Човек је море неоткривено. Препун тајни, препун блага и живота, али исто тако и мрачних дубина и понора. Човек је тајна коју су многи покушавали да схвате, али чак и у најопсежнијим опсервацијама, остаје вечита загонетка. Човек – загонетка. Човек – икона Божја. Човек – свештеник твари.
Бог ствара човека по свом лику (1Мој 1,26). Од свих створења Бог је човека почастио разумом, емоционалношћу, творачким потенцијалом. Но од онога коме се даје највише, највише се и очекује. Даје ли се човеку да буде Бог по благодати, очекује се поступање по Божјим заповестима. Даје ли му се власт, очекује се његова одговорност. Дају ли му се средства, очекује се његово милосрђе. Има ли човек руке, очекује се да грли. Има ли човек ноге, очекује се да притекне ближњем свом. Но, може ли човек бити у свој својој почетности икона Божја? Да ли му је потребно усавршавање? Наравно да може и наравно да јесте. Човек својим растом и сазревањем полако прелази са мајчиног млека на чврсту храну. Прелази из пузања у ходање и трчање. Прелази из детињства у згрелог човека. Прелази из старог у новог Адама. Прелази из творевине Божје у икону Божју.
У чему се огледа боголикост човека? У љубави према ближњем, у милости и трпљењу. Ко је пример за васпитање човека? Једини пример који је уједно и задат човеку да се огледа његовим ликом. Шта нам је дато за усмеравање? Сам Бог, Реч Божја и Свето Јеванђеље које не смемо прилагођавати нама, већ је потребно да себе прилагодимо њему. Потребно је да свој лик огледамо у Јеванђељу и да пробамо да се пронађемо. Има ли нас? Човеку потврду властитог постојања даје други. То је пут грађења личности. Беби потврду њеног постојања дају родитељи, родитељима потврду родитељства пружа њихово дете. Дакле, огледајући се у Јеванђељу, потребно је да просудимо колико се нашег лика види у њему и да се трудимо да га остваримо више. Шта нам говори Реч Божја да смо? Ко је пример? Сам Господ. Бог је онај који даје пример, али Он и јесте пример. Савршенство! Дете учећи, савладавајући препреке које су пред њим, гради посебан однос са педагогом који му се посвећује. Гле савршенства, Господ је Онај и који даје план и Онај који јесте план. Каже Свети апостол Павле у посланици Галатима, да је закон постао педагог за Христа (Гал 3,24). Сврха Мојсијевог закона јесте да људе припрема и води право ка Христу. Доласком Христа, закон добија своје испуњење и нема даљу сврху. Свакодневно смо у опасности да помешамо средство и циљ. Користимо одређена средства да бисмо дошли до циља. Средство није циљ само по себи, већ начин које је подложан измени, за стицање циља који је вавек исти. Исти, задати циљ, који је промашен у почетку, јесте вечна заједница Бога и људи. У Првој посланици Коринћанима Свети апостола Павле наводи да: „сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1Кор 13,12). Будући да огледала у антици нису била стаклена и јасна, то је значило да нам је поглед замагљен, као и поглед на прљаво блатњаво стакло. Човек оптерећен бурама животним, морским валовима, немирима, замагљен. Сав живот његов замагљен, без Христа. Сада видимо мало, јер смо се приклонили пропадљивој материји. Када ћемо видети све? Лицем к лицу.
Онда када Христа сместимо у средиште нашег бића, где му је и место, онда када сјединивши се с Њим постанемо христоносци, упознајући Христа упознаћемо и себе саме. Где је наше трајање? Само у Господу, у заједници са Њим. Човек упознајући Бога, може достићи у боголиког човека. Човек упознајући и примајући богочовека Христа, може постати икона Божја. Ићи за Господом не значи лутати за недостижним циљем, већ управо значи бити у сагласности са Њим и ићи путем који нам Он проходава. Човек – загонетка. Човек – икона Божја. Човек – свештеник твари. Човек – тајна.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.