Из угла психологије емоционална бол се мапира кроз појам потиснутих емоција, конфликте, трауме и егзистенцијалну празнину. С друге стране духовност је опажа као удаљеност од Бога и одсуство истинског смисла. Намјерно се прво фокусирамо на психолошко, па тек на духовно, јер недостатке психологије попуњава духовност. Механизме бола анализира психологија, а духовност томе приступа с осјећајем срца и душе.
Психологија има став да је емоционална патња последица непроцесуираних потиснутих конфликата. То значи да осјећања која не пронађу свјесни изражај, манифестују се кроз симптоме анксиозности, депресије… Таква бол је непрочитана порука прошлости, која се оглашава кроз опомену неким сигналом. „Потиснуто не умире. Оно се врати прерушено.“ (Фројд)
Јунг је ипак стање опажао много ближе духовном. Он емоционалну бол види као процес индивидуације. Говори о „сјенци“, као о дијелу личности који нисмо освијестили, те он постаје извор унутрашње тјескобе. Он је рекао да тамо гдје наиђемо на бол, ту је пут.
Франкл се помјерио још даље, те је кроз искуство логора дотакао лични пакао на земљи, али и духовни раст, који је помјерио границе психологије. Основао је терапијски процес логотерапије – терапије смислом. Према његовом мишљењу, човјек не пати јер му је тешко него зато што не схвата зашто пати. Бол настаје као последица губљења смисла.
Старац Пајсије Светогорац невоље препознаје као Божји мегафон. Он нас учи да је бол инструмент који нас дозива да се пробудимо. Невоље су пут исцјељења и терапија душе. Умјесто већине људи која бјежи од бола, требало би да тражи дубоки смисао у њој. „Кад душа пати, то значи да се удаљила од извора живота.“
Свети Серафим Саровски наглашава важност унутрашњег мира, који долази кроз покајање. Унутрашњи хаос није само психички проблем већ много више одсуство Духа Светога. Његов примјер је како човјек треба бар да види бол, ако не да је живи. Болестан и пребијен, Богу се молио за непријатеље и благодарио за невоље. Уз чувени поздрав „Радости моја, Христос Васкрсе!“ описао је сваки смисао људског постојања, а камоли трпљења и патње. Снага развоја се огледа у благодати од Бога. Једина истинска снага долази одозго, а не изнутра нас. Психологија трпљење види као препреку коју треба уклонити или прескочити. Површински то има ефекат, али у сржи она се кроз духовно треба прихватити и преобразити. Свети Нектарије Егински је говорио да када би људи знали какво духовно богатство се крије иза болести и туге, молили би се да им дође више тога.
Психологија човјека види као склоп функција и импулса, а духовност га види као икону Божју. Најбољи опис личности је да је то унија тијела, душе и духа. Оно што можемо закључити је да психологија пита „Ко сам ја?“, а духовност „Зашто постојим?“. У њиховом преплитању разум не негира вјеру, емоције нису непријатељи душе, терапија постаје молитва, а жеља за промјеном исповијест, док је покајање и опрост пут ка исцјељењу. Духовност је најчистији преображај намјере психологије.
Емоционална бол, опажана кроз референтни оквир духовног, не чини само психолошку дисфункцију или реакцију на трауму, већ реално свето мјесто човјекове трансформације. Духовност у својем најужем смислу нуди архетипски оквир за схватање бола као процеса уништења ега, и рађања новог дубљег идентитета. Емоционална бол је само наизглед иницијални импулс, односно тамна страна медаље, кроз коју појединац пролази како би оздравио и преобразио душу. Смирењем, молитвом, духовном тишином се омогућава отварање срца према димензији Божијег. Интеграција психологије и духовности нема за циљ само психичку стабилност, већ онтолошку цјеловитост. У вријеме доживљаја бола као патологије, неопходно јој је вратити смисао као апел за буђење. „Човјек се рађа као потенцијал, али да би постао истинско људско биће, мора се родити по други пут – духовним рођењем.“ (Фром)
„Ја сам пут, истина и живот“(Јн. 14, 6).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.