ПИШЕ: Јелена Делибашић
(Драган Симеуновић, Владета Јеротић: разговори и сећања, Издавачка установа Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2024)
„Драгом и искреном пријатељу и великом духовном учитељу нашег народа, Владети Јеротићу, вечно захвалан на драгоценом пријатељству, даровима Духа, људској топлини и подршци, као и на мидрим лекцијама о животу, којима су се завршавали сви наши разговори, дарујем ову скромну реч…“ (Драган Симеуновић).
„И мишљење /ноесис/ нам припада тако што је Душа умна /нера/ и тако што је Мисао врснији живот; (припада нам) било кад Душа мисли, или кад је Ум активан у нама. Јер и Он је део нас, и ка њему се успињемо“ (Вергилије, Енеида).
Смерност свег што, од доброг Човека, бива записано, расплиће се благодарећи достојанству сећања, чија је чежња посвећена антејској силини извора приврженог крилатој грудви земље. Та чежња уме да обрадује Дух мисленом зрелошћу аксиолошке Наде, чему насупрот, готово неизоставно, ступа појавност хтонског простора жудње за „љупким” обличјем сивих сени, лишених не само сваког узвишеног утиска, некмоли и опажаја Лепог, а у славу надживљавања живота. Љубав, покаткад, дејствује налик сну, услед чега, расклапање сном, криомице, распреда тварне, ткивне и делатне свезе унутар људског бића, које собом доносе чудо живота. Том чежњом биће постаје надасве лепо, симболички тихо, те отуда поистовећено са п(р)освећеним гласом и узвишеним стваралачким Сопством, што разлива слух за наслеђе онтолошке видовитости, уз низ блиставих интерпретација о вечним Истинама у Тајни нађеног Времена, опосредованих својеврсном философијом, као умећем живљења, узимајући их не само подразумевано равноправно, но пресудном самоспознајом, као сажижуће у саћу мисаоног бдења, које се ничим и нипошто не дâ злоупотребити. Удубине наджеља, које наткриљују жудње осликане фрагментима уобичајених живота, поткрепљене су вишесмерним путањама дивљења, које се, спрам призива властите посебности, могу назвати другим Сунцем.
Мере Неба и мере тла измешане су: једне се у друге претапају, до стварне Лепоте, чијем рађању небеса служе. Злато пелуда, готово непролазни честари речите цветне магме, обиљем давно установљених нијанси и прелива, опосредованих кроз мислену финоћу архајског смиреноумља, па и матичну бистрину сведочанства у ком је све (с)творено (у чијој се капљици Душе кући Бог), доступни су у свим правцима (у складу са логиком бистре жеље), без осврта ка ободима, али не списаним или обрисаним, јер нема их… Они не постоје у тренутку што носи и односи бљесак раскошног сведочанства, које непрекидно призива обрисима слућеног пророштва, док поистовећује Свест и Савест, стварност и опсену. Ваздух Духа ту сит је, с невеном и пчелом зри. Сече мед дана дубоким Речима. Моли да нас прими, да богословствује над нашим поразима, доскора утиснутим у својим, често призиваним и призваним, снежним белинама, увек самосвојно (о)сенченог почетка. Извор – Узор је. Јутро маслено буди нас, не дâ на сан. Све ћути. И Сенка и Сен. Напев је уресу од смиља, док рањава цваст у присоју постојаних интима, снађених милошћу Душе као духовним улиштем исцељеног Човека – оправдан антрополошки импулс философије прелазног Времена, оснажен у досезању његовог спокојства, услед достојности умног бића да буде срећно. Небеса су доступнија, ближа, дохватљивија, стварнија. Чувствују и усвајају. Оно неважно препуштено је даљинама.
Књига „Владета Јеротић: разговори и сећањаˮ академика Драгана Симеуновића, објављена је под скутом „Духовне речиˮ Архиепископије београдско-карловачке. Сходно сећању на Човека који је живео онако како је говорио и учио, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије благословио ју је за дело приступачно, животно и прожето аутентичним метаболичким утапањем у осведочено сабрање својеврсних духовних путоказа, приређених с Љубављу, те посвећених свима онима који стреме ка дубљем и сврховитијем животу духовног и интелектуалог уздизања Човека. Посве Боготражитељска, посве надахнута и не мање надахњујућа, утом и оплемењена у служби људима и Богу, књига Драгана Симуновића Истина је наклоњена Љубави и духовном узрастању, која, према Речима њезиног аутора, бива усвојена за племенит спис приказа живота и животних односа с повременим оценама, а не за дуг и старомодан биографски трактат, чијом се садржајном разноврсношћу заслужује њена веродостојна животност, попут скромног, складног и мудрог дела о великом Човеку, не би ли се уважила његова последња воља за повратком у блискост, јер – Човек не воли да буде заборављен (Владета Јеротић).
