ПИШЕ: Јеромонах Макарије (Имамовић)
„Пас кога уједе звер се још више разбесни и због бола које осећа у рани лаје непрестано.“ Ово су речи великог игумана синајске горе св. Јована Лествичника. Желећи да објасни шта то значи истинско покајање и истински плач за своје грехе, св Јован наводи овај пример упоређујући себе са псом, али сматрајући себе дубоко смиреним човеком (та смиреност је услов за било какву духовност и однос са Богом), дакле када га уједе звер (ту се мисли на демонску звер која чељустима греха забада зубе у људске душе желећи да их кроз грех усмрти), када човек бива уједен од тих чељусти греха требало би да се разбесни и да од бола који осећа зато што је учинио грех треба непрестано да плаче односно да се обраћа Богу. То се односи на људе, на душе које су живе и које осећају шта значи грех и шта заправо значи смрт ако човек остане у греху.
Уколико смо безосећајни и немамо никаквог осећаја за грех и за покајање, нећемо ништа осећати од овога. Неће нас погађати то што живимо у греху, што нас грех обара, већ ћемо се сложити са тиме и сматрати, пре свега због свог маловерја, да није могуће да се човек ослободи од греха. Свети Јован Лествичник напротив, тврди да је могуће, и да човек треба да реагује на такав начин да се, ако је већ упао у грех, пре свега кроз покајање и молитву врати Богу, кроз један напор душе да устане и врати се живоме Богу у наручје вечног живота. Свако од нас, сваки православни хришћанин који се причешћује, који се моли Богу, који пости и који испуњава заповести Јеванђеља, дакле, живи по Јеванђељу, треба да види где се налази у овим речима, је ли његова душа жива или му је свеједно где се налази са својим гресима. Умртвљеност душе доноси безосећајност и човек који је умртвљен душом не осећа никакав бол када чини грех. Овај пример који наводи свети Јован Лествичник о псу који се због уједа звери и бола који осећа у рани разбесни и непрестано лаје, пре свега се односи на две хришћанске врлине које су међусобно повезане, а то су покајање и плач због сопствених грехова.
Дакле, те две ствари су повезане једна са другом, с тим што се покајање дубље изражава тим унутарњим плачем и он је исцељујућа сила која човека обнавља и враћа га у то добро стање покајања где ће се његова душа зацелити благодаћу Духа Светога. Да бисмо то достигли морамо пре свега да утврдимо где се налазимо. Прво морамо да утврдимо да ли је наша душа мртва и није спремна ни за какво покајање – без обзира што ми и долазимо у цркву и молимо се Богу, ако нисмо у том добром стању у ком осећамо да нас грех пече, ми још нисмо ни загребали, ни корак направили ка вечном животу. Из тог стања у коме смо ми тражимо помоћ од Бога, молимо се Богу, вапијемо искрено, а не лицемерно, или као криво нам је а у суштини нама се свиђа грех, нама се не свиђа уопште да се ми променимо.
Насупрот том стању непокајања, пребивање у стању плача и покајања по светом Јовану Лествичнику подразумева бављење својим грехом и својом раном. Када смо у таквом стању ми уопште не видимо да ли се неко други каје, да ли плаче, испитујемо свој грех и плачемо због свог греха и када се тако искрено кајемо немамо времена да гледамо како и на који начин греши наш ближњи, код искреног покајања губи се димензија осуђивања других. Ако имамо искрени плач, ако уопште можемо да пустимо сузу због кајања за свој грех пред Богом, дакле, ако је то искрено из свег срца приметићемо да више не гледамо и не осуђујемо друге људе већ се бавимо својим грехом и својом греховном раном покушавајући да је некако зацелимо уз помоћ благодати Божје. То је знак истинског покајања, то је смисао нашег присуства на Литургији, причешћивања Христовим Телом и Крвљу и учествовању у свим Тајнама Цркве.
Да бисмо правилно прилазили Богу и видјели Бога онако како је исправно, а не онако како Га ми замишљамо и фантазирамо о Њему, и тиме испунили основни смисао Јеванђеља да Бог жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине, морамо исправити свој унутарњи став, морамо пре свега јасно видети где се налазимо у односу са Богом. У супротном остајемо у стању потпуне прелести, мрака у коме не видимо ништа, мислимо да се кајемо али правог покајања нема. Нисмо изгубљени, све док смо овде на земљи има времена да се покајемо али пре свега да не будемо неуки него да научимо шта је то истинско покајање. Морамо да истражујемо, да се распитујемо, не да чекамо да нам то само неко сервира, него и ми сами да се покренемо, да хоћемо да сазнамо шта је то покајање, да хоћемо да познамо истинитог Бога. Да не будемо стално у неком стању пасивности у коме чекамо да нам неко нешто каже, да нас покрене… не може тако. Добијемо нешто, али Бог нас призива да се и ми покренемо ка Њему. Однос љубави јесте – и наш покрет ка Богу.
