У наставку нашег серијала „Лекције из иконописа“ доносимо разговор са Владимиром Карановићем, ванредним професором Академије Српске Православне Цркве за уметност и Консервацију.
Владимир Карановић се црквеним сликарством бави од 1992. године. Почетне кораке направио у манастиру Жичи, а 1993. године одлази на Свету Гору где се уписује на Православну академију Атонијаду и од светогорских мајстора изучава штафелајно и зидно средњовековно сликарство. По повратку са Свете Горе неколико година ради самостално, а ради даљег усавршавања 1995. године, уписује се на Академију Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду. Опредељује се за зидно сликарство и консервацију зидне слике у класи професора мр Драгомира Јашовића и мр Драгослава Павла Аксентијевића. Члан је УЛУПУДС-а од 2005. године (сликарско-графичке секције) са статусом самосталног уметника. Осим зидног и штафелајног сликарства, бави се још консервацијом и позлатом. Урадио консервацију са позлатом више комплетних иконостаса од којих је најзначајнији иконостас у цркви Ружици на Калемегдану. Запослен на Академији СПЦ за уметности и консервацију у звању ванредног професора на предмету Зидно сликарство-Фрескопис. Атеље којим руководи, је осликао више десетина хиљада квадрата зида у тридесет цркава у земљи и расејању од којих су најзначајније: Манасир Ваведење на Сењаку, црква Светог Саве у Паризу, крипта Храма Светог Саве на Врачару, црква Светог Василија острошког у Гринзбору (Северна Каролина, САД), црква Архангела Михаила, Саратога (Сан Франциско, Калифорнија), црква Вазнесења Господњег у Жаркову, црква Светог Димитрија (Конкорд, Калифорнија), црква Светог Саве, први српски колеџ (Сиднеј, Аустралија), итд.
- Помаже Бог Владимире. Хвала што говорите у оквиру Пројекта ,,Лекције из иконописа’’ мисионарског портала Кинонија. За читаоце који се не разумеју превише у црквену уметност и терминологију, можете ли нам рећи нешто више о самом појму живопис? То је доста широк појам. Терминологија са којом се најчешће сусрећемо када је у питању црквена уметност јесу појмови иконопис/фрескопис. Кажите нешто о томе.
Термин „живопис“ се у уметности користи као шира одредница за сакрално, односно црквено зидно сликарство. То је појам који најближе и најтемељније описује делатност осликавања цркава, јер у себи обухвата све технике и медије који се у нашој струци користе. Свакако да су термини „фрескопис“ и „иконопис“ у широј употреби данас, што их махом чини познатијим код људи. Проблем са тим појмовима је њихова релативно уска примена, јер се односе на појединачне, конкретне ликовне медије и технике, за разлику од живописа, који представља свеобухватан, кровни појам. „Иконопис“ подразумева православно штафелајно сликарство, карактеристично по покретном носачу (подлози), што је у том случају даска. „Иконопис“ је стога други медиј, у техничком смислу потпуно другачија уметничка „дисциплина“ од живописа.
Фрескопис или фреско-сликарство, са друге стране, представља технику сликања на свежем малтеру, те самим тим спада у домен живописа, као једна у низу вештина у широком технолошком опусу професионалног сликара-живописца. „Живопис“ је, дакле, најпрецизнији и најадекватнији термин за описивање уметности којом се бавим, јер најбоље објашњава њену суштину, односно обухвата све њене уметничке и технолошке аспекте. Што се саме дисциплине живописа тиче, она је свакако једна од најлепших грана традиционалне уметности, делимично и због тога што је, у духовном и ликовном смислу, доследно очувана кроз векове још од периода средњег века.
