ПИШЕ: Мр Александар Вујовић
Наша света православна Црква сваког дана прославља побједу православља над неправослављем, али се православље не испољава само у својој науци, него се изражава и манифестује у животу сваког појединца, у односу појединца према њиховој околини, у односу слуге према господару, старијег према млађем итд. „Православље односно правоживље није повалачење у себе самог, није пасивност, већ је оно дејство, активност, давање читавог себе и сведочење“ (Јеромонах Атанасије Јевтић). Оно није гола теорија, идеја или утопија, него је пракса, живот, дјело. Истински хришћанин се од неправославног разликује не само по вјерском увјерењу, него се разликује и по дјелима својим, који су плод вјере, па се тако разликују и по свом човјекољубљу, односу према човјеку, који је призван да испуњава двије јеванђелске заповијести о љубави према Богу и љубави према ближњем. Данас је много оних у свијету који се баве милосрђем, харитативном дјелатношћу и постоји не мали број организација које се преко хуманизма крију и тиме скривају своја можда најопакија дјела. Хуманошћу се баве и најопасније секте које су вукови у јагњећој кожи. Те организације манипулишу са људском слободом и врше страшно насиље над људима, а тих и таквих организација је данас препун свијет. Зато је важно направити једно поређење између истинског човјекољубља и оног иза којег се крију најсвирепија дјела.
Говорити о милосрђу не можемо, а да не поменемо прво Свемилостивог Бога који је извор милости, милосрђа и мира, који је човјека толико узвисио и почаствовао створећи га већег од анђела, створивши га по обличју и по подобију своме. Из овога слиједи да је од „Бога позван човјек на живот вјечни и он има потенцијале за спасење, али је извор и пуноћа тек у слободној љубљеној заједници са Богом Живим и Истинитим“(Еп. Атанасије Јевтић).
Апостол Павле говори да Бог није само милостив него је и извор милости (2 Кор. 9, 8). Божја милост је слободна љубав коју Он показује према роду људском и цјелокупној творевини. Да Бог није милостив људи не би знали шта је милосрђе јер је Божја милост „од вјека и до вјека на оне који га се боје“(Пс.102,17). Бог је по својој природи и светости наклоњен човјеку тако да пророк Исаија каже: „Ако ће се и горе помакнути и хумови се поколебати, опет милост Божија неће се одмакнути од нас“(Ис. 54, 10). Бог показује своју милост према људима исто онако како се смиловао над изгубљеним сином (Лк.15, 20-24). Милосрђем је створен свијет и њоме се одржава. Живот Христов на земљи није ништа друго до примјер о Божјој милости. Христова милост је била не само спасавајућа, него и милост која оправдава и прашта. Јеванђеље нам износи велики број примера Христовог милосрђа. Он опрашта грехове, лијечи хроме и недуге, засићује гладне, исцељује не само душевне него и тјелесне болести. Милошћу његовом слијепи су добијали вид, мртви устајали. Он је по својој милости наситио пет хиљада људи. Божје милосрђе у потпуности је откривено и личности Господа Христа, јер је самога себе принио на дар човјеку за живот свијета. Врхунац свога смирења Господ Христос је показао у смирењу и трпљењу. Он се показао као саможртвена љубав, показао је истинско неописиво смирење трпљење и љубав. Из љубави према човјеку Он је прихватио распеће и смрт и самог себе принио за живот, за своје ближње и за живот свијета.
Ипак би Божја милост била узалудна ако се човјечије срце не отвори. Велика милост Божја која нас прати у све дане нашег живота нас обавезује да будемо милостиви. Спаситељ на то каже: „Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески“. Господ не само да је дао милост нашем разуму, него је усадио у наше биће. Милост је врлина сваког човјека која га чини богом по благодати, зато је и велика ријеч „видио сам брата свог, видио сам Бога свог.“ Милостив истински може бити само онај који је осјетио радост и милост Божију. Такав човјек не може другачије радити него бити милостив. За то су нам дали примјер безбројни светитељи Божји који су своје раздавали, када су осјетили благодат и милост Божју. Нема већег милосрђа ни дјела од тога, да неко положи живот свој за ближње своје. Светитељи су вјерни свједоци и следбеници Христови којих је било кроз вјекове и кроза сва времена до дана данашњега. Милиони хришћана православних који су побијени на правди Бога и који су посвједочили своју вјерност Христу Богочовјеку. Архипримјер нам је за то сам Голготски Мученик који је је положио живот свој за људе и њему су следовали безброј светих.