Овај разгранат духовни путоказ, савршен у пуноти свог Рајског Праизвора, преводница је Божје Љубави, услишена призивом смерности, на ползу народа свог, у чије се срце сатворила Реч Његова, да му се не греши – Реч домишљата, утанчана, непресушна, изванредно дарежљива, Реч као зрелост индивидуализма и саборности, Реч-метафизика, почивша на Лепоти за избрани род, царско свештенство, Свети народ, народ добитка, да објави добродјетељи Онога који нас дозва из таме к чудном видјелу Свом (Прва посланица Петрова, 2.9). Филигрански опричани манири овог савеза пресудан су упут на безгрешност, док ревнују за веће дарове, за још узвишенији пут. Читајући, схватила сам да сањам свет који љубим, свет на који пристајем да, врлином Љубави, знам.
Тако је и Посвета Драгана Симеуновића саздана из онога што одиста јесмо: Нема сумње да је Владета Јеротић, својим развојним путем самообожења, колико и јунговске индивидуације, постао узор многима за један мудар, частан, ка Добру и Богу окренут живот. Његове написане и изговорене Речи беху драгоцен духовни светионик нашим кошмарним друштвеним маглама и политичким беспућима у минулим деценијама (Драган Симеуновић). Дух му, и надаље, непомућен стоји, оваплоћен круном поштеног превазилажења, које (утешним језиком честитог Просветитеља) ужива расудно духовно искуство, савесно укорењено и утемељено у светосавском осећању света, као станац свему вечнољудском, постављеном једном, засвагда: да будемо добри и племенити људи, у највећој мери у којој то можемо, да походимо Љубав, да је нештедимице прихватамо и дајемо, јер Љубав не уме да се бори. Свака твар Извор је и Врело те силе: Колико чудеса у једној капи воде, а камоли у сунцу, у звездама, у сазвежђима, – а тек у Творцу свих тих чудеса! Око човечје не може да гледа у сунце, а камоли у Творца толиких сунаца (Јустин Поповић, Светосавље као философија живота: светосавска философија света)!
Пред овом књигом, познања самих разлога и крајњих циљева човекова живљења, те Љубави (личне и надличне), сатворене благим, часним и достојанственим одблеском кроз религију, књижевност и философију Просветитеља са ненаметљивом харизмом (Драган Симеуновић), бивамо упућени на све оне путеве и преплитања, прожимања и утицања, токове и утапања, уз безбројна укрштања и нова разграничавања, плодоноснија од свих идеја досад такнутих пореклом односа Вере и Нације, разумеваних управо онако како их је врсни учитељ осмислио, обдаривши нас спознајом да, у тој Истини, разоткривамо своја познања и недоследности. Врхунац им је Бог-Љубав: кроз дијалог испитивања историје религијске, књижевне и философске садржине поимања Вере и Нације, од њихова, за нас, ухватљива настанка, до знатних им прекретница чулног и света идеја, понуканих лучом међу идеограмима Лепог, док их обнављају, стварајући из себе холографисане, вечне облике, спрам зачетка и првотног израза, пут вршка једног сасвим другог развоја, кроз Љубав која је племенита и која оплемењава. Мудра је та Љубав, сродна духовној, вознесена међу пребујне изданке свести, као довршење свеукупне културе људског Духа, насупрот прокрустовским измештањима од поретка складно обликованог бића у замаху неспутаних светлосних крила и мисли хипостасе. Смерна је та Љубав, транспонована кроз етику Врлине и Мудрости, са свим својим гранањима космолошким, психолошким и осећајним, увек истичући значај изобиља Светлости у словенским концепцијама света, уз незаборав да је Прасветлост идентична с Љубављу, да је учење о тој Љубави поступна еманација из Прасветлости Венца за Оца, јер наша кривица је трансцендентна, предживотна, а наша дужност је, најзад, у томе да, са смелошћу, приђемо оном што нисмо могли не изабрати. Зато дубље проживљавамо неозлеђену Лепоту свих фрагмената ове књиге, потом и Лепоту опосредованих јој уломака, похрањену смислом који навешћује питање-ослонац, утемељено на истанчаној запитаности (што је први корак ка приближавању Лепоти).
Будући да у узвишеној Лепоти срастају низови ожиљака, књига Драгана Симеуновића значи поуздано трагање за Најлепшим, али је оно, истодобно, и кружење око Лепоте, уз пресудан излив етичког оптимизма и даровите творачке датости, неуобручених варљивим постојањем телесних облика, но сједињених у симболички простор, где љубљеност еманира у ресност нутрине, услед одлучне окренутости бића ка нутарњој логици Љубави, чиме се довршава величанствен зачетак рађалачког тока многопреплета Вере, Наде и Љубави. Тад Време улази у Лепоту. Колико дубоко тај сплет одређује ово дело, показује и нанизак у савршенство очуваних фрагмената и њихових дражесних изливака.
