„Црква није идеологија и скуп правила, идеја и вредности него жива месијанска заједница, која у свом времену сведочи Царство Божије и у којој свако остаје једниствена и непоновљива личност, па и иконописац, као и посматрач његовог дела. Или боље речено молитвени посматрач, молитвеник, јер посматрач иконе никада није пасиван прималац, него онај који је у живом општењу за њом и са оним на шта она упућује, молитвеном, еклисиолошком и есхатолошки осмишљеном општењу, јер какво би иначе општење у оквиру Цркве и могло да буде. Права икона је она пред којом стојимо и са којом општимо у трепету”.
Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, прозни и драмски писац и преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Аутор је књига „Хришћанство и филм“, „Хришћанство и уметност“, „Бити другоме утеха и охрабрење – есеји о хришћанству и култури“, „Још светлости – есеји о уметности и попкултури“, „Јавни интерес у култури“ и других. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.
- Помаже Бог Владимире. Хвала Вам што ћете бити саговорник и дати корисне лекције из иконописа за пратиоце мисионарског портала Кинонија.
Бог Вам помогао, Тијана.
- Већ дуже време уређујете блог под називом „Одбрана уметности“. Која је идеја и замисао оваквог једног савременог начина комуникације на интернету? Од чега се Уметност данас највише брани?
Тај блог сам одавно запустио, нема већ дуго нових текстова, али стари су ту. Мени је интернет много помогао, прво блог, затим мреже, пошто сам дуго деловао потпуно ван институција, а и сада немам неку своју екипу, интересну групу и слично, која би ми стајала иза леђа, што је у нашим културним круговима тешка позиција. Интернет вам омогућава да пишете о чему, кад и колико хоћете и да успоставите комуникацију, а понекад и сарадњу са различитим људима, за које често не бисте ни знали. А уметност се као и увек брани од просечности, лењости и инструментализације, како идеолошке тако и оне робно-тржишне. Данас је пред изазовом вештачке интелигенције и видећемо како ће то даље ићи.
- Када говоримо о сакралној уметности, колико се иконопис разликује од осталих ликовних и примењених уметности?
Као што сте рекли – разликује се тиме што спада у сакралну уметност, његов смисао јесте у сведочењу светог, указивању на њега и општењу са њим. Иконопис јесте естетски феномен и икона јесте естетски предмет, то је неспорно, он је у уметности, јер се служи поетичким поступцима организације чулима одступног садржаја који упућује на нешто изван њега самог и производи одређено значење и представља одређено искуство за посматрача. Али икона није само то и њене изврсност није у форми, техници, значењу, идеји, него у доживљају и искуству духовног, трансцендентног, истините реалности, невидљивом, оностраног, како год то назвали. С обзиром на то да смисао сваке уметности јесте у доживљају и искуству и да и другачија уметничка дела могу указивати на реалности које можемо описати као духовне, оно на шта указује, шта представља и о чему сведочи икона је најбоље назвати Царством Божјим, које је било, јесте и биће. Икона сведочи да је оно већ ту, али и најављује његову пуноћу у Веку будућем.
- Поред тога што је уметничко дело, икона је и прозор у духовни свет. Њена основна улога је у Цркви. Каква је њена улога данас у савременом друштву?
Улога иконописа је онаква каква је улога Цркве, јер иконопис не постоји ван црквеног контекста. Ни икона у вашем дому није ван црквеног контекста, јер се тај контекст не везује само за храмове и институционално лице Цркве. Она сведочи о Царству Божјем, позива нас ка њему, сведочи о једној реалности која је истинита и критеријум је истинитости сваке реалности, па и оне које ми у датом временском и просторном контексту опажамо као нашу.
- Када се говори о савременој икони, људи често мисле да су то неке модерне иконе при чијој се изради не поштују канони. Шта је по вама савремена икона и како подвући границу између иконе која настаје у данашњем времену и превелике уметникове слободе која по некад зна и да премаши ту границу канона који донекле морају бити испоштовани али опет оставити иконописцу и одређену аутономију кроз ликовно изражавање?
