Реченица: „Шта год да радиш у животу, ђаво ће те увек звати именом твог греха, а Христос ће те увек звати твојим именом“ носи у себи поруку спасења, разумевања човека. Открива унутрашњу драму личности у сусрету са злом и благодаћу, и указује на два пута која стоје пред човеком – онај који га лишава личности и онај који га води ка преображењу.
Име означава саму суштину и призвање личности. На крштењу човек добија име – не само као формални идентитет, већ као богодаровано призвање: „у Име Оца, и Сина, и Светога Духа“. Име у црквеној свести, означава позив на светост, на остварење лика Божјег у човеку. Преподобни Јустин ћелијски поучава: „Име је исповедање вечности, одговор на призив Божји“.
У јеврејском и грчком језику, као и у црквенословенском, реч за „име“ (šem, ὄνομα onoma, име) указује не само на идентификацију, него и на суштину. Зато када Бог даје ново име (нпр. Аврам постаје Авраам, Јаков – Израиљ, Симон – Петар), то је знак унутрашњег преображаја, новог начина постојања.
На монашењу, човек добија ново име, јер се препорађа за нови живот у Христу. Промена имена означава и промену начина постојања – од психолошког ка еклисиолошком, од саможивог ка евхаристијском бићу.
Ђаво, који је „клеветник браће наше“ (Отк. 12,10), не познаје тајну личности. Он је увек онај који редукује, сажима човека на његов пад. Он човека види кроз призму греха – као лажова, гордога, крадљивца. Тако често и људи у свету етикетирају друге: „Он је сујетан“, „Она је горда“, „Он је лажов“. Име се замењује грехом. Личност постаје дијагноза. То је девијантан поглед на човека. Тиме ускраћујемо човеку да буде пуно биће које греши, да буде у надилажењу. Не дозвољавамо му да се кроз покајање, преобрази у онога који је заволео Христа.
С друге стране, Христос, који је Логос и Познавалац срца, никада не замењује име човека његовим грехом. Он га зове по имену: „Маријо!“ (Јн 20,16) – чак и после одрицања, пада, заборава – као што је то учинио са Маријом Магдалином у примеру који нам даје јеванђелист Јован. Христос познаје пуну истину о човеку, али не одустаје од његовог идентитета. Он види не само шта човек јесте, већ шта у благодати може постати. За Христа, човек никада није „само грешник“, већ увек потенцијални светитељ.
Данило Киш је записао: „Име је облик наше судбине.“ Ова мисао упућује на дубоку везу између идентитета и пута човека у свету. Име је уствари утабан траг кроз који се појединац усађује у историју, у породично стабло, у језик, у предање. У старозаветној и хришћанској традицији, име није случајна ознака – оно је призив, послање, откривење смисла.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.