Често се говори да је вера лични пут, сусрет човека са Богом. Али, ако се тај сусрет не прелије у однос према ближњем, онда остаје недовршен. Христос нас учи да не можемо волети Бога кога не видимо, ако не волимо брата кога видимо. А најближи ближњи често су они у нашој породици. Свака хришћанска породица је прва црква. Она је наше прво богослужење, наша прва Литургија. Тамо учимо шта значи пожртвовање, разумевање и стрпљење. Тамо откривамо да љубав није осећај, већ одлука да другоме дамо себе и онда када није лако.
На својим филмским путовањима, посебно када сам снимала у светињама попут свете Куманице и манастира Тумане, открила сам исто то: монаси и верници који тамо живе и долазе, сведоче да вера није апстракција, већ жива заједница. У њиховом мирном погледу и у тихом раду, у молитви која никада не престаје, ја сам осетила како ближњи није само онај с којим делимо кров, већ свако кога Бог ставља на наш пут.
Филм за мене није само уметност, он је молитва сликом. Тарковски је говорио да филм може бити икона времена, и то је оно што ме води у мом стварању. У његовим кадровима осећам вечност, осећам тишину која проговара, осећам поруку да човек не може бити сам. Тако и ја, када стварам, покушавам да кроз покрет слике прикажем оно што је невидљиво, чежњу човека за смислом, потребу за опроштајем и вечну потрагу за ближњим. Јер ближњи није увек онај ко нас разуме, ко нам припада крвљу или пореклом. Ближњи је и онај који нас тера да изађемо из себе.
Ближњи је и онај који нас је повредио, а коме и даље морамо да опростимо. Ближњи је и странац који нам куца на врата.
Опростити је можда најтеже, јер значи одрећи се права да будемо у праву, одрећи се своје ране као оружја, одрећи се горчине која нас чини заточеницима. Опростити не значи заборавити, нити оправдати неправду. Опростити значи пустити да рана више не влада нама, већ да Христос буде јачи од бола. У опроштају се ослобађамо и ми и онај коме праштамо. Тада постајемо слободни за љубав, јер љубав не може расти тамо где је срце стегнуто осветом. Праштање је дар који поклањамо ближњем, али и дар који ослобађа нас саме. Зато је опроштај највиша мисија. Без њега, породица постаје поље борбе, а заједница простор раздора. Са њим, породица постаје дом, а заједница предокус Царства Божјег. Моје лично искуство у породици, у уметности и пред светињама научило ме је једном: ближњи је увек дар. Ако га прихватимо, у њему налазимо пут до Бога. Ако га одбацимо, остајемо сами са својим сенкама.
Сваки кадар који снимам, свака прича коју обликујем, за мене је сведочење о томе да вера није изолација, већ заједница. Да нисмо позвани да будемо усамљени посматрачи света, већ учесници једне велике литургије живота. И да је мисија, можда најпре, у томе да научимо да гледамо човека поред себе очима љубави, јер у његовом лицу већ сија светлост Царства небеског.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.