Живопис има посебно место у свету и историји уметности, поготово ако га посматрамо кроз призму савремених визуелних комуникација. За разлику од осталих уметничких праваца, његова улога и задатак је да ликовним путем објави садржаје хришћанске поруке. Велики број уметника кроз векове своје идеје заснивају или употпуњују на архетипским концептима. Најстарији и најразвијенији концепт за стварање уметности је религија, а сакрална уметност свој врхунац доживљава у средњовековном живопису. По мени, ова уметност, кроз скоро две хиљаде година традиције, карактеристичан ликовни језик, поетику и идеју, представља све оно што једна уметничка дисциплина треба да буде. Зато сам је и одабрао да буде мој животни пут.
- Живопис, када говоримо о православном предању, не посматрамо само као уметничку технику, већ као дар од Бога и једну врсту духовног призива. Како сте добили призив за ову службу, собзиром да живопис није само занат, већ и служба у оквиру које уметник свој таленат подређује Богу и заједници?
Укратко, навешћу два кључна догађаја која су ме определила за црквену уметност. Деветнаесту годину сам напунио ’91. у Вуковару, као активни војник ЈНА. Све што сам тамо доживео помогло ми је да брже сазрим и да потражим смисао у животу, односно да дођем до Бога. Недуго после мог повратка са ратишта, мајка је нашла један текст о православној академији „Атонијада“ на Светој Гори, где се изучавао иконопис. Послали смо писмо братији Хиландара, а они су ми одговорили позивом да дођем код њих. У манастир сам дошао дан пре мог двадесет и првог рођендана, а већ следећег дана био сам у литији, на празник Покрова Пресвете Богородице, где сам, на смену са осталима, носио икону Богородице Тројеручице до Хиландарског пристаништа. Да поменем да је тада први пут изношена из манастира после 600 година, како би била изложена у Солуну, у знак захвалности грчком народу на великој помоћи у тим, по нас Србе, тешким ратним годинама. У то време протос на Светој Гори био је Србин отац Митрофан, па ме је лако уписао на Атонијаду. За оне који не знају, Протос (Први) Свете Горе се мења сваке године, а бира се из редова само четири од двадесет манастира. Један од та четири манастира је Хиландар. У почетку сам се двоумио да ли је све ово било срећа или промисао, а касније ми је све постало јасније.
- Ви сте ванредни професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, али сте и један од првих генерација ове Академије. Како је текао Ваш пут кроз изучавање живописа? Колико је важно академско образовање за будуће иконописце и фрескописце данас?
Академија је отворена 1994. године. Стицајем околности, закаснио сам на пријемни, јер сам био на Светој Гори. Са благословом владике Данила Крстића, покушао сам да се упишем десетак дана касније. Иако је већина професора гласала у моју корист, прихваћен је предлог продекана да ми се не одобри накнадни упис, уз образложење да није добро за новоосновану Академију да крши правила на самом зачетку, и да је боље да сачекам наредну годину. Ништа ми од тога није тешко пало, јер сам већ тада био потпуно опредељен за црквену уметност. Друге Академије ме нису интересовале. Одабрао сам смер зидно сликарство (живопис), јер ме је увек више привлачио већи формат, који и даље сматрам изазовнијим и инспиративнијим. Наравно, немам ништа против штафелајне слике тј. иконе, коју веома волим и ценим, иако сам лично одувек тежио ка живопису.
Што се тиче академског образовања, верујем да игра кључну улогу у конструисању адекватне уметничке перцепције код талентованих младих људи. На факултету имају прилику да сазнају, истраже, и усвоје широк дијапазон информација које имају велики формативни потенцијал, и које проширују њихове интелектуалне и уметничке хоризонте. Та врста опширног, темељног образовања неоходна је за сваког ко има циљ да се озбиљно бави одабраном делатношћу. Добро уметничко образовање је непресушан извор инспирације и креативности. Могућности које наша Академија пружа су неисцрпне, те због тога и саветујем студенте да искористе своје време на факултету што боље могу, да сазнају што више, да постављају питања, да константно вежбају и напредују. Уживам у раду са младим људима, и сматрам образовање једном од најважнијих ствари којима се тренутно бавим.
