О животу и раду Кузмана (Косме) Станића, песника, свештеника и апологете, познато је свега неколико историографских чињеница које проналазимо у следећим био-библиографским одредницама: Боривој Чалић, Трагови у трајању: портрети и скице (Вуковар; Загреб: Веће српске националне мањине града Вуковара; Српско културно друштво Просвјета, 2014), 98–99; Иво Мунћан, Речи за под небо: азбучник о служитељима на њиви господњој с пером у руци (Темишвар: Савез Срба у Румунији, 2023), 146; Стеван Бугарски, „Вука и Тамиш, Вуковар и Темишвар” Књижевни живот 40 (1996), 4; „Некролог Кузману Станићу”, Српски сион (1898), бр. 51: 827.; архивска грађа у Матичној књизи крштених у Вуковару из 1825. и у Протоколу крштених из 1861; Стеван Бугарски, Гробна места свештеника и ђакона Српске православне цркве у Темишвару (Темишвар: Темпус, 2019), 71–73; Stevan Bugarski, Lyceum temesvariense (Timişoara: Tempus 2008), 384–385. Кузманово име на крштењу је Косма, а тим именом се потписивао као парохијски свештеник у Вуковару 1861. године.
У Бијелом Брду је завршио основну школу, док је у Темишвару учио филозофију. У Сремским Карловцима завршио је Богословију и за ђакона је рукоположен 1855. године. Служио је као ђакон и радио као учитељ у Вуковару, а 1858. године рукоположен је у чин презвитера и остаје у Вуковару до 1867. године. Према увидима Стевана Бугарског на иницијативу Кузмана Станића „почело је прослављање дана Светога Саве у школи у Вуковару”. „Био је на гласу као појац и проповедник. У темишварској Саборној цркви чува се сребрни крст са угравираним натписом ‘Православном свештенику Кузману Станићу у спомен на дан Св. Саве, 1861. у Вуковару од поштоватеља’”. 1868. године изабран је за пароха у Темишвару, а 1870. именован је за намесника епископа темишварског Антонија (Нака). За администратора окружног протопрезвитерата темишварског постављен је 1884. године. За протојереја је рукоположен 1886. У гласилу Српски сион штампан је некролог Кузману Станићу.
У новосадском листу Глас истине објављивао је песме, беседе, проповеди и чланке, као и обиман апологетски есеј „Једно питање са одговором” (1884) који је контратежа Светозару Марковићу и његовом материјалистичком „Реалном правцу у науци и животу”. Кузман Станић је објавио следећа дела: 1) проповеди и беседе: „О новој години 1873”, „О призивању светог духа”, „На нову годину 1878”, „При испиту младенаца”, „На нову годину 1871”; „Беседа на нову годину”, „На нову годину”, „Беседа приликом освећења споменика добротворци Персиди Стојковића рођ. Макри”; „Беседа на рођење Христово”; 2) чланке: „Једно питање са одговором”; „Одговор на чланак ‘О десетом члану Символа вере’”; 3) песме: „Молитва”, „Људској сујети”.
