ПИШЕ: Катихета Петка Луковић
Колико су религија и култура повезане, да ли су уопште и повезане обзиром да савремено секуларно друштво еманципацијом сматра прихватање џендеризма и њему сличних деструктивних идеологија, предвођене сатанизмом који је постао врло транспарентан. Неко сте ко редовно одлази у позориште, чита књиге, гледа филмове, слуша музику, одлази у галерије и музеје, или сте аутор неког дјела које има своју публику, а мислите да сте на дистанци са религијом. Размислите, можда сте ипак учесник у неком религијском садржају, а да то нисте ни освијестили. Мислите, религија је искључиво везана за реликвије и сакралне радње које не можете да рационализујете, па вам то служи као аргумент за њено одбацивање из сопственог живота. Можда заузимате став, не ријетко присутног импулса мишљења јавности, да је Црква само „нека институција“. Поред свега, сматрате себе моралном особом која категорије лијепо, добро и истинито може да потражи и мимо „неке вјере“, заправо вјерујете у себе и своје личне осјећаје – ви сте „мјерило истине“. Све ово звучи познато, а онда човјек западне у оно стање које познати аутор описује следећим питањем: Одакле извире онај дубоки нагон, који се у тренуцима грозоте отима с усана свих живих створења?….Ох, Боже!“
Пођимо од тезе Пола Тилиха, теолога који је добар дио свог радног вијека посветио овој теми и један је од водећих имена када говоримо о философији религије и теологији културе, и гласи: ,, Религија је садржај културе, а култура је форма религије“. Овом реченицом Тилих не оставља простора за раздвајање религије од културе. „Религија је дубинска димензија свих функција човјековог духовног живота“, наглашава Тилих. Дакле, ако је димензија онда није функција, како је најчешће кроз историју човјечанства доживљавана и третирана. На примјер: да она има естетску функцију, као што је код многих и данас у православној Србији, да њени обреди и обичаји уљепшавају неки догађај, чисто фолклорно, без посебне преокупације њоме, односно усмјерености живота одређене личности или заједнице њеним кључним смислом; или етичку, те да се користи у сврху застрашивања и владање појединаца и заједнице зарад политичких потреба; или се њоме калкулише на пољу истине, те се њена учења извлаче из контекста и користе као параван за интересе „моћних“ људи. Све то није религија. Није она функција којом се ми користимо, већ усмјерење цјелокупног нашег бића – духовног човјековог бића.
То што већина људи, декларативно вјерујућих или не, тренутно прати Олимписке игре, јесте потреба и глад човјековог духовног бића које чини сваку личност. Култура спорта садржи у себи теме: припадности, моћи, среће, љубави, везаности, подршке, правде, истине, самопоштовања, одговорности, врлине,… Какве су то теме ако не садржајем религијске, оне црпе увијек садржај који је усмјерење ових категорија према небу или према земљи. Наратив владајућег врха организације поменутог догађаја је усмјерен религилошки, и те како је у вези са религијом, неком религијом, а и видјели смо и каквом: отворено супротстављеној православној истини и наслеђу. Поносни смо што имамо исповједнике вјере као што је Новак Ђоковић који се јасно супротставио овогодишњем олимпијском расположењу по питању највиших вриједности живота. Спорт је један од културних облика којим се изражава или добро или лоше, истина или лаж, правда или неправда, љепота, доброта или њихово одсуство.
Даље се поставља питање: Да ли је религија једна или су многе? Ако је једна, чему толики сукоби, ако су многе, која је од њих истинита? Ако је религија по најширој дефиницији однос човјека и Бога, можемо помислити како су многе религије на свијету попут многих народности, и да је заправо свака у реду, да свака тежи и изражава на свој начин ту једну једину стварност или оностраност коју називамо Бог. Онда није битно које си вјере према тој стварности, и следујући савременим правима човјекове слободе, најбоље да се за њу сами и одлучимо кад постанемо „пунољетни“. Пунољетство се међутим далеко другачије посматра у православном искуству, али о томе у неком наредном чланку. Православно учење је такво да не прихвата нити иједно исповиједање Бога истинитим осим оног које се открива, исповиједа и проповиједа у Православној Цркви. Не дотиче Га нити иједна религија на свијету у оној мјери као што је то у Јединој Правој Славној Вјери. Заправо, већина религија и конфесија у свијету дотачиње нешто потпуно супротно православљу. Сјетите се јеванђелског догађаја када мудраци са Истока приносе дарове под ноге Богомладенцу Христу. Није ли то предата сва мудрост Истока као помоћно средство у чекању Истине која је сишла у свијет?
