У кањону Бистрице, на 2 км од царског града Призрена, у усеци стена, налази се манастирски комплекс светих Архангела, који својим остацима сведочи славну историју. Облачан дан при посети дао је посебан колорит ранојесенском пејзажу, свежина ваздуха испунила је плућа, а тишина умирила срце. У овим фрагментима каменa, злата и неба очувана је духовност у најчистијем облику. Манастир, похаран, рушен, спаљиван, обнављан и даље сведочи речи летописца из 15. века који није веровао да му ,,под сунцем има ичега равног“. 1998. године добио је статус активног манастира, да би 1999. и 2004. био спаљен и опљачкан и добио статус манастиришта. Данас, манастир је поново активан, и иако је у Призрену никад мање Срба, у манастиру никад више. Ходочасници, верни народ, чак и странци, свакодневно обилазе манастир, те је живот у њему, упркос свим искушењима, богат.
Историја
Према доступним изворима, манастир свети Архангели саграђен је на већ постојећем, старом црквишту, у периоду од 1343-1352. године, као задужбина цара Душана. Цар Душан је био очаран природом и пажљиво је изабрао место за будући манастир, тик уз Бистрицу је у то време пролазио стари каравански пут који је повезивао престоницу тадашње Србије (Призрен) са Скопљем. Верује се да је у старијем манастиру (црквишту) такође посвећеном светим Архангелима, цар Душан оздравио од тешке болести – маларије, па је у то име одлучио да подигне поново манастир. Првенствено дао је обећање да ће подићи цркву у Јерусалиму, међутим касније је одлучио да његова задужбина у знак захвалности оздрављења буде на темељима ранијих светих Архангела. Према Душановој повељи манастиру Светог Петра Коришког долазимо до података да су припремни радови за изградњу почели 1343. године. У то време је био развијен култ Светог Петра Коришког, а цар Душан је јако поштовао овог светитеља и када је добио на поклон од Старца Григорија цркву Светог Петра Коришког у селу Кориши, он одлучује да у њој борави митрополит серски Јаков, који бива изабран да руководи изградњом манастира свети Архангели. У ове крајеве је Душан долазио у лов, прво сам, потом је долазио са сином Урошем и женом Јеленом, а када се поклонио моштима Светог Петра Коришког даривао је имања манастиру Светог Петра Коришког, за који се до 1760. године зна да је постојао, те је касније имање дато манастиру Светог Марка Коришког. Село познато као Кабаш, у средњем веку називало се Свети Петар. Разуме се да су нови назив села иницирали Албанци током расељавања Срба у 18. и 19. веку. Пећинска црква Светог Петра Коришког се помиње још за време краља Милутина, а у манастиру Светог Марка Коришког сачуван је најстарији рукопис Душановог законика, познат као Призренски рукопис (најближи оригиналу) и данас се чува у Народном музеју у Београду. Многи Призренци верују да је и сам Душан говорио призренско-тимочким дијалектом.
На месту где је изграђен манастир Свети Архангели, био је Доњи град утврђења Вишеград (Призренац) у клисури Бистрице, које је Душан проширио да би подигао манастир. Рушевине Доњег града су видљиве и данас, и јасно оцртавају лепоту негдашњих бедема, док се на узвишењу изнад манастира налазе остаци Горњег града. У склопу тадашњег манастирског комплекса налазила се црква светих Архангела, онда мања црква Светог Николе, конаци, манастирска трпезарија, библиотека, као и болница. А братство је чинило неколико стотина монаха током средњег века. У својој Повељи Душан је даровао Светим Архангелима ,,93 села и рудник гвожђа у Топлици“ (,,Водич кроз манастире у Србији“, Слободан Милеуснић).
Цар Душан је сахрањен у Архангелима, његов гроб и данас одолева зубу времена и промена, али његове мошти почивају у цркви Светог Марка у Београду, где су пренете. Пронађене су 1927. приликом ископавања манастира од стране професора Радослава Грујића, који их је дуго након тога чувао од крадљиваца реликвија, па их је чак и својим телом чувао приликом бомбардовања Београда 1941. Године, 1968. мошти се преносе у саркофаг, посебно израђеном, а тадашње власти су то дочекале с подозрењем, одакле можемо да закључимо да је захваљујући појединцима данас сачувано оно најважније о нашој историји и религији. Један научник, богослов заложио се да сачува скупљене мошти последњег српског цара нама на ползу и спасење. Ми морамо преузети улогу чувара наше традиције и светиња, јер изгнанства, уништавање и брисање свега српског неће стати. Од нас зависи хоћемо ли својим телом, душом и сећањем чувати оно што нам је у завештање остављено.
Већ, 1445. манастир бива похаран, и тако почиње његово пропадање. Године, 1625. је потпуно порушен, а његови остаци су коришћени за изградњу Синан-пашине џамије у Призрену, од стране Синан-паше. Данас, када прошетате Призреном, поред Синан-пашине џамије сетите се да је саграђена од најлепшег, белог камена Архангела, а натпис на унутрашњем зиду ,,Ђенет мисали“ – слична рају, дугује Цару Душану, и вредним неимарима који су градили Архангеле. Када вас стегне у грлу због порушених зидина, не тугујте, ту су, недалеко, отете, али светост њихова даје вам благодат. Отуђено, одузето, преименовано, отето, увек је оног ко га у срцу чува.
Вековима порушени Архангели и расуте кости Светог цара Душана, чекали су обнову, која ни данас није дозвољена у потпуности. Сама та (не)дозвола говори довољно, и не спречава да је Свети Дух свеприсутан у сваком камену, сваком педљу манастирског комплекса.
Од почетка истраживања 1927. и ископавања 1929. више од пола века је чекао на обнову, а 1998. монаштво се враћа. Само годину дана касније страдање манастира се понавља, да би 2004. године, током Мартовског погрома од стране Албанаца поново уништаван. Спаљен и опљачкан, опет се уздигао и данас са обновљеним конаком, малом капелом и платоом усред некадашње Цркве Светих Архангела, живи новим животом.
Архитектура
Манастирски комплекс обухвата 6500 М2, у њему су се налазиле две цркве, једна посвећена Архангелима Михаилу и Гаврилу, друга Светом Николи. Црква светих Архангела сматрала се главном и имала је основу уписаног крста са три олтарске апсиде. Милеуснић бележи овако:
,,Велико дванаестострано кубе ослања се на четири лука која су држала четири стуба. Вероватно су на цркви постојала и четири мања бочна кубета. На западној страни је нартекс са пет отвора. Фасада је била обложена белим и црвеним мермером и са два кордонска венца подељена у три зоне“. (,,Водич кроз манастире у Србији“, Слободан Милеуснић)
Материјали од којих је грађена црква су били скупи и најквалитетнији, а подаци о именима мајстора и људи који су учествовали у изградњи нису сачувани. Оно што им се може приписати је савршена обрада и велико градитељско знање, које је сигурно прикупљено од цариградских градитеља. Стилови градње: медитерански, романоготички под палицом рашке школе, донели су пуни процват посебно културним споменицима на Косову и Метохији, а Архангели се сматрају последњим великим спомеником рашке школе, који са собом доноси елементе моравске школе. Фасада је била сачињена од светлосивог мермера. Зидан је у византијском стилу.
Гробница цара Душана налазла се у северном броду цркве (преминуо 1355) и била је озидана мермером. Поред гробнице уз зид стајала је статуа цара Душана у природној величини. Статуа је касније однесена, а гробница похарана, реликвије покрадене, а кости разбацане. Такве их је испод остатака саркофага пронашао поменути професор Грујић, скупио и сачувао.
Изнад припрате била је прекрасна розета, исклесана с геометријским фигурама и флоралним мотивима.
За Цркву Светог Николе се зна да је сазидана јужно од цркве светих Архангела, уз стене подно Вишеграда. Прво је она била саграђена и могла је служити као пример за изградњу цркве светих Архангела. Реконструкцијом се дошло до претпоставке да је имала облик сажетог крста и правоугаоног облика, дужа страна је имала 13, краћа 7 м. Фасада је била од камених украса, слично као већа црква, чак им је и живопис био сличан и закључује се да је рађен у исто време. Познати ,,призренски патос“ или мозаични под цркве светих Архангела, састављен је од великих мермерних плоча на којима су поља ,,геометријских облика, унутар којих су приказане представе разних фигура, геометријски сложених форми животиња (змајеви, грифони, лавови, птице, рибе и друге). Простор око фигура је испуњен мозаиком, док су оне саме урађене у плитком рељефу. Паралеле за геометријске украсе могу се наћи у романичким црквама јужне Италије, Сицилије и Свете горе (црква у Хиландару, док се сличне представе животиња могу наћи у цариградском манастиру Пантократора (данас Зерек џамија) као и у фирентинском Баптистеријуму и цркви Сан миниато ал Монте“. Ваља још поменути и ,,декоративну пластику“, које је током истраживања пронађено много. Оне су најчешће у флоралним или зооморфним мотивима, неретко и с мотивима светитеља и анђела). Скулптура мушке главе, за коју се сматра да је припадала фигури цара Душана налазила се над плочом, лежећа фигура која је била карактеристична за млетачку праксу. Данас су остаци свих наведених делова комплекса, пролазећи поред њих, јасно се види каква је величанствена творевина на самој Бистрици почивала.
