ПИШЕ: Др Јелена Марићевић Балаћ
У тексту се анализира мање позната „Песма Сави Немањићу, Светитељу и Просветитељу Српском” Георгија Стефановића, која је публикована у Летопису 1844. године. Георгије Стефановић је у песми о Светом Сави сублимисао целокупну дотадашњу српску књижевну, културну, духовну баштину, рачунајући и са народном, житијном средњовековном и барокном књижевношћу. Свети Сава је на тај начин портретисан као свеколика синтеза оног најбољег у Срба. Такође, задобио је христолике црте, а све са циљем да васкрсне не тек брата, већ и да, након што се упокоји, васкрсава српску државу кроз време и векове, мирећи веру и науку, а у песми која је гест уметности. У синергији вере, науке и уметности јесте и Стефановићев Свети Сава, налик на „Христа Спаситеља” како се наводи на концу песме.
Текућа 2024. година јубиларна је, јер се обележавају два века Летописа Матице српске. То је, поред осталог, један од повода да се и овим текстом обележи дуг и важан културолошки, па и духовни континуитет најстаријег српског часописа, који има важну интеграцијску улогу за српски народ, али га и репрезентује у битно ширем контексту. Велики број прилога за ових двеста година посвећен је Светом Сави и, разуме се, тема је врло широка, захтевна и драгоцена, па се овим прилогом само наговештава потреба за даљим и студиознијим истраживањем. Но, може се констатовати да оно што повезује различите генерације уредника и концепција за овај дуги временски период ипак јесте светосавље, које провејава или из књижевних радова који су инспирисани Светим Савом, историјских прилога о њему или, пак, објављених светосавских беседа, које су изговорене у Матици српској о 27. јануару сваке године. Примера ради, у првој частици за 1864. годину Илија Берић је припремио „Акатист Светом Сави”, а у фебруарској свесци за 1933. је Јован Радонић написао опсежан историографски научни чланак о Светом Сави.
За ову прилику издвојили смо „Песму Сави Немањићу, Светитељу и Просветитељу Српском”, коју је за трећу частицу Летописа 1844. написао Георгије Стефановић. Ради се о опсежној песми испеваној у епском десетерцу и у духу наше усмене књижевности и традиционалне културе Срба. Георгије Стефановић је, наиме, у врло занимљиву песму уградио и историјске факте, али су они и прилично фикционализовани, сенчени елементима бајке, легенде, предања и духа народне књижевности, што је разумљиво за стилску формацију романтизам, који је то управо неговао средином 19. века. На овај начин песник је засигурно допринео афирмацији светосавља у ширем смислу, јер је песма, с обзиром на ауру усмености, могла да буде пријемчива целокупном народу, посебно неписменим Србима. Такође, битно је уочити да се у њој јављају мотиви карактеристични и за лирску поезију, па је тако песма постала сублимација и „мушких” и „женских” песама (епских и лирских), говорећи речима Вука Караџића, који их је тако поделио. Стефановић је, наиме, назвао Светог Саву „руменом ружицом”, која је израсла у двору Стефана Немање, а у земљи Србији. Ружа је у традиционалној култури Срба медијаторски цвет који је обележје или обреда прелаза (рођења, смрти, крштења, венчања) или границе између светова (свог / туђег, живих / мртвих). На овај начин се сугерише да Свети Сава управо повезује земаљску и небеску сферу, те сваки аспект људског живота и духовне обнове. Метафора ружице део је крње словенске антитезе, јер се убрзо сазнаје да је румена ружица „први у Бабајка” и једва дочекано мушко чедо, што не одговара историјској чињеници да је Растко Немањић најстарији син великог жупана Стефана Немање. Међутим, он јесте први у симболичком смислу, јер ће одредити и очев преображај у Светог Симеона, али је, према песми, подигао из мртвих и брата Стефана Првовенчаног, не би ли га замонашио и поново упокојио, а круном овенчао братовог сина Радослава. Његово васкрсавање из мртвих подсећа колико на Христово васкрсење Лазара, толико и на оживљавања из наших народних бајки, као што су, на пример „Баш-Челик” и „Златоруни ован”, у којима је тај чин повезан такође са Христом кроз симболе „живе воде” или „воде са Јордана”.