Икона или јесте или није икона и у том смислу и савремена икона је икона или није. Ако није онда је религијско сликарство, што је, такође, легитимно. Границе је некада тешко повући, јер не постоји разлог да се иконописно стваралаштво сведе на пуки копизам, јер то би било унижавање човека, као ни један историјски стил који би био проглашен за норму. Наравно, одређена правила и традиције добиле су своју вредност, јер одређени ликовни поступци и форме кроз искуство Цркве добијају потврду о сопственој богослужбеној и молитвеној валидности. Ипак, то не би требало да помешамо да инерцијом и пасивношћу, јер иконопис такође треба да буде стваралаштво, однос овде и сада живућег човека, човека своје културе и свог историјског тренутка који сведочи о свом искуству Царства Божјег, које се, с друге стране, одвија у контексту Цркве и црквеног општења. Ако неко слика икону, треба да има одговорност према томе да то што ради треба да буде икона, иконичка представа Царства Божјег освештана и осмишљена искуством Цркве. Али опет, Црква није идеологија и скуп правила, идеја и вредности него жива месијанска заједница, која у свом времену сведочи Царство Божје и у којој свако остаје јединствена и непоновљива личност, па и иконописац, као и посматрач његовог дела. Или боље речено молитвени посматрач, молитвеник, јер посматрач иконе никада није пасиван прималац, него онај који је у живом општењу за њом и са оним на шта она упућује, молитвеном, еклисиолошком и есхатолошки осмишљеном општењу, јер какво би иначе општење у оквиру Цркве и могло да буде. Права икона је она пред којом стојимо и са којом општимо у трепету.
- Ви сте прошле године у сарадњи са Народним музејом града Крушевца и Легатом Милића од Мачве Културног центра Крушевац, организовали једну прелепу изложбу под називом „Светлост свету“ која је окупила многобројне иконописце? Какав је значај организовања оваквих изложби?
Добио сам прилику да радим на једној специфичној изложби, која је обухватала и иконопис и религијско сликарство и која је обједињавала различите стилове и поступке и окупљала дела разних људи, која се ретко налазе заједно. Једноставно, волим разноврстност, а нисам у клановима, ни од кога не зависим, па ми се могло. Изложбе овог типа су важне за сликаре у практичном смислу, наравно, али свакако имају и мисионарски и инкултурацијски аспект, нарочито када се одвијају у просторима који нису институционалну везани за Цркву, него су окренути ка широј публици. Мислим да је наш иконопис и религијско сликарство данас један од најбољих репрезената наше културе или боље речено њених могућности, отворених ка аутентичности, разноликости и релевантности у међународном контексту, а што је најважније релевантности егзистенцијалној и културној.
- На поменутој изложби су се могле видети различити правци иконописања. На који начин сте одабиром излагача успели да постигнете јединство у толикој различитости ликовног изражавања у области сакралног сликарства?
Волим да мислим да је то јединство које се осећало и поред спољне различитости произилазило из слободе и љубави. Ово говорим без претенциозности и патетике. Радио сам са људима и делима које волим и ценим, трудио се да комуницирам поштујући максимално свакога, не допуштајући да ме ниједан проблем омете, верујући да ће све испасти како треба да испадне. Најмање сам у свему мислио на себе, и то је ослобађајуће и просветљујуће искуство, које свима препоручујем. Иконописцима свакако.
Као илустрацију одабрао сам целину од три иконе Дејана Милићевића, које су биле део поменуте изложбе „Светлост свету“. Ради се о циклусу који сам назвао апокалиптичким, јер обухвата Богородицу, Архангела Михаила и Христа у представи „Маран Ата“, „Дођи, Господе“, која најављује, односно представља Његов други долазак. Милићевићев Христос зато има један израз истовремене брижности и сете, потпуног саучествовања са људима који се, припремљени или не (а припремљен се никад не може бити до краја) суочавају са највећом есхатолошком тајном, тренутком у ком се све истовремено завршава и све почиње. То је истински мистички и есхатолошки циклус ретко виђеног замаха. Дејанове иконе сам одабрао и зато што је његов рад био један од оних због којих сам и одлучио да се више позабавим иконописом.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологјом иконе.