Посебно треба истаћи милосрђе Мајке Божје, која је Заштитница, Добротворка, Заступница и Путеводитељка рода људскога пред престолом Сина њеног, и Господа Бога Живог. Безброј чудеса и икона које чудотворе и помажу да се ми ослијепљени овоземаљском славом и влашћу живота вратимо на истински пут, да би испунили дато нам назначење да постанемо „богови по благодати.“ А та благодат је једно од милосрђа Господа Христа. У богатој и безбројној војсци Христовој, који су били милосрдни следујући примјер Господњи јесу свети апопстоли. Они су безрезервно служили и помагали прве хришћанске заједнице да се оснују и оснаже и стану на своје ноге. Они су по ријечима Апостола Јакова спајали вјеру и добра дјела. Они су се водили као и сви светитељи оном ријечју: „Ако учинисте једном од ових малих Мени учинисте.“ И стари Јевреји су пазили на величину милосрђа. Попут апостола и њихових ученика и светитељи су бринули о људима, тако знамо да је Свети Јован Златоуст први почео да гради старачке домове, болнице, да брине о сиротињи, да сакупља прилог попут Ап. Павла који је прије њега скупљао прилог за Јерусалимску сиротињу, упозоравајући и опомињући вазда хришћане да једни друге помажу. Тако су и многи цареви хришћански били милостиви, па је за вријеме неких царева у Цариграду хљеб дијељен бесплатно за све људе без разлике.
Поред ових имамо и безброј примјера и доброчинства и милосрђа која нам се описују у житијама светих, навешћу један из Пролога Владике Николаја од 17. новембра. У њему каже: „Била су два испосника која су живјела у пустињи египатској. Једнако су се молили Богу да им открије да ли има кога у свијету ко Богу служи боље од њих. Бог молитву њихову услиши и упути их у једно египатско село да тамо сазнају шта желе. Они послушаше ову заповијести стигавши у село нађу старог човјека Евхариста са женом Маријом. Старац се бавио сточарством и они на њему нијесу видјели ничег нарочитог, па га упитају како служи Богу. После дужег устезања Евхарист им рече да један дио свог прихода читав свој живот одређује у добротворне сврхе. Тако се оба два испосника постидјеше и вратише се натраг хвалећи Бога“.
О љубави према Богу и према ближњима учи нас и Свети отац наш Сава, који између осталог у својој Жичкој бесједи о Правој вјери каже:“ Ни старања о животу без праве вјере у Бога не може што успјети, нити нас исправно исповиједање вјере без добрих дјела може представити, него обоје заједно бива, да Божји човјек буде савршени да ниједним недостатко не храмље. Јер вјера спасава кад чини у љубави добра дјела. Ту светосавску вјеру и љубав имао је и ученик Светог Саве, Свети Арсеније, коме се, не случајно у тропару каже да је он „милости наставник и милосрђа ризница коју свима отвара.“ Имајући прије свега љубав према Богу, као и његов учитељ Свети Сава, он је то преносио на ближње и на паству своју.
Сва наша српска историја богата је свијетлим примјерима безбројног милосрђа царева, краљева, архиепископа, патријарха и вјернога народа. Овдје ћемо навест само нека. Тако су наши цареви и краљеви имајући непоколебљиву и тврду вјеру били милосрдни и подизали велељепне светиње по земљама српским, па и шире по свијету. Светиње су ницале и прилозима вјерног народа, што је најбољи показатељ ово наше данашње вријеме. Наши цареви су бринули и о сиротињи о болеснима. Још је Краљ Милутин у Јерусалиму чак, подигао комплекс болница посвећених Светом Јовану Претечи и тамо су бесплатно лијечени и његовани људи. И његов син Стефан Дечански је крај манастира подигао болницу за обољеле од губе. И наш славни манастир Хиландар је био једна од првих болница на Светој Гори. Постоји свједочанство и фреска у Манастиру Морачи да је Свети Сава дијелио велике прилоге па је насликан на фресци како дијели милостињу просјацима. Око наших манастира су постојале болнице, прихватилишта за дјецу и изнемогле. И многи законици су доносили уредбе о давањима милостиње, како у Законоправилу Светог Саве, тако у законику Цара Душана, па у законику Светог Петра Цетињског истицано је милосрђе.
