ПИШЕ: Јелена Марићевић Балаћ
„Прича о Светом Сави” Матије Бећковића
Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
– Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.
У тексту се анализира песма „Прича о Светом Сави” Матије Бећковића. Објашњено је због чега је песма именована причом, осветљена метафорика пашчади као лоших људи и начина како је могућно изборити се са њима. Пример Светог Саве подразумева борбу речима, тј. симболичко ослобађање „свезаног камена”, а држање паса на ланцу. Вера, закон и култура били би „Савини трагови” којима се треба кретати.
„Прича о Светом Сави” је песма Матије Бећковића. Може се одмах на почетку поставити питање због чега песма носи у наслову жанр приче. Чини се да је такав поступак колико део поетичке препознатљивости песника, којем је прирођена извесна наративност, толико и сугестије да савремени свет не поседује квалитет лирске узвишености, заноса и фигуративности. Свет у којем је „пашчад пуштена, а камење свезано” је проклет, дакле, прозаичан и осуђен на сурову једнодимензионалност. Међутим, вечно симболичко присуство Светог Саве ипак даје „причи” снагу и убојитост речи, па макар оне фигурисале у виду оштре клетве којом се поентира песма. Такође, локатив „о Светом Сави” није само назнака да је српски светитељ поистовећен са песмом, тј. причом, већ да је она сама начин његовог присуства у свету који је пољуљан или лишен сакралне димензије. Начин да песма постоји, макар у виду приче, јесте управо тај да се у њу настани Свети Сава и проговори горку и немилу истину. Прича, за разлику од песме, најпосле, рачуна са тим да буде свима јасна, иако нимало није лепа.
То не значи, разуме се, да песма оскудева у погледу естетске релевантности. Она није организована у строфе, већ је у форми краће епске песме, премда се не ради о десетерцу или осмерцу, већ стиховима различите дужине, што можда може да се схвати као потврда света који није у својим оквирима. На композиционом плану успостављена је антитеза између почетка који апострофира рођење Светог Саве и краја у знаку смрти из које се проговара клетвом. Рођење има ауру његовог монашења, па тако и вечитог трајања. Смрт је страдалничке природе, јер се стиче утисак да су га, попут Актеона, растргли пси:
„Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет”.
Пси имају вишеструку симболику. Асоцирају на Кербера, опозиција су вуку који је тотемски повезан са Светим Савом у српској традиционалној култури, имају обрисе баханткиња које су растргле Диониса и Орфеја, Сета који је растргао Озириса, али и Еринија, богиња освете и проклетства које су имале управо псећа тела. Ако их осмотримо као чувара Хада, стиче се утисак да је свет постао подземље. Као опозиција вуку оличење су инфериорности која се манифестује управо у потреби да се вукови истребе не би ли пси заузели њихова места. У том смислу пси би фигурисали као наводно „цивилизованији” или „припитомљенији” у односу на вука, али и као метафора за лоше људе („пашчад”). Комадање Светог Саве на стопала, кук и лакат указује на подељеност света, а његово страдалничко умирање повезано је са мартиријем саме песме (Орфеја), али и могућност обнове кроз фигуре Диониса, Озириса и у првом реду Христовог васкрсења. На псолике Ериније одговор Светог Саве ипак није клетва као освета, јер би се тако само изједначио са њима. Његов метафорички мач је венцловићевска „сабља у језику”, која нуди путоказ за избављење. Лоше људе треба, наиме, држати на ланцу, тј. под контролом, а камење не би требало да буде свезано. То је гаранција да земља не буде проклета.
Метафора камена такође је упадљива. Чини се да је део тројства заједно са вером („три прста”) и законом. Живети и бити човек на земљи (а не фигуративно псето), на том трагу, подразумевало би постојање у име чврсте вере, придржавања закона и очувања државности и могућности да камење увек буде слободно, без обзира на зиму. Камен би представљао реч, јер је требало да се Свети Сава камењем одбрани од паса, а његово оружје управо је у речима. „Свезано камење” је заправо окована књижевност или замрзнута култура, без којих се српски народ не може одбранити и може да страда, будући растргнут као и Свети Сава у песми – на стопало, кук и лакат. Том логиком је посредно глава светитеља која проговара онај слободан камен, који је једини преостао да отопи лед са речи које личе на клетву, а заправо су заклетва. Вера, закон и реч су тројство којим се песник супротставља троглавом псу постојања, бранећи песму причом, а причу речима од камена.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