Један од управо сродних одјека духовне блискости оличава распад утопије Новог света на трагу новог промишљања о будућности Европе и религије у њој, као кринка за наратив испуњен неминовношћу догађаја у свету опипљивих ствари, страшним по цикадским делима тела и крви, која се, тек делимице, проповедају у повести недаћа људске Душе, као готово гномски исечак, који Јеротић и Симеуновић врсно коментаришу и разјашњавају, кроз поглавита међуречја два велика мисаона, премда одвећ складна философска тока. Поимање Добра и зла у говору о насиљу и Љубави завет је Сопства наспрам стварности што происходи из неуспутице две Речи (сврстане под заједничку одредницу психичке моћи), те се обе дају усмртити случајношћу, према мотивима умећа, које се, Истине ради, помиње као повесно жртвовање Лепоте из оданости за жртву, како у призорима лелујаве свакодневице, тако и у архетипским (митским, надличним) искорацима из ње, мимо еволуције силиконске долине и егзистенцијалне лебдивости, што наводе ка разним затајеним, неретко вероломним одјецима идентитета искуственог прожимања ствари, сустичући критику чистог Ума приливом епске мимезе у сустицању и вртложењу многоразличних сила човекове жудње за монденским догледом „искупљења”, непостојаног и неомеђеног оправданим ентитетом Бивства, у чему је извор свих наших својстава. Комплексан придев тог ентитета позив је на разлучење његових валера при дубљој анализи органона преображеног под венцем метонимијског наслеђа, услед уплитања и укрштања умећа доживљаја, у чију се цветоликост обруба сједињују узвишена Мудрост и Лепота духовности за ноћни Блистај утиска транспонованог у Сјај Златног венца Химне за Оца. Близанац Танатоса, у тренутку када сневач престаје да се креће, бива порекнут. У томе је Спас.
Младалачки дневник Владете Јеортића лавиринт је света и Рај Срца, јасно и отворено ступљен у савез са Богом-Љубављу. Његови унутрашњи алегоријски складови и разлази, те суптилне максиме и рефлексије, дужни смо уточити у духовно улиште (ораскошено стаклићима детињства), кроз наслеђе Речи у покушају да се ваљан живот оправда. Овај дневнички љубопис божанствени је хијероглиф божанске снаге земље, саме божанске природе, и то услед разнежене му окренутости према Богу и људима (као ближњима), те, поменом аутора Сећања, завештаних од Човека, који је на своје последње ходочашће Лепоти отишао тек онда када нам је дао све што је могао. На нама је да то целовито очувано, и познато и још непознато, духовно благо, заштитимо колико можемо, да све многе, његовом руком, за нас пробране мудрости и по(д)уке, као и искричаве драгоцености Духа, не само користимо, већ, колико год да је могуће, и унапредимо: Владету Јеротића је, као ретку појаву у српском духовном сазвежђу, везивала са метеором (…) једино велика Светлост (која га је феноменолошки привлачила, као и Његоша и Теслу), а са снежном пахуљицом, поред начина доласка међу нас, повезује га и то што његово нестајање веома наличи на њен крај, довршавање пута потпуним стапањем његовог Духа са српском земљом и са њеним људима, међу које је, Божјом милошћу и својом вољом, имао доспети. Тако ће исто и његова велика дела по народ заувек остати у нама, стопљена са нашим Душама, све док његових поштовалаца има (Драган Симеуновић).
Књига Драгана Симеуновића залог је Души Времена, завет је и обручење за Вечност, нежна је и филигрански топла приповест ретко посвећене и пријатељски искрене Љубави, разноврсно заступљене у префињено дореченим меморичким сагледајима, намах сетне, али и раздрагане Лепоте притајених утисака, кроз брижност посведочених посебности, тако чинећи уступак већ признатом предосећању да је Владета Јеротић био јединствено изванредан. Његови увири у последњи коначан опсег слојевитих закључака о вечним Истинама, које чине целину нашег исконског света, блискозначице су одвећ развијених антонимија унутар човека, док мире сваку супротност, као позиционо неусловљени, изненадни рефрени, бар за неко време, што, у свом ширем контексту, поприма смисаоно дубље и апстрактније значење, те суптилно уздиже суштинску архитектонику свега онога што рањиво биће, ипак, чини Недељивим, утом и свега што оно, у преданој тежњи своје целовитости, одистински јесте.
