Осипају се дани Глуве седмице, сати ћутања и покајања, у којима човјек најлакше закорачи у прошлост… Може проћи много година, али оно што је било постаје ближе како старимо, а оно што је сада неријетко блиједи пред сликом успомена. Да ли човјек пред капијом зрелости, ипак у дјетињству или раној младости, тражи кључ за радост, или му се ти рани плодови чине љепши и укуснији од свег’ оног што данас у позном добу куша…, не знам, нит’ се дâ објаснити?! Али, једно знам, сва радост чекања Празника над празницима срасла је за стабло, под којим је мој пелцер изникао, и којег је једне позне јесени гром из неба покосио изненада, остављајући велики пањ са годовима, у чијим кривудавим линијама уписана је стаза која води ка извору…, да никад не залутам. Тај пут води ме све чешће у пространу порту, опасану горостасним боровима, гдје у центру тог зеленог круга воздиже се велелепни храм посвећен светим апостолима Петру и Павлу. И не зна се да ли су биле љепше зоре и јутрења у тој богомољи или опет уснула повечерја под сводом светиње која је подигнута у част и помен свих страдалих у добојском логору током Великог рата…
Како се празник Васкрсења приближава, тако се душа припрема за сусрет са васкрслим Лазаром, да би још једном на капијама Јерусалима, поздравила Господа ријечима – “Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње!“ Изговарајући ове ријечи, ми у суштини преиспитујемо своју вјеру, те уједно молимо за Божји благослов, знајући добро, да без призива Духа Светог нисмо нигдје добродошли, ни устати, ни лећи, нит’ започети било какву работу, јер искрене радости нема без Бога… Осјећам никад јаче струјање емоција унутар душе моје, и тај распон од радости до туге и обратно, који се прелама у данима Врбице и Цвјетне недјеље, те у моментима дубоког промишљања, срце умије и да задрхти од набујалог страха, којег непрестано гурам на дну сваке мисли… Ох, шта све човјеку не падне на ум, од бојазни ратом прекривених до стрепњи за сутрашњи дан, затим се сударају ситне бриге, а често и зазирање од многих болести…
Заиста живимо у свијету губавих, неопраних и неумивених… Многи нису свјесни своје духовне прљавштине, али има и оних који гледају у небо, чекајући љековиту кишу да спере све са душе и тијела… Ех, кад би Божја киша пала, све бих руке трљала и мокрим прстима лице брисала, јер како човјек стари, схвата да сузе, ипак, нису довољне за покајање. Потребно је много више труда, самоисправљања, преиспитивања…
Ипак, та унутрашња питања најгласније одјекују са клепалима у данима Страсне седмице… Сва звона утихну, небо помодри, док се тек пробуђеном природом разастре, попут бијелих плахти, разнолики ранопрољетни миомириси… Одмиче Велики понедјељак, за њим иде Велики уторак, а потом и Велика сриједа, а вјерујући људи све су ближи небу!
Са друге стране, у свима нама се ломе Петрови преплашени погледи, и Јудина похлепа и слабост, и Пилатова гордост, а напослијетку и лудост разјарене руље… Заиста, тешко је то бреме, старо скоро двије хиљаде година, а ми устајемо и падамо, и никако да се спасимо тих смртоносних окова…
Одзвања чекић од храстову даску, најприје ритмично и полако, а онда у трећем понављању све брже и све силније, као да показује како се и само вријеме посљедњих година убрзава, да човјек не схвата ни кад’ се појави праскозорје, ни у шта дан прође, а већ га нова мркла ноћ сустиже… Ех, како смо мали, све мислимо имамо времена, а времена је све мање, одгоријева, попут уља у кандилу, тихо и у вијечитом пламену…
Све нам је битније и све прече, мисли с кораком својим никако да ускладимо… Једино на Велики четвртак успоримо, као да нас нека сила заустави и примора на дубока промишљања. У свим православним храмовима са првим мраком одзвањају ријечи Дванаест јеванђеља, те како крену да се нижу слике Тајне вечере, молитве у Гетсиманском врту, одвођење Господа, све до момента Његовог страдања на Крсту, тако се једна по једна свијећа гаси, најављујући час једине Истине у нама и изван нас…
Ох, колико туге је стало у ријечи Велики петак, да човјек не може ни да разумом замисли. Колико боли и понижења…, да сваки пут када помислимо да не може бити теже, тај Страсни петак нас разувјери и покаже да може бити још горе и још теже, да страдање нас грешних је одвећ мало наспрам жртвовања Невиног. Једно је сигурно ми смо тад’ разапели Правду над правдом и не престајемо да је разапињемо ни свих ових потоњих вијекова. И данас, када се пролије крв невиног и разјарана руља се задовољи осудом, они који свједоче великом паду заћуте од невјерице, јер њихов здрав разум не може да схвати колико зло умије да рашири своја крила и загади људска срца… Склониште у таквим тренуцима можемо срести једино у храму током бдијења крај Христовог гроба… У тим поноћним минутама, богомољом брује ријечи из Псалтира… Поглед ка Плаштаници украшеном вијенцима цвијећа умирује дисање, трептај ока, те је човјек несвјесно прикован за једно мјесто, знајући добро, да не постоји сигурније уточиште за чекање Великог дана Васкрсења…
Сјећам се и данас, те тишине сумрака у црквеној порти, подно костурнице, на чијем врху се воздиже камени Крст. Душа млада не жели на починак, молећиво од оца и мајке тражи допуштење да буде у храму пар сати, те прве сате након поноћи дочека крај Плаштанице… Чувари се смјењују у читању, једни одлазе, други накратко излазе, трећи непомично стоје… Под живописним сводом шири се мирис тамјана… Ја стојим и слушам, а у мислима објављује се велика утјеха, прихватам свој Крст и молим се да у свом опходу никад не поклекнем, знајући добро да не могу сама ни камен помаћи, ни зору будна дочекати… Човјек је слаб у свакој својој жељи, у свакој намјери, те и у самој својој вјери, али нико од нас није изгубљен и препуштен себи, све док имамо вољу да се вратимо најприје до гроба, потом до олтара, а онда и до Крста… Јер, тек када раширимо руке дотакнућемо биће крај себе, и кад погледамо у Небо, и оно ће погледати у нас… Живот као и смрт јесте једна велика тајна, али свака наша радост, те зрно искрене вјере, је корак ближе ка разрјешењу те тајне… Зато сваког дана ускликнимо с радошћу спасоносне ријечи – ХРИСТОС ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија„