ПИШЕ: Ђакон Александар Панић
Није ретко да се временом значење речи промени, замагли или нестане у потпуности. Тако са годинама и деценијама остаје контекстуални осећај за одређени појам. У овом тексту бисмо се осврнули на појам вере.
Могли бисмо извући много дефиниција из те једне речи. Кренућемо од чињенице да је вера препозната на тај начин да представља загарантовано људско право, без обзира на територијалну припадност. Вера представља покретачки механизам, па се тако налази у позадини многих сукоба, примирја или уједињења. Ипак, једна од првих асоцијација на реч вера јесте верска припадност појединца или заједнице. Верска припадност говори да човек или заједница припадају једном скупу људи истих моралних убеђења (веровања). Ипак, посматрајући из нашег угла, православних, рекао бих да је вера много више од тога. Вера представља живо осећање према Богу, нашу заједницу са Њим. Ипак, разликује се од пуког „обичајног веровања” (сујеверја). Дефиниције које су нам веома познате попут „ваља се; неваља се; има ту нешто”, не налазе оправдање у Православној Цркви. Господ Исус Христос нам је говорио и оставио Јеванђеље као живи пример, живи приручник за сваку потребу, у тренуцима у којима наша савест заказује. „Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој” Јн 15,22 – говори нам да за све постоји разлог и објашњење. Посматрајући веру из овог угла, као вид комуникације са Богом, схватићемо да је она много више од одреднице религијског правца и припадности. Жива вера јесте убеђење, јесте изражавање, јесте поверење, пре свега у Господа, а затим и у творевину Његову.
Када говоримо о поверењу, не бих желео да га уводимо као посебан појам, већ да буде разрада вере, једно од њених својстава. Поверење јесте темељ живота какав знамо, били ми тога свесни или не. Поверење нам омогућава да учимо, сазнајемо и упознајемо. Како бисмо, иначе, знали да се одређена битка одиграла баш тог датума или да су се конкретне личности родиле одређеног дана, живеле баш толико година, урадиле баш те ствари, које им се приписују у биографији итд. Чак и световни систем прихвата околност „више силе”, па је препознаје као ограничавајући фактор за реализације подухвата и пројеката. Дакле, поверењем прихватамо нова сазнања и њима градимо своју личност, развијамо таланте, растемо и градимо себе, заједницу и читаву творевину Божију – будући да је једини начин да се промени читав свет, да прво променимо себе.
Некада је знање извирало из вере, као што смо изложили у горњим редовима, а данас, нажалост, вера извире из знања. За шта нам то представља препреку? За општи напредак. Будући да је човек биће са ограниченим, али највећим потенцијалом расуђивања, креирања и промишљања, уколико ограничи себе на искључиво спознајну особину, одриче се превазилажења тренутних могућности. Да бисмо расли, морамо увек давати по мало више од онога што је до сада био наш максимум. Дакле, вером у Бога, моралним уверењима, поверењем у ближње, а на крају и у нас саме, можемо досегнути већу висину од тренутне, чиме нам се отвара непрегледно висок пут раста. Једина мера раста јесте „мера раста висине Христове” Еф 4,13. Тек након тога, након земаљских дисциплина, телесних, можемо се надвити над духовне и умне, мада су оне у непрекидној и неодвојивој синтези. Само вером и поверењем можемо спознати Господа, будући да је Он безвремен, превремен и послевремен, будући да је далеко изнад нас, а да је у свима нама. Само нам вера може омогућити такво уверење и знање о Богу. Колико је поверење узвишено, говори нам чињеница да је то Божја особина, будући да Господ непрекидно има поверења у нас људе и поред наших неверовања и кршења сваког могућег закона и морала. Нема човека без греха, а грех, почевши од првог греха Еве и Адама, јесте грешка, односно промашен циљ. Задати циљ човеков јесте био Рај, јесте било старање над целом творевином, али долази до промашаја. Но, Господ ипак верује човеку и стара се, бдијући да нам помогне за свако наше обраћење и обраћање, нудећи нам подебу над нашим избором – смрћу и дарујући нам Васкрсење. Доказ Његове вере и поверења у човека јесте свако рађање на земљи. Свако дете које се роди, јесте чист доказ Божјег поверења у човека.
Сав наш свет на крају јесте поверење у људе око нас, у сећање, у памћење, а најважније уздање у Божју заштиту и интервенцију. Градећи и јачајући поверење, прелазимо у више фазе схватања своје немоћи и плитког видокруга. Вера јесте пламен који одржава наша морална уверења, наше идеале, гориво које храни и даје снагу за активности, за делања, а на крају јесте и љубав. Љубав колико је свеобухватна, прожима се, како кроз слободу, како кроз заједницу, тако и кроз веру, јер нема чисте и праве вере, без чисте и праве љубави. Права вера, православље, почива на Христовој темељној поруци, а она, ако стаје у речи, онда стаје у ове „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим; и љуби ближњега својега као самога себе” Мт 22,37-39.
Вера јесте и снага и савез са Богом. Вера рађа трпљење, рађа смиреност и чини чуда, чини исцелитељска чуда. Пример вере која даје знање јесте учење и савладавање различитих наука, на пример медицинских. Господ нам је дао много могућности па и да лечимо. Међутим, добро знамо да се неретко и од најбољих хирурга, после најтежих интервенција, може чути реченица: „Ми смо урадили шта је било у нашој моћи, остаје да чекамо”. Кога да чекамо и шта да чекамо? Божју помоћ, Божју заштиту. То је вера која представља савез са Богом, која представља живу везу са Њим. То је, такође, доказ и подсетник да само Господ лечи, да само он делује, посредством Својих Светих и Своје творевине, у шта се убрајамо и ми. Поверењем поспешујемо покушаје, градимо искуство и спознајемо истине, ма колико биле мале или велике.
Господ на основу исказане вере појединаца, али и људи који окружују конкретне појединце, лечи (нпр. крвоточиву жену Мт 9,20-22), исцељује (нпр. капетановог слугу Мт 8,5-13), опрашта грехе (нпр. излечење одузетога Мк 2,1-12), васкрсава (нпр. Лазара Јн 11,1-45) и уводи у Царство Божије (нпр. разбојника Лк 23,42-43); али чини и све остало што нам предање преноси. Таква вера, жива вера, која пред Господом гори као буктиња, јесте права мера по којој ће се свакоме судити. Имајући и ово на уму, треба да схватимо да ће, по другом доласку Христовом, Сам Господ изрећи пресуду, а не вршити суђење Мт 25,31-46, јер се сав процес одвијао и одвија овде на земљи, а представља подвиг наше вере, милосрђа и љубави.
Ограничавајући се на ову неколицину редака, могли бисмо закључити да је наш живот без вере бесмислен, без заједнице са другима немогућ, а без љубави, чист промашај који води у мрак смрти. Стога овде остављамо зарез, а не тачку, да свако од нас промисли о својој вери и љубави, које не смеју бити ни слепе ни наивне, већ засноване да Христовим речима „будите мудри као змије, а безазлени као голубови” Мт 10,16; јер се таква вера, права вера, не сме прљати лажима, обманама, лаковерношћу и испразностима које су последица смртности и пролазности овога века. Права вера, потпомогнута пламеном љубави, довешће од оних обичних сазнања до спознања вечности. Можда ће је неко поткопавати и можда ће нас обмањивати, због тога веру и поверење градимо пажљиво, непрекидно и снажно. По вери нашој, нека нам и буде.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
