ПИШЕ: Николета Врачевић
Пут је био одвећ тежак, аутобус се на свакој кривини љуљао попут клатна у дрвеном часовнику… Пред очима промицале су слике живописне панораме, имала сам осјећај као да све вријеме гледам кроз калеидоскоп. У позадини је роптало пригушено дисање путника, на моменте понеко њихово зијевање или полугласни уздах… Бујну вегетацију замијенио је огољени крш, од зелене боје која преображава и воду и гору остао је само блиједи камен са којег је одјекивала припека…
Први сутон и већ се осјећала зебња пригушеног дана. Навлачила бих јакну, стискајући се уз замагљени прозор кроз који се више нису могла распознати мјеста која су нијемо остајала за нама… Ноћ је довлачила хладноћу нечујно, а на моменте најежена кожа подсјећала би ме да смо са Преображењем Господњим неумитно испратили љето на починак… Ипак, тмина није значила и санак на очи… Сваки пређени педаљ био је знак питања у мојој глави…Замишљајући сусрет са светињом, невољно сам страховала од студени и дилеме да ли ћу наћи ћебе и мјесто на којем ћемо пружити ноге након вишесатног пута… Понајвише ме је бринула она, која је наслоњена на моје раме тихо дисала, те у свом сну већ увелико путовала, мени непознатим стазама… Свјесна да могу поднијети ноћну свјежину, али с невјерицом да у исто вријеме могу загријати то нејако чедо, које први пут одлази под Острог, загрлих је руком, привукох је себи и својом јакном покрих пажљиво…
Кроз мрак назирао се вијугави пут ка једином свјетлу на врху громадне стијене, која је као брана дијелила двије стране овоземаљског живота, ону ужурбану људску свакодневицу по околним насељима и ону светотајинску која тихује само на посебним мјестима…
Помислих, да ли смо ми мудраци новијег вијека, они који прате ту свјетлост која блиста испод ведрог неба, да ни звјездани покривач не умањује њен сјај?!
Пут кривудавим успоном разбудио је све путнике који су прилијепљени уз стакло посматрали сваки нагиб, тихо зборећи да је пут и више него опасан, али да су исто тако некад, негдје, чули да на овој стрмој стази никада нико није страдао… Грчевито су се држали за то свједочанство, искрено желећи да је то истина…
Помислих, како човјек безразложно страхује за све и свакога, те у том немиру огољује своју слабост… Поглед ка склупчаном чеду у мом крилу био је довољан да схватим како је само дјеци та несавршеност непозната, јер у њеним сненим очима не видјех ни бојазан, ни немир, већ само искрено дјечје питање: Да ли смо стигли?
Још мало, све смо ближе… – одговорих тихо. Поноћ је одвећ прошла када се на једном од проширења са паркинг-мјестима зауставио аутобус. Нисмо ни протегли ноге, возач скочи са сједишта и рече: Стигли смо, даље ћемо морати пјешке.
Узех ранац и поведох чедо за руку, те кренусмо углачаним степеницама које су се протезале кроз шумарак, гледајући час у стопала, час у свјетло које је извиривало изнад наших глава, скривено међ самоникле гране.
