ПИШЕ: Катихета Петка Луковић
Шта је то што чини природу самог човјека, питање је којим су се бавили и баве се они који се чуде. Чудаци? Па, можда стварно чудаци у контексту савремених приоритета; а шта су данашњи приоритети човјека, можемо осјетити по томе како зрачи савремена култура, наука, политика, просвета, друштво, етика и свака људска дјелатност. Какав је твој утисак о савременим људским приоритетима? Да ли осјећаш притисак савремених потенцирања неопходности које иако испуњаваш осјећаш да нешто није баш како треба са твојим животом. Често ниси задовољан. То је само аларм да би требало преиспитати избор приоритета.
Шта је то без чега се не може, или шта је то најважније у животу свакога од нас? Ко сам ја? Како да задовољим своје насушне потребе? Ово је само неколико свакодневних питања која живимо. Да, ми их живимо, али не освјешћујемо хитност њихових одговора, или их тражимо у погрешној науци, у погрешној логици.
Човјек је чуло, човјек је разум, човјек је воља, човјек је инстинкт, човјек је мајмунолико биће, човјек је неки прелаз ка „надчовјеку“, одговори су „великих имена“ у историји философије. Помена о души нема, он је „бездушна ствар“, човјек без Бога и без душе. У најмлађим философским правцима човјек се дефинише као робот, као подчовјек (нечовјек), човјечуљак: „све одломци и разломци од човјека, нигдје интегралног човјека“, нигдје Богочовјека који је умирио, излијечио, ријешио, преобразио, ослободио палог и грешног човјека.
Богочовјек је термин који ће у контексту свих човјекових тежњи, брига, питања и патњи, најбоље објаснити, у својој књизи „Светосавље као философија живота“, наш Св. Јустин Поповић.
Праву вриједност сваке науке, сваке философије, сваке религије, сваке културе, пронаћи ћете ако их прочитате у контексту са смрћу.
Дефиницију човјека можемо препознати и у самом српском термину „човјек“ који значи: „биће које је челом окренуто ка вјечности“, дакле, биће за вјечност.
***
У потрази за истинитим знањем о свијету и човјеку, врло лако наилазимо на наслове који нас коштају драгоцјеног времена и мира, док се наслови попут „Светосавље као философија живота“, често налазе у запећку и сијенци добро изрекламираних бестселера.
Да ли сте се некад осјећали да, читајући бестселер по препоруци који има за циљ да вас мотивише на неки покрет у животу и ка животу, заправо умара? Нема надахнућа и пуноће, нема харизме, или она буде трајања колико и мјехур од сапунице.
Св. Јустин Ћелијски на веома јасан начин излаже логику свијета, прогреса, културе, друштва, морала и просвете, тако што судара и упоређује два извора истине: један човјечански, други богочовјечански – један безбожни, други побожни. У српском искуству, философија живота која се темељи на Јеванђељу и поновљеном Новом Завјету назива се Светосавље, зато што је такав импулс у једном народу произвела једна јединствена личност, по којој животно опредјељење и усмјерење тог народа носи име, у знак захвалности свом просветитељу.
Једина логика свијета јесте у Богу Логосу. Све зрачи Логосом, јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла. Два начела Светосавске философије живота јесу следећа: Свијет је Богојављење, а човјек богослужење. Дакле, цијели свијет представља један „грандиозни храм“ у којем човјек служи, Богу служи, те је он нико други до свештенослужитељ и богослужитељ „цјелокупним својим животом“.
Догађај Васкрсења Христовог, главни факт или догма на којем почива хришћанство, укида овосвјетску догму: „Смрт је неопходност“, из које слиједе закључци да су и гријех и зло неопходности. Прогласити смрт као неопходност са једне стране, или неопходност бесмртност са друге, значи следеће: човјек или богочовјек, смрт или бесмртност, регрес или прогрес. Осјећање Бога јесте заправо осјећање своје личне бесмртности, и оно као такво изгони гријех из човјека, а постиже се следећим категоричким императивом: „Будите ви, дакле, сваршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Такво осјећање се постиже у Цркви која је: „божанска радионица у којој се непрестано подмлађује, освежује и окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности.“
Процес и прогрес сваког Светосавца јесте процес и прогрес ка васкрсењу, ка Христовој бесмртности. Међутим, оно што каракрерише савременог, културног, европског човјека није атеизам, већ политеизам, објашњава Ава Јустин, односно идолопоклонство свим и свачим, дивљење људском уму и достигнућима, једном ријечју гордост која је претходила најстрашнијим ратовима и катастрофама, идолопоклонство које је резуртирало самоуништењем.
Циљ Светосавске философије друштва јесте да народ постане свети народ, односно да постане богочовјечанско друштво које се угледа на вјечни идеал који је Христос. Начело изнад свих начела у таквом друштву је дефинисано овако: Не прилагођавати Богочовјека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу Христове вјечности – Христове богочовјечности. Име том богочовјечанском колективу је Црква.
У Светосавској философији просвете и образовања „Црква и школа су нераздвојни близанци“. Истинска просвећеност се постиже светим животом, а свети живот се постиже силом јеванђелских врлина које су: вјера и љубав, пост и молитва, кротост и смиреност, милосрђе и доброта, нада и трпљење, правда и истина. Постизањем ових врлина човјек се усавршава и довршава по мјери раста Христовог.
На кога ћу се угледати? Чему ћу тежити? Чему ћу се надати? Постоји ли савршени човјек? Не, постоји само Богочовјек који ми је пружио мир у мноштву брига и питања који ме море. Он је одговор на свако моје питање – Господ Исус Христос: божански савршен и човјечански реалан.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
