ПИШЕ: Ђакон Александар Панић
Време Великог поста упућује нас на расположење проткано осећањима која су ван овог времена и света. Време Великог поста као да нас сваке године односи и избацује из тренутних световних колосека. Можда би некоме са стране могло деловати да је пост један период у години који се понавља на индетичан начин, али Православни хришћанин ће јасно схватити да пост никада није исти, колико ми нисмо исти и колико је река која тече увек различита, јер вода пролази и одлази. Пост намеће своја расположења, питања и трагања. Мада покајни карактер преосвладава и потпуно је сврсисходан, пост доноси, рекао бих, један посебно свечан тон. Не испразно свечан, попут разних прослава, датума и периода које често обележавамо, већ уистину свечан, јер је свети и нагони човека да размишља о суштини битисања, да размишља о односима, временима, логици, историји, а самим тим, надамо се, да преиспитује себе и свој пут у овом земаљском постојању.
Емоцијама и посебном пажњом нарочито је обасута Велика недеља. Она обилује таквим богатством, таквим наслеђем, таквим објашњењима, да је излишно да ми, будући комарци (како на другом месту каже за себе Преподобни отац Јустин Ћелијски), немамо ни привирити, ни одзујати ни најмањег словца о њој. Ипак, у свој нашој недостојности, Господ нам дозвољава да се замислимо над догађајима домостроја нашег спасења.
Како наслов говори, пажњу нам заокупља Христова молитва у Гетсиманијском врту. Он води са собом три ученика да бдију са Њим; међутим, они падају у сан приликом Господње молитве. Спава људска природа и немоћна је да поднесе Божаску силу и величину тог тренутка који превазилази наш разум. Христос се моли и говори „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти” (Мт 26,39). Каже Господ у само једном стиху раније: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мт 26,38). Можемо ли замислити колика је горчина те чаше у коју се улива сва туга овога света, све муке, све болести, све неправде, све смрти, сав јад и чемер… Колика је горчина коју Господ куша уместо нас да би је апсорбовао својом бесмртношћу, својим животом, својом радошћу? Колико је горка и тешка сва та туга и бол, ако се сетимо колико се ми лоше осећамо после само једне тужне песме или тужног филма који смо погледали, а који нема везе са стварношћу? Наша емпатија, наша осећања – спавају чврстим сном. Тражимо само приче са срећним завршетком као пуки посматрачи, али не и као делатници који ће допринети тој срећи. Ако нас тако мали догађај, као тужна песма, или неки реалан, као губитак драге особе, ако нас то мучи, ако смо ту неутешни, можемо ли појмити горчину чаше за коју се моли Христос да га мимоиђе ако може? Но, опет каже, нека буде по вољи Твојој (Очевој). Христова воља је неупитна, али је у сагласју са Очевом. Он бира својом вољом, сагласност Оцу.
Често су нам довољно горке, и прегорке, само муке које нас оптерећују, а камоли муке свих људи од постанка, па до краја света, јер Христос своју жртву полаже ради свих. Због тога је жалосна душа Његова, јер пролази животе и терет свег човечанства. Битна је разлика што ми не увиђамо у својим поступцима разлог туге, који лежи у гресима и у сластима страсти се ваља, а Господ је увиђа и прихвата, иако смо ми једини виновници исте. Та горчина се полако подиже и долази до вапаја са крста када Господ узвикује: „Или, или лима савахтани, то јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио” (Мт 27,46). Преподобни отац Јустин Ћелијски објашњава овај стих као коначни сусрет човекове природе са опкољеношћу гресима, неправдама, демонским производима у овом свету и као последњи вапај родитељу и једином спаситељу.
У Сину Божјем се сабрало све што је људско, како туга, невоље, патње, како огреховљени живот који се подвио под окриље смрти, као закона греху, тако се сабрао и онај људски осећај остављености од Бога, иако је најпре човек напустио Бога. То је, заиста, вапај људске природе – помози, Господе, изгинусмо. А уједно одговор јесте што тај вапај пролази кроз Сина Божјег, друго лице Свете Тројице, и што самим тим долази победа над болом, победа над смрћу, долази живот. На тај начин, нуди нам се оно што прижељкујемо свакодневно од свега – срећан крај, па и без краја, само радост непресушна. До те радости мора водити и наш напор, мора нас водити наша борба и наш труд за победу над гресима. Због тога, а најпре ради помирење са ближњима, ради разумевања ближњих, али и нас самих, морамо се сажалити, размислити о горчини коју је Господ за нас ублажио и издићи се изнад људсколикости до боголикости, онако како смо и створени.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
