„Иза мноштва лица Светитеља, открива се једно Лице Христово.” (Јован Пустињски)
У православној иконографији светлост има важно значење и њен извор проистиче из светости. „Једини је свет наш Господ Исус Христос због славе Бога Оца, због Очеве светости и светлости у којој пребива Његов Син “. Приликом иконописања, пролази се кроз неколико фаза осветљавања почевши од најтамнијих слојева (проплазме, гликазме, инкарната) како би се постигло осветљење и дошло до крајњих акцената. То осветљавање можемо недвосмислено повезати са светошћу, јер заправо тим осветљавањем свети ликови на иконама пројављују божанску светлост. Икона представља обожену стварност. Одсуством сенки на иконама, тело губи тежину, пролазност и постаје оно које не подлеже трулежности. Зато су свети ликови који су изображени на иконама заправо преображена тела прочишћења светошћу и обогаћења нетварном Божијом енергијом. Управо ту светлост су ученици Христови видели на гори Тавор. Према речима Јована Пустињског простор иконе је простор светлости јер божанска светлост испуњава сваки простор и све просторе на икони.Тиме је и светитељ који је приказан на икони, једно са божанском светлошћу.
Поред осветљења, светост се на православним иконама изражава и ореолима који су увек светле боје, а неретко и позлаћени. Злато на икони символише натприродну „божанску светлост и оно није боја јер боје се примају као одсјај светлости”.
Позиција уметника, код иконе је унутарња, а не спољна, посматрачка, као у западном сликарству. Обрнута перспектива на иконама има за циљ да прикаже да је све пред Христом у нераскидивој и блиској љубави и све фигуре на иконама (када су у питању празничне иконе или сцене) подједнако се осветљавају божанским енергијама. На празничним иконама, често се може видети да је преко зграде, куће, насликана завеса. Овакав приказ обрнуте перспективе занемарује физичке препреке како би се приказао централни догађај. То се може видети нпр. на иконама „Свадба у Кани”, „Рођење Пресвете Богородице” и др. Црквена тканина која се слика преко грађевина и зидина има за циљ да покаже да су се ти догађаји који наизглед делују да се дешавају ван тог простора (куће, зграде) заправо одиграли унутар тих зидина. На икони Крштења Христовог често се могу видети рибице у води. Иконописац не слика реалистичко море, већ иконопише море које је провидно. Рибе се јасно виде јер ништа није сакривено од Бога. Божанска светлост све види, ништа није од ње удаљено. На иконама нема илузије какву приказује тродимензионално сликарство. Овде је све у две димензије. Чак се степенице које се могу видети нпр. на икони Сретења изједначавају – прва степеница на дну иста је као и последња на врху. Кровови кућа и брда крећу се ка посматрачу. Можемо рећи да се на византијским иконама и време модификује приликом осликавања неких догађаја. Нпр. на икони Педесетнице (Силазак Светог Духа на апостоле) може се уочити да је поред Петра, насликан и свети апостол Павле који историјски тада није био присутан. Такође, у сцени нпр. Усековања главе светога Јована Крститеља, светитељева глава је приказана два пута у различитим временским интервалима на истој представи (једном као жива, а други пут као одсечена на диску).
Овако се могу приказати и појаве у простору. Дешава се да се иста фигура прикаже и са десне и са леве стране, на истој слици, при чему се видни утисци дају као засебне слике које су остављене гледаоцу да их сумира. Пример овакве композиције је сцена „Причешће апостола хлебом и вином”. Гледалац у оваквим случајевима чита и сумира видни утисак са лева на десно.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
__________________________________________
Литература:
Јован Пустињски, Цртице из дневника о иконопису (Крагујевац: Каленић, 2017).
Жељко Ђурић, Сликовност Теологије, (Београд: ПБФ, Академија СПЦ за уметности и консервацију, 2013).
Марија Давидовић, докторски ум. пројекат „Иконопис као очигледна онтологија – стварање ликовног идентитета новог светитеља у оквиру класичног сликарства, Универзитет ЕДУКОНС, 2016.
Миловић Ј., Уметност и религија у Византији, манастир Тресије, 1997.