Диван примјер истинског човјекољубља и милосрђа је у личности Светог Петра Цетињског. Оне је водио народ у веома тешким и тјескобним временима, али је својим дјелима милосрђа и љубави потврђивао своју вјеру. Уз то је био велики борац за истину и правду. Особито се бринуо за сиротињу, тако у његовим посланицама читамо како Свети брани неког Петра Попадића сиромаха да га ускоци не „разуре“, јер је он хранио не само своју породицу, него и сирочад свога брата. Као што је Св. Јован Златоуст изобличавао сјај храмова, и Свети Петар је продавао или залагао у замјену за храну скупоцене ствари. Он је плакао са онима који плачу, сиротовао са сиротима, са свима дијелио све што је имао, храбрио, вјером надахњивао, молио да се чувају од болести, залагао своје манастирске ствари да би у гладне године набавио жита за сиротињу. Поред Светог Петра Цеињског и митрополит Висарион Бориловић Бајица прилаже једну кућу у Његошевој улици на Цетињу ондашњој цетињској сиротињи.
Нарочито треба истаћи дјело Светог Николаја Велимировића. Треба поменути његов рад са сиромашном дјецом ђацима. Остало је и до дана данашњег познато и подражавано склониште и хранилиште за дјецу и сирочад без разлике на вјеру и нацију у Битољу. То је био познати „Декин Богдај“, како су га звали, који је успјешно водила социјална радница Нада Ађић, потоња игуманија Манастира Враћевшнице, Мати Ана. И наши савремени епископи траже помоћ за страдалну браћу нашу по свим српским земљама. Ту је и очинска молба нашег патријарха Павла у којој он негдје моли и каже: „Колико је нас људи Цркве и колико пута залазимо у прихватилишта, старачке домове, болнице, да би смо свакодневно показивали своје старање о њима – да могу стићи Васкрсли Бог ми је свједок, пред Црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши стајао бих и лично просио за страдалну нашу браћу, жене, дјецу…“ (Патријарх Павле, Молитве и молбе).
Поред владара и наше владарке су се бринуле за сиротињу. Тако је краљица Јелена Анжујска, жена краљ Стефана Уроша на своме двору у Брњацима на Ибру отворила и имала неку врсту домаћинске школе и онда је започела у цијелој својој области сабирати кћери сиротих родитеља. Ту су оне храњене и његоване и васпитаване. Приликом удаје добијале су и мираз. Овим се краљица Јелена показала великом добротворком српског народа, иако је била од француског рода. Она је градила и обнављала многе манастире од Котора до Скадра. По угледу на њу и многе наше царице и краљице су биле милосрдног срца. Поменимо Преподобну мајку Ангелину Крушедолску, која исто тако није била од нашег рода, али је свесрдно помагала наш српски народ. Поменимо, такође, и жену потоњег краља и Господара Црне Горе Милену, која је отворила женски дјевојачки институт на Цетињу и његовала тадашње занате у Црној Гори.
Светитељи су нам увијек били „правило вјере и образ кротости“ и ми треба да се држимо њиховог примјера не неког лажног јер данас многи трубе и говоре о дјелатној љубави. Много је хуманитарних организација које служе своме „овоземаљском богу.“ У наше вријеме се доста гријеши о схватању истинског милосрђа. Тешко доброчинству ако га ко чини да буде поштован. Тешко милосрђу гдје се дјела милосрђа троше узалуд. Тако нпр. има људи који сањају о заштити животиња и благо поступају према њима, а напротив, ближњим својим чине велике непријатности и много безакоња. Како се то слаже једно са другим? Из тог и сличних примјера се види колико је потребно да се наше милосрђе рашчисти и разбистри, колико је потребно да човјеково милосрђе добије једну садржину која не би била лажна, колико је потребно да преко човјековог милосрђа гледамо на божанско, да њега испитујемо и њега подражавамо. Дјела милосрђа треба чинити сваком човјеку не гледајући никакву награду за то. Само се тако следује примјеру најмилостивијег Творца који чини добро свакоме и јавно и тајно. Јер ако чинимо добро само својим добротворима, ми смо као дужници који измирују свој дуг. „Ако чините добро онима који вама чине каква вам је хвала. Заиста вам кажем примили су плату своју“ говори Господ и још додаје:“ Кад чиниш милостињу чини тако да не види десница шта чини десница твоја“ (Мат.6,2-4). Као што је раније речено много је хуманитарних организација које служе свом овоземаљском богу, који се на рачун ткзв. хумаритаризма богате. Сада је хуманизам постао најпочасније занимање и у свијету, доста је организација које се боре за људска права, еколозима, покрета зелених и разним других организација, а створене су само зато да би себи смањивали порезе. Они се тиме прихватају као највећи јунаци нашег доба. А нико не зна одакле је узет тај новац и колико је хиљада убожјака опљачкао тај „хуманитарац“ који мали дио свог новца издваја у хуманитрне сврхе. Разне секте брује о хуманизму, а својим учењем и дјелима трују народ. Ово говори да се наше покољење веже за неке лажне хуманитарце који су свој прилог већ наплатлили и све се раде за своје личне интересе. Да не бисмо потпали под утицај бјелосвјетских „хуманитараца“, и да не бисмо почели да служимо „овоземаљском богу“ дјела милосрђа требамо чинити из побожности и из честитости и љубави, не требамо бити злобни и пакосни (јер се свако дјело по плоду познаје), јер ономе ко нема милости биће суд без милости.