Фрескопис
Фрескопис је сачуван у фрагментима, и по њима може се пронаћи стил приморских живописаца. На једном фрагменту на којем су два лица светитеља, можемо видети да је сликана тамнозеленим и белим тоновима, и иако мали део фреске, он открива раскошност фрескописа високе уметничке вредности. Пронађени делови фресака упућују нас да су изнад гроба биле фреске владара и ктиторски портрет цара Душана, и били су украшени златним листићима, како је и била пракса у живописању портрета. Неки истраживачи верују да су, како фреске, тако и многе реликвије, али и иконе биле од чистог злата и да је црква Светих Архангела била једна од најлепших цркава тог времена. Њега судбина осликава судбину српског народа, величанствен, толико пута над њиме учињена неправда, али способност устајања из малодушности и вера су најдивнији украс наших светиња и нашег народа. Замислите како је један цар највеће државе у српској историји могао да уреди манастир, да изабере све најлепше чиме би даровао светињу и своју задужбину. Обновљени конак и манастирска продавница, као и капела Светог Николаја су заиста предивни. Пажљиво засађено биље и изабран материјал, враћају стари сјај овој светињи.
У потрази за фрескописом упутили су ме на капелу Светог Николаја, уз сами улаз, чак можда и на месту где је некада била мања црква Светог Николе. Фрескопис капеле која је фрескописана у скорије време открива карактеристичне представе олтарског дела (Ширшаја Небес, са леве и десне стране Свети Архангели Михаило и Гаврило) међутим испод њих са леве стране осликан је Свети Сава, а са десне Свети Јован Златоуст, а у средини, испод прозора фреска Исуса Христоса Јагње Божје. С десне стране од врата су фреске Преподобног Бенедикта Нурсијског који држи свитак с натписом: ,,Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“, затим Јован Пророк који држи свитак с натписом: ,,Одсецај вољу у свему и буди послушан па ћеш наћи покој души својој“. До њега је Преподобни Варсануфије. Оставили су знамениту књигу ,,Одговори на многа питања о духовном животу“. Преподобни Варсануфије држи свитак с натписом који се види само напола, друга половина је под одеждом.
Потом Свети Макарије Египатски, на његовом свитку пише: ,,Онај који приступа Господу треба да се принуђава на сваки добро“ и Свети Симеон Египатски на чијем свитку стоји: ,,Узалуд се труде они који се не моле и духу“ ,,Гле шта је добро или шта је красно него да браћа живе заједно“. На источном зиду наставља се фрескопис са: Светим Теодосијем који држи свитак са поруком: ,,Гле шта је добро или шта је красно него да браћа живе заједно“, Светим Пахомијем који не држи свитак, с оба длана подигнута, гледа ка Јовану Лествичнику на чијем свитку пише: ,,Бог се не показује у подвизима, већ у простодушности и смирењу, а онда и Светим Антонијем Великим који држи поуку: ,,Нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се труди у њему, као да…“ и последње речи се не виде, јер је свитак савијен. Од прозора лево су свети Ратници: Свети Јефтимије и Свети Георгије, поред њих Свети Јован Претеча. На северној страни налази се приказ Васкрсења Лазаревог, до њега Исус Христос, лево до олтарског дела је Богородица, а до ње Страдање Христово на крсту, до те представе је живопис Светог Николаја Жичког, а потом на западном зиду су Свети архиђакон Стефан, Свети Димитрије, Свети Нестор, Свети Сава Освећени, Свети Максим исповедник, Свети Јован Дамаскин. На горњој поставци унаоколо на свим странама су предављени, почев од јужног зида: Свети Јустин Ћелијски, Свети Никодим, Свети Јанићије, Свети Григорије, Свети Петар, Свети Теоктист, Свети Симон, Свети Симеон Мироточиви, Свети Пантелејмон, Свети Дамјан, Свети Герман, Свети Јоаникије, Свети Артемије, Свети Теодор Тирон, Свети Теодор Стратилат, Свети Прохор итд.
Под је мермерни, на средини део са мозаичком структуром. А две иконе: Икона Призренске Богородице с маленим Христом и икона Сабор светих Архангела, која је поклон верника. Икона Пресвете Богородице с Христом је дивна реликвија, изнад ње је фреска Светог новомученика Харитона, и тако символично указују на вечни живот, на страдање Христа ради.
Малена капела је духовно несагледиве величине, у њој је душа пуна мира и ослобађа се тескобе коју је проузроковала жал због старе славе која је сада само у траговима. Али и таква, вреднија је од сваке друге грађевине на свету.
Значај
Гледајући природу бистричких пејзажа, обронке Шаре, осећајући свежину ваздуха и засењени лепотом свега што око, ухо и свако чуло може да прожима, разумемо зашто је цар Душан изабрао за своје гробно место Архангеле. Опчињени Средачком жупом, Опољем, Призренским Подгором, лепотом због које ће вам се срце стегнути, јер је не чувају они који су је узели. Рогобатне грађевине уз Бистрицу ипак не могу наружити оно исконско, од Бога дато. Игуман манастира Михаило и братија су благословени, прво што чувају сву лепоту, друго што у њој духовно расту и истински јој се препуштају. Значај манастира светих Архангела и свих светиња које су око Призрена не може се описати земаљским речима. О њима се може само говорити божанским језиком, нама људима недостижним. Дођите у Архангеле да чујете божански језик.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