И како проходити кроз те Речи, мирне и суздржане, добронамерне и осетно чедне, прозрачне од Тајанства у бићу Човека који је Судбина, па све до смисла живота и будности што плени одразом сопственог препознавања, са узлетом и прогонством у часу моралног Причешћа које оплемењује свест? Да ли псалмичним алтом или успаванком наслеђа, док дрхтаји Душе оплакују сузе, а између ноћи и гнева, покаткад, промине и у загрљају Сунца умине сан, од Љубави до празнине, услед немуштог крцкања песка на ком се не назиру први отисци невиних руку и стопала, што не кроте људским гласом – прозрак који бљесак Душе чини несводиво распетим унутар себе, попут привиђења кроз заборав који га поткрада и не крије све злато његове Истине… И као да нам је значајно одшкринута кључаоница очуваних визија и идеја о којима знамо тако мало или готово незнатно – застор саткан од слојевитих записа Душе која препознаје миомирисе боја позваних над проклетством и Сјајем животног позива у најсвет(л)ијим врутковима себе – аналогија патње и од ње, зачудно јасна, и у мислима, уверљиво саздана тропика оног што је почивше на духовно блиском са оним што призивамо из давнине својих зачетака, док отварамо плес на хридинама непосусталих хоризоната, продубљујући одвећ живе и неотклоњиве везе са даљинама света, у чијој су Сенци привиди јаве и призори судбина које га се тичу.
Окриље подарене нам Небеске књиге разасипа влати вечери. Колевка увезана таласима незадрживе зиме њише се, а наше гнездо ипак ту је, бди у отклону позлаћене Тишине. У њему се не остаје случајно… И након свега рубног, и мимо свега стопљеног у колотразима неизговорених Речи, и из свега што се стиче знамењем Човека и његовог постојања, па и медна кап међуречја, изливена златом чекања при угођају сна, принета је врховном Добру. Анђео ноћи одмлађује је крилом једне посебне Пахуље снега и засењује Вечност расејану еонима земаљских и небеских запитаности – Анђео леп и мудар, од другачије Истине начет; Анђео љубак од ситости додира у праху Божјег цвета пред изласком, чедан од росних шаптаја снености у звезданом луку склупчаних срећа, тамо где јутром лута месец и птице се крију иза малих гнезда, где Крст не бива слегнут у Исповедаоници Праскозорја… И сломљено крило зараста у том гнезду… И Сјајем посут трен је радости зоре кад свањива прозрак у самоћи. Ту, где је Лепота звук чаробних фрула и њена промисао бистри слап потока, мирише срећа без вида, без ока, док у мимоходу месеца и ветра зри кајање невиног дечака који чека тренутак дорастања тој Љубави – за њега ништа није исто као јуче. Тим сном дечак се отима Времену, намеран да њиме оствари нови свет – свет за смисао великих оквира, свет рефлексивности и сажетости, тако хотећи да одговори на питање шта је живот, било да се од њега удаљава, било да се на њему задржава? У првом случају – нису му потребни детаљи, у другом – они се неумитно намећу, управо ту где стасава и наш Просветитељ топлих осећања, који уме да посматра и мисли, неотиснут само ка својој постојбини – Небу, већ и ка Небу свих најтананијих осећања људских. У њега има и Мудрости, и спокојства, и полета, и жара има, али незадрживих осећања ватре и страстим нема у њега. Њега засењује умереност боја, заносе га милозвуци, заводе га давнином дани прошли и он, озарен и задивљен, и сâм задивљује друге, али их не засењује, иако очарава. Он покушава да изађе из самоће и ослободи се тамнице живота, да порекне смрт. У њега је жеља за Лепотом Победе. Као такав, он је саучесник отмене алегорије о патњама сопствених, али и наших избора. Он је Мислилац Милосрђа. Вапај му је ожиљак који Крсту, из Љубави, приноси Љубав, те нам, посредно, нуди спасење својом медитативном Жртвом – велики људи су узвишени, али не и интимни. Емотивном фабулом – Живот је као Тишина јесења, појединачан – настојао је да именује ствари. То јесте идеал – створити јединствен свет, као засебан облик споразумевања нерушитељских нијанси, фундаменталних за гаму значења виших од игре и живота.
Ова књига је Божје дело и величанствено је у нашим очима.
Стога, с пуним правом, ваља нам признати да се, по озрачју њезином, може увек најбоље одмерити обиље и дубина искрених људских осећања. Овакве књиге пишу и сведоче непоновљиво посебна бића. Овакве књиге пишу се управо због посебних бића, због непоновљивог Сјаја који неће допустити понор када њихово озрачје посустане. Драган Симеуновић заслужује удео у тој срећи, као оној која се одвија у домену Спокоја свих наших Душа.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