Предодређеност Светог Саве да буде српски светитељ и просветитељ дата је упечатљивим песничким сликама, које то посредују. Он је усред чарне горе наишао на „јелу позлаћену” и под јелом „горско лане златно”, на чијој глави су се налазили везени јастуци, а на њима „свето Јеванђеље, / И до њега штака владичина, / Више штаке митра извезена, / Више митре крст од звезда трепти”, а уз то и капа камилавка и у њој мала књига коју шаље Христос са небеса да га обавести како је изабран да буде „тврди камен вере од Истока, / Глава стада, просветитељ рода”. Тим крстом је целу земљу прекстио и благословио. Попут руже с почетка песма, и гора и јела имају медијаторску функцију. Јела повезује као оса света земљу и небо, а када у песми „Смрт Марка Краљевића” умре Марко, он се начини као да је заспао између две јеле које су онда винуле његову душу Господу. Златно лане је могућа алузија на мотив ујелењења душе из Теодосејевог житија о Светом Сави, али и „Житија Ћириловог”, у коме се крст јавља као знамење између јеленових рогова. То што је код Стефановића апострофиран мотив ланета вероватно је због младих година Растка Немањића у којима се замонашио. „Тврди камен вере” била би снажна алузија на емблем „Вера” из барокног зборника Итика Јерополитика (1774), а „глава стада” на емблем „Властелин” који је презентован управо као добар пастир у виду ждрала који носи у канџама камен или крст. Сума сумарум, Георгије Стефановић је у песми о Светом Сави сублимисао целокупну дотадашњу српску књижевну, културну, духовну баштину, рачунајући и са народном, житијном средњовековном и барокном књижевношћу. Свети Сава је на тај начин портретисан као свеколика синтеза оног најбољег у Срба.
Када се у песми замонашио Растко Немањић и добио име Сава, каже се да су на небу играли сунце и звезда Даница, што је обасјало његово лице и цео Атос, попут чуда примања на себе Христовог венца. У песми „Почетак буне против дахија” Филипа Вишњића јављају се небеска знамења, од којих се једно тиче ударања грома на Светога Саву, усред зиме кад му време није. Свеци су, наиме, давали Србима на знање да је време за борбу и ослобођење. Небески знаци су и генерално, али и када је реч о Светом Сави важни јер посредују божанске поруке. Стефановић је у песму инкорпорирао и битне сегменте песама „Свети Саво” и „Опет Свети Саво” у којима се говори на шта су Немањићи потрошили благо. Спомиње се Хиландар, Студеница, Милешева, разне цркве, али и дарови за сиромахе и убожјаке: „Слепу, нему, глуву, и кљакаву” који ће прослављати по свету име Светог Симеона. Тиме је интегрисан корпус народних слепачких песама, које су имале улогу да кроз релације дар – уздарје обезбеде „вечну кућу на ономе свету”.
Најпосле, финале песме представља тренутак након упокојења Стефана Првовенчаног и крунисања краља Радослава, када је Свети Сава посветио „дванаест Владика”, као што је Господ Исус Христос имао дванаест апостола. Они су имали задатке да проповедају Божје слово, како Срби не би живели у тами, али и да не би чезнули за „науком светом”. Свети Сава је у песми Георгија Стефановића задобио христолике црте, а све са циљем да васкрсне не тек брата, већ и да, након што се упокоји, васкрсава српску државу кроз време и векове, мирећи веру и науку, а у песми која је гест уметности. У синергији вере, науке и уметности јесте и Стефановићев Свети Сава, налик на „Христа Спаситеља” како се наводи на концу песме.
Напомена: Цитати из песме дати су у савременој језичкој верзији, како би текст био пријемчив и онима који нису упознати са историјском граматиком српског језика (од старословенског, преко српскословенског, црквенословенског и славеносрпског до савременог српског језика).
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија