У савременом, секуларном, свету одомаћили су се одређени ставови, мишљења и (не)дела која никада у току историје нису била прихватана и која су одувек сматрана најтежим видом повреде људске природе и једним од највећих грехова. У овом времену грех абортуса не само да се не сматра грехом, већ се, напротив, абортус сматра правом жене, повезујући се са њеном слободом и могућношћу да сопственим телом управља како год она то замисли. Човек се до те мере удаљио од Бога да више на живот не гледа као на дар, већ као на одлуку у којој он одлучује са да или не, да ли ће допустити да зачето биће живи, или пак, неће.
Током историје појавила су се различита размишљања о томе када почиње људски живот, а сходно томе и да ли се абортус сматра грехом и убиством или само простом здравственом интервенцијом. Да бисмо разумели различитост мишљења, потребно је осврнути се на став отаца ране Цркве о почетку људског живота и греху абортуса.Већ код првих хришћанских писаца појављује се став да је абортус грех, полазећи од Божије заповести: „Не убиј“ (3. Мојс. 20,15). Они полазе од библијске истине да намерно изазван прекид трудноће представља хотимично убиство, јер у Књизи Изласка (2. Мојс. 21, 22-23) стоји: „Кад се сваде људи, па који од њих удари трудну жену тако да изађе из ње дијете, али се не догоди смрт, да плати глобу колико муж женин рече, а да плати преко судија; Ако ли догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот“ (З. Пено, Биоетика: Биотехнологија и хришћански етос, Фоча 2024, 124).
Свети Јован Златоуст је изобличавао ожењене мушкарце који су подстицали проститутке и љубавнице на абортус. „Не допуштате да блудница остане само блудница, већ је учините и убицом” (Видети: J. Garvey, Orthodox Christians and Abortion, Orthodox Church in America, https://www.oca.org/the-hub/the-church-on-current-issues/orthodox-christians-and-abortion приступљено 5.11.2025). Наставак овог става формулисан је и у каснијим саборским одлукама. Значајан је канон 91. Пето-шестог сабора који каже: „Оне (особе) које дају лекове (отрове) за побачај и оне које узимају плодоубиствене отрове, подвргавамо епитимији (која важи) за убице” (Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског, епископа Атанасија (Јевтића), Београд 2005, 192)
У новијем времену, говорећи о греху убиства, св. Николај Жички и Охридски каже: „Каин је убио Авеља, свога брата, но тиме је себе убио”, свакако имајући на уму да убити другог човека није ништа друго него убити лик Божји у себи (З. Пено, Биоетика, 124).
Из наведених сведочанстава јасно је да абортус не представља само убиство недужног бића, чију слободу убица ускраћује не би ли испунио своје прохтеве и лажну слободу, већ и самоубиство жене која је спремна да ризикује и сопствени живот како би наставила да се без „последица” наслађује греховним плодовима.
За разлику од једномислија источних отаца, у западној теолошкој традицији појављују се нијансе и неусаглашена мишљења. Тако Тертулијан у Апологији каже: „…није нам дозвољено, пошто нам је убиство забрањено једном за свагда, чак и да се уништи фетус у материци… Није битно да ли се уништава живот који је већ рођен или онај који је у процесу рођења” (Видети: Tertullian: On Abortion, Early Church Blog,
https://christianclassicist.home.blog/2020/05/21/tertullian-on-abortion/ приступљено 5.11.2025).
Међутим, иако сматра да је фетус већ човек, тј. оно што ће бити, постоје индикације да Тертулијан, под одређеним околностима оставља могућност вршења абортуса још нерођеног детета. Слична ситуација је и са највећим ауторитетом међу латинским писцима првог миленијума, блаженим Августином, који је осуђивао абортус, али је прихватао Аристотелово учење о постепеном обликовању плода, тј. о накнадном сједињењу душе и тела. У осуди абортуса он је врло јасан, будући да критикује жене које „не презају да употребе отрове, који их чине неплоднима, а уколико се они не покажу делотворни, налазе начин да униште фетус у материци, јер им је драже да њихов потомак умре пре доласка на свет, односно, пошто је већ жив у материци да га усмрте пре рођења” (З. Пено, Биоетика, 130).
Ови ставови западних учитеља дубоко су утицали и на медицински поглед на абортус вековима, па тако абортус пре „одушевљења” плода није сматран убиством. Супротно томе, ставови источних отаца Цркве одувек су били недвосмислени: абортус је убиство и грех, јер живот почиње од тренутка зачећа када плод од Господа добија јединствено тело и јединствену душу.
У целини, овај текст настоји да подсети на важност дубоког разматрања овог питања, позивајући на одговорност према животу, подршку онима у тешким ситуацијама и стварање културе у којој се свако људско биће сматра непроцењивим даром. На тај начин можемо радити на изградњи друштва које поштује и штити живот у свим његовим фазама развоја, јер као што смо нагласили, физиолошки неразвијено биће није исто што и неживо. Бог је онај који дарује живот, самим тим, свако ко диже руку на недужно живо биће, супротставља се самом Творцу који је свима даровао живот и супротставља се речима Господа Исуса Христа који каже: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати“ (Мк. 8,35).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.