Лазар Милин у својој апологетици под насловом Научно оправдање религије, књ. 1 спомиње Кузмана Станића као првог српског апологетског прегаоца, али и као критичара црквеног схватања смрти и васкрсења. Милин увиђа:
„Међу српским теолозима дато је сразмерно врло мало апологетских радова […] Кузман Станић, темишварски прота, објавио је у наставцима у новосадском листу Глас истине године 1884. обиман апологетски рад под насловом Једно питање са одговором. Ту писац обухвата многа апологетско-догматска питања излажући их богатом ерудицијом, јасном логиком и ватреном ревношћу. Штета је што се у излагању и апологирању једанаестог члана Символа вере, о васкрсењу мртвих, толико удаљио од православља, да је то његово схватање скоро отворено јеретичко. Али ако се апстрахује овај недостатак, тај рад проте Кузмана Станића је једини озбиљнији богословски одговор на материјализам Светозара Марковића.“
Теолошким питањима апологетике и догматике не бавимо се у раду, јер фокус истраживања усредсређујемо на књижевне радове – песме које је Кузман Станић објављивао у Гласу истине 1884. године. Истраживачки фокус задржаћемо на двема песмама „Људској сујети” и „Молитва” у којима је дата есхатолошка визија Бога, живота и света, сагледана из две перспективе. Песма „Молитва” доноси атмосферу молбе и мољења Богу тј. „Вечном уму”, исповести и кајања молитвеника; док песма „Људској сујети” указује на есхатолошке теразије и греховност човека (сујета, гордост, завист) пред Господом. Првом песмом Станић исказује слику Царства небеског – идеал којем се целоживотно стреми, док другом скреће пажњу на „љубав, веру и надежду” као једине истине света које могу да надиђу људску малодушност и очараност земаљским пропадљивим царством. Обе песме дају сложене сплетове метафора које креирају алегоријске слике. Поезија Кузмана Станића, иако у 19. веку позната само црквеним круговима, данас заслужује књижевноисторијску анализу у ширем контексту романтичарског певања и црквене лирике 19. и 20. века. Стога, две песме обухваћене анализом посматраћемо као ауторске лирске песме и сагледаћемо их структуралистички тако што ћемо стилистичком анализом указати на универзалност значења њихових поетских слика која надилази дискурс црквене лирике.
Фокус анализе стављамо на међу филозофског, догматског и књижевноуметничког која јесте троједни источник Станићевог дела. Узори и утицаји у контексту сложене текстуалности српског песништва деветнаестог века подразумевају синхроно и дијахроно богату и разгранату баштину: књижевну, културну и духовно-филозофску. Освртом на риму, стих и атмосферу песама Кузмана Станића, увиђамо дух времена, романтизам у пуном даху, али на нивоу песничке слике, посве апстрактне и астралне, видимо дубље слојеве угледања на духовне и књижевне узоре. Узорност или свесни списатељски модел који песник „следи и подражава” у погледу нашег истраживања јесте Библија троструко и тростепено поимана као: филозофија, догма и књижевност. Стога Станић у својим песмама не испушта из вида филозофски етос, апологетску поруку пастви и књижевну лепоту израза. У погледу утицаја, као ширег појма од узора, разликујемо „примаоца” и „извршиоца” процеса утицања. Наш песник јесте, у позитивистичком смислу, резултат „културне средине” у којој ствараи као прималац утицаја повезан је са византијском и старом српском књижевношћу – оличеном у литерарном и културном зрачењу Византије тј. православља. Узорност из православних изворишта готово је неухватљива у Станићевој лирици, јер се песник према православној вери не односи само као према узору, већ и као теолог, као, условно речено, спроводилац верских светоназора. Утицаји и узори из византијске књижевности у делима српских песника деветнаестог столећа проистекли су из сензибилитета за Византију и њену филозофско-теолошку промисао која и данас живи кроз веру и теологију бројних европских народа, али и из конкретних књижевних дела (црквених и световних) византијских писаца: патристичке, исихастичке и класичне литературе превођених још у старој српској књижевности.
У погледу философије, Станићева лирика садржи практичну филозофију логосног ума или ума који „има способност разликовања добра и зла, наиме морално чуло (етика) које је услов за изградњу полиса, заједнице засноване на моралним и правним нормама”. Мисија Гласа истине у којем Кузман Станић публикује своја дела јесте мисионарска, православна и инсистира на колективном етосу. У том погледу, етичност појединца, по нашем песнику, увек је та тасу светова – овоземног и небеског. У „Молитви” се каже: „Од онога вечног царства твога, Без површја и дна безданога, Куд бесмртна душа нам прелета, Кад полази са овога света“. а у „Људској сујети”: „Не варај се, о човече! кој’ за славом тежиш, Сујета је све под сунцем, на што год погледиш“, из чега видимо дословност и непосредност израза, која подразумева Царство небеско као спас и земаљски живот као таштину, сујету и дно бездано.
С обзиром да је Станић по позиву православни свештеник, није тешко уочити бројне наносе православне духовности у његовом делу. Свето писмо и српско-византијско културно наслеђе неизоставни су сегмент његове песничке слојевитости. Када у „Људској сујети” вели „У времену шта је јоште било без промене?” призива „Књигу проповедникову” где све тече и све се мења, а бројне песничке слике често су поучитељне и параболичне. Стихови подсећају на основе Божје љубави које су константа и које се никада не мењају кроз време, већ су у сваком смислу морални арбитар и водиља:
Цвеће слоге и љубави, истине и правде –
То су двори што се за те у вечности граде;
Цвеће мира и спокојства, части и поштења –
То је слава и богатство, што с’ никад не мења.
Када је у питању књижевноуметнички литерарни карактер песама Кузмана Станића, „Људској сујети” представља мисаону песму блиску певању о људској природи и природи уоште у српском романтизму, док се „Молитва” приближава кругу песама-молитви које данас руска наука о књижевности назива поетским молитвама. Ова терминолошка одредница појављује се спорадично у неколико радова руских научника, али је њеној дефиницији посвећена студија Валентине Аврамовне Маслове коју смо превели за потребе нашег истраживања – Стихотворная молитва с позиции синтеза религии науки – культуры. У овом раду поетска молитва образложена је као модерна лирска песма која има антиципацијски предложак у црквеној (византијској и старословенској) литургијској молитви, због чега има могућност да обавља исту (дијалошку) функцију. Са таквим семантичким укорењењем песма овог жанра неизоставно утиче на читаоца и на естетску вредност текста. У поређењу са молитвом у схватању Аврамовне Маслове, поетска молитва разликује се од светог, али га не искључује. Садржи религијски традиционални садржински образац, али преласком на књижевноуметничко поље поетска молитва почиње да живи свој живот према законима песничке уметности. Поетска молитва има могућност да:
[…] додатно опчињава читаоца и делује на њега естетски. Разликује се од сакралне; користећи религију и традиционална црквена начела она прелази у област уметности, започиње самостални живот према законима поетске уметности. У лирској форми она изражава искрене, исповедне мисли о божијој промисли, о молитви као извору непресушног богатства. Изграђена је на законима поетског текста, према правилима метрике и мелодије стиха које је развила поетика.
Када је у питању анализа поетских молитви, Аврамовна Маслова наводећи бројне примере из старе и модерне руске поезије даје теолингвистичку аналитичку схему поетског језика из чије молитвености можемо ишчитавати различите семантичке и семиотичке елементе: „[…] језик је средство развоја културно-религиозних поставки друштва. Језик молитви потребно је изучавати као засебан језик са аутентичним стилским и лингвистичким закономерностима, нека од њих су: неравноправни дијалог, високи стил молитве, нарочито свечано-покајнички тон и ритам, прорачунати садржај”. На нивоу поетског језика и тематско-мотивске структуре ауторка успоставља компративне везе модерних руских песника и славних византијских химнографа. Нпр. о Пушкину и Јефрему Сирину говори следеће:
Пушкин је сачувао оштрину поезије Јефрема Сирина. Песник спаја доколицу и потиштеност у ‘стање бескорисне потиштености’, а нарочито значајну улогу има мотив властољубља. Аутор нарочито наглашава значење тог греха, дајући том људском пороку тачно метафоричко значење поредећи га са ‘скривеном змијом овом’.
У истом броју Гласа истине постхумно је објављена поетска молитва Саве Мркаља „Оче наш”, а језик Станићеве „Молитве” умногове одговара народном српском језику Мркаљеве. У свим делима Кузмана Станића запажамо живи народни језик, што је складно духу времена у којем настају, а посве је занимљива чињеница да се у Темишвару, неколико година по Станићевом упокојењу, јавља захтев народних представника да се и богослужење врши на том истом језику.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.