Мама, не видим никог, рече ми. И ја спазих да од пуног аутобуса, успут док смо корачале, не остаде ниједан човјек, као да их је тама прогутала… Без двоумљења рекох: – Не бој се, ово је најсигурније мјесто на свијету! Посљедње степенице скоро прескочисмо, те нас обасја свјетлост конака, а кроз капију нечујно су пролазиле сјенке без ријечи, у тишини, свако у својим мислима… По земљи лежали су многи људи, међу њима дјеца и старци, сви до једног у дубоком сну, без комешања, као да спавају у најудобнијем кревету, а не на танкој простирци, без јастука…
О Боже, спавају као апостоли у Гетсиманском врту… – помислих у себи. На вратима конака стајао је средовијечни човјек, те прије него што затражих ћебе за кћерку и себе, он ми гурну у наручје два покривача. Схватих, да под окриљем конака за нас нема мјеста, те изађосмо испод капије и са лијеве стране, недалеко од чесме, простресмо ћебад и коначно испружисмо наша уморна тијела. Али, зачудо, нема бола, нема грчева, као да се душа винула и лебди око наших тромих тијела… Она утону у сан, а ја остадох загледана у звјездано небо. Већ се сваки корак умирио, те осјетих како ми благи повјетарац додирује откривене руке, учини ми се у том трену, као да ме неко милује по кожи… Помислих, то Свети Василије благосиља своју дјецу… Све оне слутње о могућој хладноћи коју мрак доноси, о незнању које ново мјесто носи, одагнао је у неколико секунди баршунасти ваздух топлине, која се може осјетити једино под сводом породичног дома… А ово мјесто, и јесте, и биће, дом свих жедних и гладних живоносне ријечи… Пред зору пробуди ме свјежина, која је увлачећи се најприје у косу струјала цијелим тијелом као топот коња у галопу… Кроз склопљене очи, осјетила сам бојажљиве кораке мирјана. Схватих да је вријеме за молитву… Скочих, умих се на чесми, журно скупих покриваче да их вратим у конак. На вратима исти онај средовијечни човјек, пружајући руке ка мени, не чекајући да било шта изустим, рече ми: – Светац је будан, чека те, иди! Боже, како су ме те ријечи збуниле, помислих, јесам ли достојна да приђем, са каквим даровима долазим и да ли ми је чисто срце за сусрет са светитељем?! Прекрстих се и кренух степеник по степеник, а испред и иза мене већ се ред вјерника формирао… Сви су стајали у тишини, само у даљини пој птица разбијао је монотонију праскозорја… Дођох до омањих врата, скученог пролаза који је водио у келију, пређох праг, те угледах кивот са моштима Светог Василија Чудотворца. Најприје примих помазање освећеним уљем од монаха и цјеливах свете мошти, а са усана склизнуше се тихо молбе:
Молим ти се Острошки Чудотворче, да благодаћу Божјом сачуваш моје најмилије од овоземаљских зала, те им подариш здравље, спокој и снагу за сва искушења која их чекају… Напослијетку, молим те, помилуј моју душу, исцијели моје тјелесне и духовне ране, и умоли Господа за опроштај свих мојих гријехова… О, како горко заплаках у том тренутку, стид ме је раздирао изнутра, а опет, жеља да искрено завапим била је јача од сваког срама, као и нада, да ће пред Острошким угодником бити мјеста за још једног малог човјека… Звона се огласише, као позив вјерницима на молитву. Током Литургије под отвореним небом, нисам могла а да не примијетим, болесне старце у колицима, младе људе како с великом пажњом прате богослужење, али поглед ми се понајвише задржавао на дјеци. Она разиграна, мамила су својом невиношћу бројне осмијехе присутних… Ипак, један дјечак, није могао остати непримијетан. Стално је вукао мајку за руку, показујући степенице према келији… Истовремено је испуштао неартикулисане звуке, налик на урлик разјарених вукова. Мати га је, прстом преко усана умиривала, али безуспјешно. Он је желио код светитеља. На звук звона стаде, погледа у стијене изнад себе и потрча ка степеницама… Отишао је брзо, а у повратку мирним кораком, држећи мајку за руку, сишао до вјерника који су чекали причест. Пришао је Путиру и спокојно прихватио свето Причешће… Помислих, ово је још једно чудо Светог Василија Острошког! Мир у дјечаковој души био је знак свима нама, откривајући уједно којом стазом да ходимо и како се вјера може утврдити и без ријечи, јер чистим срцем човјек најљепше глагоља и доказује снагу своје воље на путу преображења… А, исцјељење долази као одговор нашем труду у прихватању искушења, пошто на врата Неба дуготрпељиво куцасмо све док се она и не отворише…
Одлазим с Острога с миром у души. Отпуштам и опраштам. Замолих и заблагодарих, уз чврсто обећање себи и Светом Василију да ћу се вратити на извор створен по Христу…
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