Култура понашања, исхране, одијевања, кретања, спорта, умјетности, политике, социологије, психологије, образовања, свака од њих има садржај који бисмо могли представити или одмјерити, дефинисати и вредновати у односу на религију коју исповиједамо свјесно или несвјесно. Лијепо, добро и истинито, љубав, радост, мир, разборитост, мудрост, племенитост могу бити у нашим животима или хришћанске или блиске некој другој вјери човјековог постојања и односа са Богом. Присуство или одсуство ових категорија садржај су културних форми.
Представимо ли религију и културу као двије праве које се сијеку и чине систем свих човјекових духовних функција, онда вам је јасно да су оне осе или усмјерења категорија као што су: лијепо, добро и истинито, које се вреднују, очитавају и димензионирају у систему, који можемо назвати опет служећи се Тилихом: Корелација религије и културе. Љепота, доброта и истина егзистирају, односно, присутне су, као афирмација или као негација, у сваком културном изразу. На основу реченог, култура онда може бити теономна, каквом је идеалном и види Тилих. За њу у историји имамо примјера као што је, рецимо, период српске историје у доба Хребељановића, Немањића, Петровића, или свјетске, у вријеме цара Константина Великог, Јустинијана и других. Може култура бити и деструктивно назадна до те мјере, да је називамо сатанистичком. Теономија културе, по Тилиху, једина је која остварује дијалог између Бога и човјека, и то на начин размјене егзистенцијалних питања и теолошких одговора.
Узмимо као примјер два музичка бенда метал музике: Визант и Баћушка (име групе је велики парадокс, обзиром на своја настројења). Један кроз поменути музички жанр (истина не баш популаран) изражава хришћански и патриотски садржај, бавећи се афирмацијом доброг, лијепог и истинитог у кључу православне мисли, док други, изражава чист сатанизам, ругајући се и противећи се хришћанским вриједностима. Занимљив је податак да су концерти оба бенда, иницијативом својих опонената, у Србији одложена. Овакве супротстављене примјере имамо на свим пољима културе. Како то симболично можемо да прикажемо користећи ова наша два усмјерења? Као прво, имамо символ крста. Главни символ хришћанства изражава дубоку истину о односу свијета и човјека према оностраној стварности званој Бог: формирају га двије осе – хоризонтала и вертикала тј. однос човјека према овом свијету и човјека према Богу. Хоризонтала је високо на вертикали што представља истинску човјекову слободу, блиску Божијој вољи и слободи. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим 12,2). Зашто? Када човјек рашири руке, указује се символ крста. Раширене руке се налазе у близини главе и срца. Кроз историју философског мишљења, на пољу њених дисциплина као што је етика, учимо да дјелатни акт покренут стомаком и удовима испод стомака јесте ниско нагонски, те покренут таквим нагонима, човјек није способан за врлине као што су храброст и разборитост. Човјек који поступа по вољи чистог ума и срца, крстолик је човјек – сличан Христу. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте (Рим 13,14). Који симбол, међутим, користе сатанисти? Све то изврнуто и окренуто наглавачке. Разноврстан умјетнички програм или рат доброг, лијепог , истинитог са њиховим опонентима и негаторима….то је овај свијет…рат, а наше је да препознамо у тој понуди Истину, а не лаж и трулеж који се често умотавају у светлуцави папир највиших категорија постојања. У поменутом примјеру је макар видљиво ко шта нуди.
Шта, дакле, подразумијева корелација религије и културе по Тилиху? Она значи да човјек који је забринут и преокупиран спознајом истине, смислом свога постојања и ове наше историје, поставља питања. Он поставља егзистенцијална питања и тражи одговоре на њих. Ти одговори се добијају откривањем Бога човјеку – Откровењем. Дакле, одговори о нашој егзистенцији су теолошки, што ће рећи, да суштинске одговоре, одговоре који дотичу истину може да пружи само однос са том Истином. Бог је истина. Правећи дистанцу и ограду између себе и Истине, не можемо дoбити суштинске одговоре на питања свога постојања.
На крају, поменућемо и то, да је културна форма промијењива, док религијски садржај задржава своју постојаност одговора. Наша животна служба, на ком год мјесту ми били и ма шта радили, јесте таква да, или служимо истини, правди, љепоти и доброти, да служимо Богу, или таква да Му се супротстављамо. Један савремени научник, Францис Колинс (амерички физичак, биохемичар, љекар и академик) каже: „Бог Библије је такође Бог генома. Може му се служити у цркви, али и у лабораторији.“ Проблем је савременог друштва и сваког друштва кроз историју био тај, да се управо у име Божије, тргујући Његовим имањем, пропагирало нешто потпуно супротно Предањској Истини, зато ћемо и завршити овај чланак ријечима Преподобног Јустина Ћелијског: У Цркви је живот у Богу и по Богу, као и Мисија Цркве је у самој природи Цркве: остварити све богочовечанске вредности у свету човечанском.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија
