу верног народа за светињом на Врачару и, упркос бројним притисцима, обраћао се властима са молбом за наставак изградње светосавског храма. Обраћао им се осамдесет и осам пута.
Колико данас знамо о историји изградње светосавског Храма, једног од најпрепознатљивијих симбола српског народа?
Након турске инвазије на Балкан, Црква је постала извор снаге и уточиште хришћанским народима. Многи манастири и цркве били су разорени, опљачкани или претворени у џамије. Жича је била упола разрушена и опустошена, док је Милешева била опљачкана и оштећена, али не и разрушена. Саркофаг са нетрулежним телом Светога Саве, који је почивао у Манастиру Милешева, није био обесвећен ни након стотину педесет година турске окупације. Нетљене мошти светитеља окупљале су ходочаснике из свих крајева, Манастир Милешева постао је поклоничко место равно Жичи и Студеници. Према сведочењима европских путника, светитељу се нису поклањали само хришћани, са страхопоштовањем прилазили су римокатолици, јевреји и бројни муслимани. Пред крај XVI века учестале побуне и устанци Срба све више су узнемиравали османску власт, која је сматрала да се дух побуне ствара у старим српским манастирима. Султан Мухамед Трећи наређује Синан-паши да угуши побуну код Срба, који је желећи да казни побуњенике, наредио да се тело Светог Саве пренесе у Београд и спали. Наређење је извршио Ахмед бег Окузи. Он је опколио манастир и приморао монахе да изваде дрвени ковчег са светитељевим телом. Ковчег су на коњима вукли сами монаси, а Срби које су Турци сретали на путу били су убијани или насилно одвођени. Поворка је тако нарасла до Београда. На Врачару, тадашњој периферији Београда, припремљена је ломача на коју је стављен дрвени ковчег са светим моштима.
Три века касније, у Београду је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се, на месту на којем су спаљене светитељеве мошти, подигне светиња. Друштво је основало стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са Митрополитом Михаилом (Јовановићем). Први јавни конкурс за израду пројекта расписан је 1905. године. Тражено је да будућа црква буде монументална, у српско-византијском стилу и са одвојеним звоником. На конкурс је приспело пет радова, али комисија није препоручила ниједан од њих за остварење. Рат са Бугарском а потом и Први светски рат онемогућили су даље тражење нових решења. Друштво је обновљено 1919. године, а 1926. године расписан је нови конкурс. Основни услови предвиђали су осавремењени српско-византијски стил и простор за око 6.000 верника. Приспела су 22 пројектна предлога, а као најуспешнији награђен је пројекат професора архитекте Богдана Несторовића. У изради нацрта за извођење, ауторство је делио са архитектом Александром Дероком. Одбор за изградњу је 1930. године одлучио да се израда пројекта повери Несторовићу и Дероку а након пет година започета је градња.
На празник Спаљивања моштију Светог Саве, 10. маја 1939. године, Патријарх Гаврило (Дожић) освештао је темеље храма и у њих положио повељу. Радови су прекинути 1941. године, бомбардовањем Београда и уласком Југославије у рат. Патријарх Гаврило, одведен је у логор Дахау, организација градилишта је уништена, а унутар до тада изграђених зидина Храма смештен је ауто-парк немачке војске. После ослобођења простор Храма користиле су за смештај возног парка и партизанске и совјетске јединице. Светосавски плато је секвестриран 1945. године, а Друштво за подизање Храма укинуто је 1948. године. Патријарх Герман је 1958. године обновио идеју о наставку градње.
После дугогодишњег инсистирања и упорног залагања, сагласност за наставак градње добијена је 19. јула 1984. године. У септембру исте године за протомајстора је именован професор архитекта Бранко Пешић. Пешић је преправио првобитни пројекат како би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике, док је академик Ђорђе Злоковић био главни саветник за питања конструкције. Патријарх Герман 1985. године осветио је Храм, а 12. маја служена је Света архијерејска Литургија, којој је, у унутрашњости зидина, присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи.
Дуго очекивани наставак изградње почео је наредне године. Зидови Храма подигнути су до пуне висине од 40 метара. Централна купола, тешка 4.000 тона, направљена је на земљи, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким четири тоне, а потом подигнута и постављена на зидове. Почетком бурних деведесетих година прошлог века, интензитет радова је осетно опао, а 1996. године радови су у потпуности прекинути.
Друштво за подизање Храма обновљено је 2001. године. Радови на екстеријеру завршени су 2004. године, чиме је окончана прва фаза радова и започето уређење ентеријера. Унутрашње уређење Храма изведено је, према првобитној замисли, у техници мозаика. Пројекат је остварила Руска академија уметности, на челу са академиком Николајем Мухином. На 15.000 квадратних метара мозаика радило је више од три стотине мајстора-уметника у Русији и на лицу места. Током 2020. године постављени су иконостас, полијелеј, камени подови и елементи камене пластике у централном наосу, припрати и параклисима.
Историјат Храма Светог Саве, од идеје до њене коначне реализације, на својеврстан начин прати историјска кретања српског народа. Истовремено, сведочи о истрајности и заједништву. Кроз векове који су доносили ратове и поделе, молитва верника никада није престајала. Светосавска светиња данас нас подсећа на веру наших предака и чврсто стоји као место молитве и сабирања будућих поколења.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.