Како још можемо препознати да ли смо у стању истинског покајања, шта нам још може помоћи да све ово боље разумемо? Шта осећа човек који се истински каје? Како каже свети Јован Лествичник, човек који се истински каје сматра, у свом унутрашњем бићу, да све невоље и све што му се догађа, сва искушења и невоље на које наилази свакодневно на безброј начина, кад му се чини да му неко или нешто смета – све дотле док не схвати и не прихвати да он све те невоље заслужује због својих грехова, такав човек нема још увек покајања. То говори и свети Игњатије Брјанчанинов, дакле, правилно носимо свој крст у овом животу једино ако сматрамо да заслужујемо све невоље које доживљавамо управо сада, и да је то оно што је најбоље за наше спасење. То значи веровати Богу, то значи истинска вера. То значи истинско богопознање из кога се рађа поверење према Богу. То значи то. То је тако једноставно. Треба само сести, размислити и поставити себе на место где јеси. Да не фантазираш да се спасаваш, али у суштини нема спасења. Нема спасења зато што не живиш онако како треба у твом унутарњем бићу које ће се у једном тренутку, у тренутку смрти, кад пређеш у вечност, показати онаквим какво јесте. Тај осећај ће се показати као истинито сједињење са Богом. Јер, кад би само остали у том стању осећаја грешности која је бесконачна у поређењу са Божијом безгрешности, а да не долази утеха благодати Божје, човек би пао у очај и не би могао да издржи такву горчину. Међутим, ако имамо такво истинско покајање долазиће нам благодат, тајно ће се благодат Светог Духа пројављивати у нашим срцима и добијаћемо утеху и сигурност у Богу. То значи богопознање. Онда ћу видети да је Христос благ, видећу како је Он добар, пун љубави, како га ја вређам својим гресима. Онда ће ме болети тај ујед греха и искрено ћу плакати кад учиним грех да бих се кроз покајање вратио у мој добри однос са Христом. Тако ћу остваривати истинску љубав са Њим и та љубав ће се пројављивати у мом животу, у мојој околини. Више ми неће сметати људи, једино ћу ја сам себи сметати и имаћу покајање о коме смо говорили – сматраћу да све своје невоље заправо и заслужујем.
Постоји још и дубљи ниво покајања када човек који греши схвата да је то што га сналази још и мало у односу на грехе које је починио, да треба да има још веће искушење, да треба да га сналазе још теже ствари јер види да обитава у греху годинама, да се грех толико укоренио у њему да нити може нити жели да се тог греха ослободи. Онога часа кад то схвати и кад се искрено покаје, Христос долази и ослобађа га од греха али је неопходно да то покајање буде истинско и на правилан начин.
Зато се молимо Пресветој Богородици, од Ње тражимо да нас научи како да имамо правилно покајање, али то Она не може без нас нити може уместо нас. Зато кажемо да је тесан и узан пут ка Христу и да се Царство небеско на силу осваја. Подвижници га задобијају. У свету тога нема. Ево, погледајте око себе, изађите сад преко ове савинске капије и већ ћете наићи на други дух. Нећете размишљати тако. Тамо се другачије размишља. Не размишља се о спасењу, не размишља се о покајању, свету то не треба. Ми морамо да видимо где смо. Јесмо ли са светом или са Христом? Ево имамо огледало – светог Јована Лествичника. Не треба нам ништа више од овога. Цео живот само о овоме да размишљамо – где се налазимо? Да ли се искрено кајемо? Ето нам одговора јесмо ли са Христом или нисмо са Христом.
Зашто смо несрећни? Несрећни смо зато што ми хоћемо да будемо несрећни. Ми бирамо грех и самим тим хоћемо да будемо несрећни јер грех неминовно доноси несрећу, незадовољство, трагедију, депресију, шта год хоћете. То доноси грех. Није Бог крив. А ђаво стално говори – Бог је крив. Неко други је крив. Не, ти си крив. Само ти нећеш то да прихватиш. Нећеш да видиш Бога као што јесте. Ево, овако се гледа Бог. Ово је царство небеско у мом срцу. Тада ћу видети, када благодат буде долазила, да сам слободан, да не мрзим људе, да могу сваког да загрлим. Да немам непријатеље. То ће бити истинска слобода која каже – будите слободни, стојте у слободи за коју нас је Христос ослободио. Е, то је та слобода, слобода за Љубав. То је истинска слобода коју је Христос донео. Љубав која је Он сам. Оваплоћена Љубав. Богочовек Христос у једној личности. Тог Христа ми тражимо. А тражимо га овако, на правилан начин. То значи живети. Зато имамо свете оце, зато их читамо, да бисмо ово научили. Јер ми не знамо. Ми смо потпуно незнавени, то је страшно колико смо незнавени. Ништа не знамо. Али Бог ће нас научити. Полако, Бог је стрпљив. Он има љубави према нама и Он ће нас учити. Онај ко има љубав, он је стрпљив са нама. Тако и наши односи, међусобно, исто функционишу. Ето зато се молимо Богородици. И Она ће нам сигурно помагати, и помаже нам. Ко има очи да види, нека види.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
