Природа није само простор у којем се одвија људски живот нити скуп ресурса намијењених задовољавању људских потреба. У библијском виђењу свијет је творевина Божија, створена да буде у заједници са Богом. Бог је, према свједочанству Светог Писма, погледао на све што је створио и видио да је добро веома (Пост 1, 31). Вриједност творевине, према томе, не произилази искључиво из њене користи за човјека, него из њене упућености на заједницу са Њим.
Ипак, свијет у којем живимо обиљежен је страдањем, пропадањем и смрћу. Прародитељски гријех нарушио је човјеков однос са Богом, али и његово мјесто у цјелокупном поретку створеног живота. Губитком заједнице са Творцем човјек је изгубио и способност да свијет посматра као дар који треба примати са благодарношћу и чувати са одговорношћу. Умјесто старања јавља се присвајање, умјесто благодарности незасита жеља за посједовањем, а умјесто заједништва настојање да се природа подреди људским потребама. Библијско свједочанство о земљи која је погођена посљедицама човјековог пада (Пост 3, 17–19) открива да гријех није само питање индивидуалне кривице него да има посљедице које се тичу цјелокупног створеног живота.
Свети апостол Павле ову космичку димензију пада изражава ријечима да се творевина налази у ропству пропадљивости и да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим 8, 22). Трулежност се, дакле, не тиче само биолошког пропадања него означава нарушеност створеног постојања, које ишчекује ослобођење и преображај.
У том свјетлу треба посматрати и савремену еколошку кризу. Загађење воде и ваздуха, уништавање шума, нестајање животињских врста и неконтролисана експлоатација природних богатстава нису само посљедице техничких пропуста. Они откривају дубљи проблем човјековог односа према свијету. Како истиче Христо Јанарас (упор. Јанарас, 1998: 83), неконтролисана експлоатација природе има онтолошку димензију: она се тиче самог начина на који човјек разумије своје постојање и мјесто у свијету. Човјек, наиме, није спољашњи посматрач природе, него и сам припада створеном свијету. Уништавајући услове живота, он истовремено нарушава и односе од којих зависи његово постојање.
У савременој цивилизацији могу се уочити два крајња приступа природи. Први човјека поставља у положај апсолутног господара свијета, којем је природа подређена као средство за остваривање његових циљева. Такав однос препознаје се у безобзирној експлоатацији природних добара и у схватању да се свака граница може превазићи уколико то допушта технолошка моћ. Други приступ, у својој крајњој форми, природу апсолутизује и претвара у највишу вриједност, независно од њеног односа са Творцем. Ипак, потребно је разликовати истинску бригу о животној средини од обоготворења природе. Заштита творевине сама по себи није физиолатрија, већ може бити израз одговорности према Божијим даровима.
Оба крајња приступа, иако наизглед супротстављена, губе из вида библијско виђење свијета као Божијег дара. Први природу подређује човјековој вољи, док други ризикује да јој припише мјесто које припада само Богу. Православно богословље нуди другачију перспективу, у којој се човјек и природа не посматрају као супарници, него као дио цјелокупне творевине.
Човјек није призван ни да буде тиранин природе ни да је обоготвори, него да је чува и уводи у заједницу са Богом. У књизи Постања Бог поставља човјека у Едемски врт да га обрађује и да га чува (Пост 2, 15). Ове ријечи откривају суштину човјековог назначења: његова власт над творевином није неограничено право на присвајање, него одговорност за њено очување и његовање.
У томе се открива свештеничка димензија човјековог постојања. Човјек је призван да творевину препозна као дар, да је прима са благодарношћу и приноси Богу. Никос Мацукас (упор. Мацукас, 2005: 38) указује на упућеност безличне творевине на човјека, што не треба разумјети као оправдање експлоатације, него као наглашавање његове посебне одговорности. Човјекова узвишена улога не огледа се у способности да природу потчини својој вољи, него у слободи да је воли, чува и приноси њеном Творцу.
Ово призвање добија своје пуно значење у Христу, јер је све кроз Њега и за Њега саздано и све у Њему постоји (Кол 1, 16–17). Творевина није затворена у себе, него свој почетак, постојање и коначно испуњење има у Христу, Логосу Божијем. Оваплоћењем Сина Божијег материјални свијет није одбачен, него је људска природа примљена и сједињена са божанском Личношћу. Христово Васкрсење открива да спасење није бијег из материјалног свијета, него побједа над трулежношћу и отварање пута ка преображају творевине.
Литургијски живот Цркве најпотпуније открива овакав однос према свијету. У Евхаристији се приносе хљеб и вино — плодови земље и људског рада. У њима се сусрећу дарови природе и човјеков труд, а њихово приношење изражава благодарност Богу за све што је човјеку даровано. Ријечи евхаристијске молитве Твоје од Твојих Теби приносећи сажимају смисао овог односа.
Евхаристија тако открива цјеловитост односа човјека и природе. Творевина није нешто што стоји насупрот духовном животу, него је укључена у човјеково литургијско призвање. Дјеловањем Духа Светога евхаристијски дарови бивају освећени, а Црква предокуша будуће испуњење свијета у заједници са Богом. То не значи да је коначни преображај творевине већ довршен, него да се у литургијском животу открива његов смисао и циљ. Евхаристијско виђење зато не раздваја спасење човјека од његове одговорности за свијет који му је повјерен.
Из таквог виђења произилази непосредна еколошка одговорност. Ако је природа Божији дар, онда њено уништавање није само практична грешка него и изневјеравање човјековог призвања. Ако је човјек позван да творевину приноси Богу, онда његов однос према природним добрима мора бити заснован на мјери, благодарности и одговорности. То се остварује у конкретном животу: у начину производње и потрошње, очувању природних станишта и одговорном коришћењу ресурса. Духовност која не преображава човјеков однос према свијету остаје недовршена, јер благодарност Богу не може бити одвојена од одговорности према Његовим даровима.
Ипак, хришћанска нада не завршава се на очувању природе у њеном садашњем стању. Она је усмјерена ка ослобођењу творевине од трулежности, о којем Свети апостол Павле пише да ће се сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Рим 8, 21). Ове ријечи показују да човјеково спасење није одвојено од судбине цјелокупног створеног свијета. Творевина не ишчекује уништење, него преображај, који се коначно открива у обећању новог неба и нове земље (Отк 21, 1).
Слобода нове твари није повратак у неко идеализовано стање природе, него ослобођење од трулежности и смрти, од нарушених односа и затворености у себе. Тај преображај није нешто што човјек може остварити искључиво сопственим снагама, јер његово коначно испуњење припада Божијем дјелу спасења. Ипак, есхатолошка нада не укида садашњу одговорност човјека, него јој даје дубљи смисао.
Еколошка криза нас, стога, враћа питању човјековог идентитета и призвања. Ако човјек себе види као апсолутног господара, природа ће постати његов плијен. Ако је апсолутизује, заборавиће Творца. Али ако је препозна као дар Божији, своју слободу ће разумјети као одговорност, а своју власт као службу.
Творевина не ишчекује од човјека да је покори нити да је обоготвори, него да је у Христу научи вољети и приносити Богу. У томе се открива смисао човјековог свештеничког призвања и пут од трулежности ка слободи нове твари. Истински хришћански одговор на еколошку кризу почиње онда када свијет престанемо да посматрамо искључиво као услов сопственог опстанка и поново га препознамо као дар који треба чувати, примати са благодарношћу и усмјеравати ка његовом коначном испуњењу у Богу.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“