- Кажу да је живописац позван да хладне зидове преобрази у живу цркву. Осликавање храмова представља физички тежак посао који се огледа у стајању пред лицем Божјим сатима и данима. Оно подразумева доста одрицања и добру организацију, али и мотивацију. Ви сте комплетно или делимично осликавали велики број храмова, преко тридесет. Како изгледа продуктиван дан или боље рећи година једног живописца?
Искрено верујем да је продуктивност у уметности практично немогуће генерализовати. Успешан дан у мом послу може подразумевати и само пар сати квалитетног рада. Инспирација, односно надахнуће игра важну улогу, подједнако као и радна етика, а успешност наших подвига је на Богу да оцени, а не на нама. Ја сам, кроз више од тридесет година професионалног рада схватио да је лична дисциплина изразито важна, али сама по себи не гарантује успех. Када човек уђе у домен вишег уметничког стваралаштва, схвати да је Божја промисао кључна, и научи да прати ритам који душа диктира. Уметност је много више од пуке продукције, и не да се потпуно ограничити у оквире производне делатности коју дефинишу само продуктивност или организација. Као млад сликар, био сам доста фокусиран на све те техничке аспекте овог посла, делимично и због животних околности које су ме приморавале на то. Сада ми је фокус доста другачији, и приоритети су ми се променили. Пажљиво бирам сваки пројекат који преузимам, сарађујем само са људима који разумеју уметност, са којима делим визију. Примарни циљ ми је да стварам неспутано, како бих могао да откључам пун визуелни потенцијал сваке цркве која ми је поверена.
- Да ли сте се некада осетили уморно и презасићено када је у питању тако велики подухват – осликавање једног храма?
Наравно да јесам, више пута. Било је пројеката на којима је сарадња била лака, као и оних где је теже било пронаћи заједнички језик. Рад са људима често одузима много енергије, и много времена које би се иначе уложило у сам рад. Искушења су честа, и велика и мала, али претпостављам да је увек тако када је велика благодат у питању. Компромис се увек постигне, а све несугласице реше, уколико их има. Много је логистике неопходно за тако велике пројекте: организација времена, добра комуникација, вешто људство. Кроз мој атеље, за ових 30 година, прошло је више од стотину људи. Није лако ускладити различите личности и темпераменте и усмерити их ка вишем циљу. Хвала Богу, видим шири контекст и имам доста стрпљења.
- Потрага за добрим мајсторима била је стратешко питање за владаре и црквене великодостојнике још од средњег века. Пронаћи мајстора који уме да „оживи зид“ значило је обезбедити трајност и духовни ауторитет задужбине. Постоји ли неки лик или сцена коју сте насликали, а да и данас, када одете у тај храм, осетите да Вас посматра истом снагом као док сте га стварали?
Наравно да постоје, али много их је мање у првих двадесет година мога рада, него у последњих десет. Претпостављам да се та врста гратификације стиче са искуством. Већ дуго стварам потпуно ауторске радове. Студиозно расцртавам композиције, немам класичне узоре старих фресака испред себе, јер сам процес прошао безброј пута. Увек тежим да нешто смислено променим, односно побољшам. За такве ствари неопходно је наћи решења у адекватној литератури и доста ликовно промишљати. Опет понављам, ништа без ликовног искуства и вештине. Мора да постоји синхроницитет.
- Будући да је реч о сакралној уметности, овај призив се остварује кроз благослов Цркве, чиме се живописац уводи у подвиг који превазилази индивидуални таленат. Колико је важна вера и живот у цркви у пуном смислу те речи за оне који сликају ликове Господа, Пресвете Богородице и ликове светих?
То је једини исправан пут. Без ослонца у цркви човек је још склонији падовима, те је битно одржати се на правом курсу, не одустајати од самоунапређивања, како у духовном, тако и у уметничком животу. Најважније је, уз Божју помоћ, истрајавати у личној, унутрашњој борби. Ова тема ме увек подсети на великог Његоша, конкретно на пар лепих стихова које често волим да цитирам: „Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана!“
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
