„Све се задиви божанственој слави Твојој: јер Ти си, најчистија Дјево, у крилу имала Бога над свима, и родила Вјечног Cинa: свима што славе Тебе мир дарује“ (Катавасија на Благовијести, Пјесма 5).
И да бирамо најрадоснији дан за род људски, не знам да ли би могли и приближно наћи дан сличан данашњем – дан када се анђео јавља са неба земљи, дан када Добро долази у свијет и живот. Радују се небо и земља, сва творевина осјећа учешће у празнику сâмих небеса. Тријумфује добро, родоначелник Добра себе дарује за нови живот – рађање више није радионица смрти – смрт ће новим рађањем коначно бити остављена по страни.
Највише се радује Изабрана, која, не знајући да је од свог рођења одабрана да буде Мајка вјечног Сина, постаје Небо, јер рађа Сунце Правде, Рај – јер из ње израста Цвијет миомирисни, Мајка Чиста – јер у крилу има Бога над свима… Благодатна се испуни духом, јер је преко ње припремљено васкрсење свим људима.
Њен тихи „пристанак“ је био потребан да би дјеловало величанствено Божје „нека буде“. Каква се скривена моћ крије у овим једноставним ријечима: „Ево слушкиње Господње: нека ми буде по ријечи Твојој!” Ова богодјелатна сила је тријумф највеће наде, доказ најчистије и савршене оданости Марије Богу – свом мишљу, и жељом, и осјећањем, и животом, и надањем, и чекањем…
Свака је мајка изнад свега велика и света ријеч, као Тајна, као Љубав, као Истина. Она је та која даје нова људска бића; ко се жртвује као она? Нико као она не приноси непрестано цијелу себе за дјецу своју… Мајка је биће достојно љубави, пажње и истинског поштовања. А колико ли је тек онда узвишена Мајка која рађа предвјечног Бога. Мајка свих мајки. Мајка која рађа сами Живот. Мајка која освећује свако рађање на свијету. Мајка која кроз најсрећније рођење постаје Богомајка. Њу је изабрао Бог да постане Чедна мајка, као што је нас људе одредио да будемо слика и одраз Његов у овом чудесном свијету.
Извор највеће радости је вјера Богомајке, умијеће радовања Богу и истини. Вјера је најчвршће упориште у човјековој души. Њен најдубљи темељ. Вјера је вјечно жива моћ, снага која нас извлачи из блата у којем пребивамо у прозаичном метежу од живота који водимо. Вјера је дах слободе који нас буди из самртног ропца.
Примјер Пресвете Богородице би требало да буде водич и путоказ у истинској оданости Богу, а оданост Богу је најјача и најуспјешнија молитва. Сјетимо се привржености Сина Божијег вољи Бога Оца. Идем „да учиним вољу Твоју, Боже“ (Пс. 39, 9), каже Он, па преко исте оданости: „Не како ја хоћу, него како Ти“ (Мт. 26, 42), и врхуни на крају у: „Оче, у твоје руке предајем дух свој“ (Лк. 23, 46). Видимо да оданост Богу постаје и почетак и завршетак хришћанства и вјечног спасења човјека. Изван овог пута нема и не може бити спасења.
А врата спасења за људски род нам отвара управо Свебеспрекорна мати. Једина мајка откад је свијета на коју се нико никад није наљутио, нити јој замјерио било шта. А опет.
Ко има жељу да живи као вјерујући човјек, ко има снаге да се смири пред другим, да добро промисли о улози својој на свијету, да одлучно крене путем упознавања и доживљавања првог, истинског Родитеља, наћи ће Га. Не у вртлозима и лавиринтима свакодневног живота, не на раскршћима гдје су људи погубљени у тјескоби од мноштва и брзине кретања свих и свега, него најприје у својој души, па у храму, гдје све подсјећа на Њега, нашег Оца небеског.
У мраку су све ствари једнаке и непознате. Ништа нема своје име, своје одређење, своје назначење. Тек кад обасја сунце, тајна се буди, ствари показују свој облик, своју суштину, добијају своје име и значење. Управо пред том сунчевом свјетлошћу искрсавају непознате истине, али се рађају и нове тајне, и свијета и човјека. У том свјетлу треба посматрати један пристанак који нема цијену, један живот који буди наду и једно сунце које никад не залази. Беспрекорна, Чиста мати, Богоневјесто погледај на род свој и оснажи наша посустала плећа не бисмо ли и ми, макар појединачно, а и као народ, твој и Божији, изабрани хришћански, добили од твоје одлучности, привржености и дубоке оданости вјечном Сину, да нас огрије и твоје и наше Сунце Правде, чијем се страдању приближавамо, а васкрсењу хрлимо свом душом и тијелом. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“