Јовану Јовановићу Змају књижевна критика времена у коме је он стварао замерала је што је „Расковао дукат у ситне новце“. Таленат који има није умножио већ га је раздао у уметност која није достизала онај ниво који су од њега очекивали. Критичари су сматрали да је права уметност она која своје узоре налази у књижевности европских држава (пре свега француској, немачкој и енглеској). Указивали су на чињеницу да је написао велики број песама и да многе личе једна на другу. Таленат нико није спорио. Ипак, сматрали су да је тај таленат добро искористити на стварање капиталних дела, какво је књижевна критика желела да српска књижевност, књижевност једног народа, има. Међутим, ми данас знамо у којој мери је у својим песмама сачувао оно изворно, традиционално, народно, природно и једноставно. И у томе је и таленат и вредност његовог стваралаштва. У форми песме он је најмлађим генерацијама (а и онима који нису више деца) приближавао тајне живота.
„Које је боље“ је песма која прати дијалог два дечака који имају дилему. Имена дечака нису позната и тиме је Змај указао да је ово питање опште, те да ова дилема може да мори свакога. Један од њих заузима перспективу песимисте и како се у песми каже „Све је схвато тужно све је схвато криво“. Видео је само оно лоше у томе што ружа, која је тако лепа и тако дивно мирише, мора да има трн. Док други заузима позицију оптимисте тојест имао је „Веселога друга, кога није лако обарала туга“. А потом Змај даје и одговор зашто да није обарала туга „Верујте ми зато јер је свашта лепше, веселије схвато“.
Змај је узео ружу и трн. Узео је нешто што деца могу да виде, помиришу и осете да би им објаснио велике тајне. Користећи дечију радозналост на то плодно земљиште посејати истину коју они виде па чак могу и да опипају. Да, ружа има трн. Тако је, то видим и осећам. Ипак, ја сам тај који одлучује да ли ћу на то гледати као нешто лоше или као нешто добро. Надаље, могу да мислим „Нажалост, свака ружа има трн“ и то је нешто лоше. Или ћу, док гледам ту исту ружу и тај исти трн, видети добро и дозволити да у мени заживи оно добро, па ћу сходно томе мислити „Радујем се друже што се и на трну могу наћи руже“. Дакле, постоји могућност да и од онога што је лоше постане нешто добро. Ова поука се кроз живот може користити кад год се наћемо у извесној ситуацији и размишљамо како да је одредимо, који квалитет да јој дамо. Да ли да о том догађају мислимо као о нечему што ипак представља добро или да о том догађају мислимо као о нечему што је лоше. Када се деси неки догађај ми можемо туговати, преиспитивати себе, жалити што није другачије, себе оптерећивати. А можемо да одемо и корак даље, да устанемо, нађемо једно добро у томе. Тада ћемо себе утешити макар оним да је то лекција коју треба да научимо, па ћемо се за следећи пут спремити боље, поучени искуством које смо имали. Међутим, чак и такав поглед на свет, где је живот низ лекција, крије извесну тугу. Остаје тај простор у коме се човек мучи, док на памети држи мисао да је тада погрешио па ће чекати следећу прилику да то исправи, а питање је да ли ће друга прилика постојати. Дакле, потребно је да идемо корак даље. А тај корак је могућ на следећи начин.
За хришћане се, барем оне који то сведоче својим животом, у житију једног подвижника каже да су као ужарена пећ на коју мува не може да слети. Дакле, ту нема постора за овакве третутке у којима човек себе мори лошом мишљу, већ је увек радост. То је могуће када знамо да „Нам је свака длака на глави избројана“ па и то што ми видимо као нешто лоше, као грешку, Бог то види као добро као неопходно да би се дошло до неког другог остварења. И зато се увек треба радовати. Можда ми то видимо као нешто лоше, као грешку, као проблем али Господ не гледа на тај начин. По својој милости он ће тугу, недаћу, болест окренути на радост.
Опет ћемо се вратити Змајевој песми и приметити још и то да се овакав поглед на свет не своди само на догађаје већ и на то како гледамо на другог човека, који је наше спасење. На једном месту у својим делима свети Григорије Богослов наводи следеће: Хајде да од лењости узмемо добро, а то је кротост а од дрскости да узмемо оно добро а то је воља да се учини дело… Свети Григорије Богослов је успео да у најгорим манама пронађе добро и тога се држи. У лењости кротост! У дрскости воља за делаљем! Па не да је нашао добро, нашао је честицу самога Бога. Замислите радост човека кога су сви сматрали за лењог и осуђивали га због тога и тај исти осуђивани наиђе на некога ко ипак нађе ту честицу доброг, ипак види да на трну може расти ружа…
Не само да је изнедрена истина о човеку, овде се јасно види да је сваки човек одговоран за своје мисли. Свако има слободну вољу и може да бира из које перспективе ће посматрати догађај али и човека. Дакле, пошто у свакоме има и добра и зла, од нас зависи шта ћемо одабрати и шта ћемо у другоме пронаћи. Када пронађемо добро (кога, следећи речи светог Григорија Богослова има у сваком човеку па и у свакој мани) на том темељу треба градити однос. Ако би се вратили речима из песме, помислили би „Радујем се друже, Што се и на трну могу наћи руже“.
Знајући све ово, видимо да поука коју ова песма носи уопште није везана само за детињство, надилази период детињства али надалази и време у коме је стварана. Змај је стварао песме којима време не мења вредност дакле, оне надилазе време. Можда није испунио очекивања књижевних критичара, али је свим генарацијама оставио читаво богатство.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.