ПИШЕ: Јеромонах Макарије (Имамовић)
„Паметан и разборит ум види само врлине и говори само о њима, a безуман човек примећује само кривице и недостатке“ (Свети Јован Лествичник).
Овe речи великог игумана Синајске горе Јована Лествичника нас уче и помажу нам да познамо и препознамо да ли се налазимо на истинитом путу ка Христу или смо негде залутали, или смо не дај Боже и одустали од свог спасења помисливши да нам није могуће да се спасемо. Слушајући и читајући Светог Јована Лествичника можемо да нађемо одговоре где се налазимо на свом духовном путу, да ли се пењемо ка Христу. То ће нам показати наше унутарње биће, ми треба да ослушнемо себе и обратимо пажњу како се односимо према ближњима, не само на оно што изговарамо него и на оно што у мислимо у срцу – да ли осећамо љубав или одбојност и непријатност.
Свети Јован Лествичник каже да од тога, да ли је наш ум просветљен или помрачен зависи где ће се наше срце, односно наше унутарње биће окренути. Ако је ум просветљен он је паметан и разборит, примећује и говори само о врлинама. По природи ствари ми изговарамо оно о чему размишљамо, чак иако речи нису изговорене гласно оне су изговорене у срцу, дакле ако се ум чисти од грехова и просветљује благодаћу Божијом он види само врлине у другим људима и размишља и говори само о њима. Насупрот томе свети Јован истиче да ако човек у другоме види само недостатке и кривице, ако му све смета, он тиме осуђује друге људе и његов ум је помрачен. Свети Јован чак каже да је такав човек безуман, његов ум је толико помрачен да не види да тиме осуђује и самога себе не знајући да се у таквом стању душе налази у паклу, у мраку и помрачености ума а то значи у удаљености од Бога.
То безумље се не односи само на осуђивање ближњих већ и на осуђивање ствари и догађаја у овоме свету. У данашње време кад смо изложени безбројним информацијама са свих страна ми гледајући свашта подржавамо једне, осуђујемо друге, и једне и друге бисмо учили где треба да буду и шта треба да раде. Не видимо да не умемо да урадимо једино што је потребно а то је да учимо и научимо сами себе. То је безумље о коме говори свети Јован и кад по Божијем допуштењу то безумље преовлада оно врхуни коначним сукобом међу људима, ратом. Да не би дошло до тога ми хришћани морамо будно да пазимо и да исправљамо сами себе, да видимо да ли осуђујемо сами себе и да ли је наш ум просветљен, да ли налазимо кривице и недостатке код других, да ли нам смета ово или оно. Такав човек, и да уђе у рај, наставио би и тамо тако да ради. Њему би сметало што је Бог ово овако или онако направио и урадио, дакле потпуно je исти однос човека према човеку и човека према Богу.
Морамо добро да пазимо на себе јер крај живота је близу. Ђаво нас убеђује у супротно и говори нам да има времена за покајање али ми можемо врло брзо изаћи пред лице Божије и поставиће се питање шта смо урадили са собом? Да ли смо очистили срце и отворили га за Божију љубав коју он даје свима који желе? Прво треба да схватимо да непрестано роптање и осуђивање показује да смо далеко од Бога, да се са Њим уопште нисмо срели. Морамо показати да желимо Божију љубав, морамо да се преобразимо и очистимо кроз покајање, да се отворимо према Њему, да усредсредимо своју пажњу и да се молимо да нам помогне да се поправимо. Другог начина нема, и то нико не може да уради уместо нас. Дакле да би се покајали, очистили и приближили Богу неопходно је да ми то хоћемо, да схватимо да смо у лошем стању и да затражимо од Њега помоћ као што бисмо тражили помоћ лекара када нам није добро, а не да пасивно чекамо да неко други све заврши уместо нас или да сам Бог некако све учини уместо нас. Он то може али неће јер не жели да нарушава нашу слободу. Он нас призива да се сами покренемо, да га тражимо и молитва је управо израз нашег тражења Бога и то пре свега непрестана молитва. Као кад нам неко недостаје па га непрестано тражимо и призивамо, а ако нам не треба нећемо га ни тражити или ћемо га тражити као по службеној дужности што је тек велики промашај ако говоримо о хришћанству. Дакле треба добро обратити пажњу и видети где се налазимо, има ли потребе да се поправимо, има ли потребе да се кајемо, да видимо где смо да се не бисмо преварили и изабрали таму уместо светлости и тако изгубили спасење.
Свети Јован наставља и тумачи шта то значи када је човек безуман и када све осуђује. Он каже да постоје три типа људи. Једни непрестано осуђују, даноноћно траже кривице и недостатке код других људи. То су демонизовани људи, јер демон стално осуђује и ради против људског спасења. Даље, постоје они који се труде да не осуђују друге и да не траже кривице и недостатке – али не осуђују ни себе. Многи се налазе у таквом замрзнутом стању али то је јадно стање, стање обмане и прелести када мислимо да смо добри и не осуђујемо себе али уопште не видимо своје немоћи и своје грехе, дакле нисмо у добром стању. У добром стању смо једино кад видимо своје грехе, кад осуђујемо себе и то је трећа врста људи који осуђују себе иако нису чак ни криви. То значи да је благодат Божија дошла на нас, то значи да се ми обраћамо Богу и да је Бог послао своју светлост да ми то видимо. Само тада, у таквом тренутку човек може да буде у такозваном радосно-тужном стању, осећа тугу што не испуњава у потпуности заповести Божије, види себе несавршеним и буде помало тужан због тога, међутим види благодат Божију, види Бога који му долази и он пројављује свој живот у овоме свету тако што ће бити радостан, неће бити тужан. То је једини исправни пут и то је Православље, све ван тога је промашај и ми као православни једино ако тако живимо потврђујемо да смо истински ученици Христови и следбеници живог Бога, да смо они који живе по Јеванђељу, они који живе у Цркви, они који користе Свете тајне Цркве, они који се причешћују телом и крви Христовом. То ће доносити истинске духовне плодове који ће се пројављивати у овом свету као радост, односно као љубав према другим људима, то ће бити живи Бог међу нама, то је та истинска љубав и то је истинско Православље, све ван тога, браћо и сестре, је нажалост промашај. То треба да знамо, да изучавамо, а онда и да се трудимо да исправљамо себе јер не постоји нико други ко ће уместо нас урадити то што смо ми дужни да урадимо. Немојмо се заваравати, време пролази, проћи ће брзо, долази крај живота а онда ћемо се уплашити као што певамо у оној стихири у канону кад каже „Душо моја, устани што спаваш, приближава се крај па ћеш се уплашити“.
Уплашиће се човек јер ће видети да је празан а треба изаћи пред Бога, дакле, хоће ли моћи тад да се покаје? Зашто се играти са тиме, можда и може, можда ће се покајати али шта ако се не покаје, ако одустане, ако каже – то је сад немогуће! Шта ако нема вере, шта ће онда да буде? Шта си живео, зашто си дошао на овај свет, да изгубиш овај живот који ти је Бог дао? Пре свега растужићеш и самога Бога тиме, али најгоре је за тебе, што ћеш ти изгубити своје спасење, нема веће туге од тога! Ето зато се ми молимо једни за друге, онај који дубље види тај пад и немоћ људску моли се за другог као за себе, то значи волети ближње као самога себе. Ми не знамо ни себе да волимо, не видимо себе, не умемо себе да волимо у том смислу односа са Богом, а онда не знамо ни за друге, како да се молимо, што да се молимо, када се ни за себе не молимо како треба. Дакле морамо да продубљавамо свој ум, да чистимо своје срце од грехова да би он постао просветљен, овако како каже и свети Јован Лествичник да „паметан и разборит ум види само врлине и говори само о њима“, да будемо истинска светлост у овоме свету, да будемо хришћани, они који у овом животу већ почињу да живе вечним животом, љубављу Христовом, Царством небеским, Царством Оца, Сина и Светога Духа, амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