Васпитни значај се огледа и у заједничарењу. Из тог заједничарења могу уродити дивни плодови узајамног усавршавања. У том духу и родитељи треба да васпитавају своју дјецу, учећи их да увијек буду милосрдна срца. Човјек је увијек призван да се усавршава до бескраја, до висине раста мјере Христове. Милосрђе је неодвојиво од заједнице, оно се пројављује и огледа у заједници, а љубави је та која одржава обоје. Ако неко чини милосрђе због гордости оно губи свој смисао и величину. Дакле, васпитни значај милосрђа је да човјек помажући, узвиси и призна другог и ко је спреман помоћи другом, тај је спреман, ваистину, и читавог себе предати Господу. Тако је и истинско милосрђе један од путева којим човјек задобија љубав Божју. Човјек је призван да се жртвује за другога, једном ријечју човјеку остаје да бира између саможртвене христоподобне љубави којом се дарује и открива лице другога, као вјечна радост и утјеха, и између жртвовања себе и другога похоти и стварима, што значи идолима.“(Митрополит Амфилохије).
Господ је заповиједио „Будите милостиви као што је милостив отац ваш небески“. Ова заповијест Господња једнако је важна као што је била и она прва о неједењу са дрвета познања добра и зла. Човјек није створен да буде пасивни прималац добара божанских и божанског вјечног живота, него да преко динамичног синергизма остварује свој коначни циљ и пуноћу, постајући тако божански састваралац у односу на себе и ближње. Та поука Божја била је позив човјеку на врлину, а врлина је пут који води и живот. Извршена заповијест претворена у врлину означава сусрет са Богом, али и са човјеком и испуњавајући дјело милосрђа човјек задобија врлину и уподобљује се Богу као свесавршеној врлини. “ Ова врлина учи човјека благословеној употрби ствари, она потврђује и посведочује да је човјек природно биће за заједницу створен. Човјек је стално на испиту да не изгуби осјећање милосрђа и заједнице и да „неблагословено употријеби творевину и тиме се самозаљубљено не затвори у себе.“ Заједница је у природи самог постојања. Друштвеност, односно теолошки речено црквеност бића, значи општење кроз заједницу и остваривање те заједнице. Недруштвен човјек тј. човјек без другога није човјек, и личност човјека се управо остварује и доказује дугом личношћу на шта нам потврђује управо и однос унутар Свете Тројице. Из овога слиједи да је човјек призван на заједницу, не да остане просто оно што јесте, већ је човјек биће призвано да постане Богочовјек по благодати, тј. да расте у мјеру раста висине и љубави и доброте Христове. Човјек као истинска личност се остварује у евхаристијској заједници свој смисао достиже у том заједничарењу. Свако ко живи у истинској заједници животом Христове љубави и јединства у Духу постаје истински црквена личност сједињена са Христом и са ближњима у евхаристијској радости. То јединство се постиже на обостраној љубави смирењу и трпљењу. Православни су призвани да буду свједоци те и такве саможртвене љубави голготске. Та љубав се даје у евхаристији. На Литургији нам се Христос даје и открива као саможртвена љубав и као вјечно човјекољубље. И управо на Литургији препознајемо сваког човјека као свог вјечног брате и сабрата у Христу Богу Човјекољубцу и само кроз њу можемо схватити смисао истинског човјекољубља. У свакодневном животу ми заборављамо да наше спасење зависи од тога какви нас људи окружују и како се ми односимо према њима. Ми смо дужни да трпимо мане једни других и да памтимо апостолски завјет: „Носите бремена једни других и на тај начин испуните закон Христов.“ Ове ријечи треба поимати као призив да се учини узајамна помоћ творећи дјела, треба памтити да смо сви ми нераскидиво везани једни са другима у јединственом Тијелу Христовом, у Цркви Његовој. Других путева за испуњење Христових нема ван Цркве. Наравно, према Господњем закону, пажљиво се односећи према другима, памтећи да је у ближњем наше спасење, и да је сваки човјек непоновљива личност и да му треба приступити на “ голубињим ногама“ и да су вјера и добра дјела старија и светија од нашег живота, те да га освештавају и дају му коначни смисао, испуњење и постојање.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
