ПИШЕ: Мр Смиља Влаовић
Црква Светог великомученика и побједоносца Георгија је грађена уобичајеном архитектуром, као једнобродна базилика са апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Налази се у Доњој Горици, катастарска парцела бр. 2268 и има површину 13486 м квадратних. Сама црква захвата површину 210 метара квадратних.
Црква кроз вјекове
Црква Светог великомученика Георгија у Доњој Горици, захваљујући црквеној порти која је једна од најпространијих у нашој Митрополији, била је не само вјерски објекат, већ и мјесто за све љешкопољске скупове, свечаности, саборе и договоре од своје изградње 1894. године, па до времена социјализма. Саграђена је од прилога вјерника цркве Светих Кирика и Јулите, тако да су ове двије цркве и на тај начин повезане, а земљиште је приложио Божо Ђуров Мугоша (Ђуровић).
О томе др Павле Радусиновић каже: „Прва је изграђена послије 1890. године. Имала је своје ограђено двориште и метех (3-4 рала). Сем за вјерске, служила је и за друге народне скупове и свечаности.“
По предању сељана и изградња платоа око цркве је изискивала велике напоре јер је цијелу порту требало насути и поравнати, без механизације која је за наше вријеме уобичајена. Цијели плато је подигнут за неких 5 метара.
Како су изгледали сами почеци градње храма Светог великомученика и побједоносца Георгија, налазимо у Митрополијској архиви, у акту из 1895. године, у којем тадашњи парох Крсто Поповић обавјештава митрополита Митрофана Бана да је општина Љешкопољска 1891. године почела са градњом храма на мјесту које је сам митрополит благословио и одредио. У наставку акта стоји:
„Исти храм, 18. октобра прошле године освештало је Ваше Високопреосвештенство посветивши га светом великомученику Георгију. У почетку зидања ове цркве, наша стара црква имала је доста лијепу суму новаца, који је новац дат да се подиже нова црква; но како је овај новац њен већином падао на сиромахе и како је и само руковање са овим црквеним парама било хрђаво то је црква јако осиромашила. Па да би се поправило овакво њено стање усудих се најпонизније доставити Вашем Високопреосвештенству жељу моју и овог народа, да би Ваше Високопреосвештенство извољело установити Спасов дан за црквену свечаност, за добровољне прилоге и да се крсти дижу. Истина храм је посвећен Светом Великомученику Георгију и према томе требало би, да у тај дан буде црквена свечаност, но како тога дана нам народ носи своје крсте Подгоричкој цркви, то двије свечаности кад би биле у оваквој близини једног истог дана, допринијели би штету објема црквама.“
По предању братства Мугоша, они су сви некада славили Светог Георгија, 6. маја. Због тешкоћа око послужења гостију јер се храна кварила на високим температурама које су карактеристичне за подгоричку климу у мају мјесецу, па су били принуђени да помјере славу, тј. да славе исто Светог Георгија, али празник Обновљења храма Светог Георгија, Ђурђиц, који пада 16. новембра, по новом календару.
Могуће је да је Митрополит снисходио Љешкопољцима и благословио, да не славе Спасовдан, већ Ђурђиц и да се од 1895. године као слава храма слави 16. новембра.
Митрополит Митрофан Бан у својим Мемоарима о цркви у Љешкопољу записује: “12. Освештао цркву св. Георгија у Љешкопоље. После овог освећења, опет сам се повратио у Подгорицу. Из Подгорице, заједно, сјутрадан, отишао сам с војводом Илијом Племенцем на Крушевац, гдје бијаше, из Цетиња приспио његово краљевско височанство Господар“.
Црква је освештана 1894. године јер је те исте године, пар дана послије одласка у Подгорицу, митрополит Митрофан Бан отишао у Никшић гдје је освештао Царев мост, 20. октобра 1894. године.
Зарија Радичевић, учитељ у часопису Глас Црногорца – 19. октобра 1894. године пише о свечаном освећењу цркве у Љешкопољу:
„(Свечано освећење цркве љешкопољске) Опће благостање и срећа појединих народа састоји се у религији. Још у прастара времена, зна се, да су људи само вјером свемогућег Бога, долазили до самога спасења…(нечитко) Пошто Његово Височанство Књаз Никола ослободи ове крајеве, овај народ једнако је желио подићи неку цркву: али честе неродне године нијесу им допуштале све до 1893. године. Те године указа им се лијепа прилика, година добро почела у земаљском роду, те у договору два села љешкопољска (Доња и Горња Горица), позову Милоша Лепетића с ким погоде да им цркву озида. Овај Лепетић многе је цркве озидао у Црној Гори, па као што је свуда лијепу успомену оставио, тако ни овђе није пожалио нимало труда да му рад што љепше изађе. Храм је овај од тврдог материјала са прочелним звоником од три звона. Он је још љетос озидан био рано, али овај сиромашни народ није могао са инокостињом све до сад наредан бити. У почетку овога мјесеца кад је Његово Високопреосвештенство г. Митрополит Митрофан пошао у Поља, да тамо освешта новоподигнути храм- нареди и љешкопољцима, да спреме и њиову цркву, јер ће кад се поврате и њу освештати, које Љешкопољци и учине. Његово Вископопреосвештенство преко Пипера поврати се 17.о.м и стигне у 10 сати изјутра у Миркову варош, који пошље подне пошље …..(нечитко).с ђаконом Крстом Поповићем….. (нечитко) у уторак 19. октобра, тај дан празнује ….(нечитко) св. Петра Цетињског, на јутра прије 6 сати већ спремна кола пред станом очекиваху кад ће г. Митрополит у њина сјести и тачно у 6 сати отпутова Његово Високопреосвештенство преко Везирова моста у Љешкопоље, ђе га је народ и главари пред црквом дочекао и свештеници обучени у одеждама дочекали су Г. Митрополита са обилним почастима. Ушавши у св. храм, од свог срца помолио се Богу, обукао се у архијерејско одјејаније, посље чега се отпочело освећење у потпуној свечаности. За вријеме освећења звонила су звона, а народ са хришћанском побожношћу молећи се Богу све до свршетка заврши се по обредима свете православне цркве освећење храма св. Великомученика Георгија у Љешкопоље. При овој свечаности и при светој литурђији присутан је био окр. судија г. Јован Лаковић, много народа из Љешкопоља и околних села, као и из Подгорице, а на јутро рано већ је било дошло и пјевачко друштво „Бранко“, које је својим пјевањем ову светковину увеличало. По свршетку свете литурђије наставило се молествије за спас и исцјељење болујућег цара руског Његовог Величанства Александра Александровића. На 11 и 30 часова изашло се из цркве, народ по изласку љубио је Високопреосвећеног у руку и за тијем се приступило приређеној трпези на којој бијаше разних…(нечитко) које су Љешкопољци припремили гостима, који су овој свечаности присуствовали. За ручком-при чаши вина изговорило се неколико здравица, најприје наздравио је г. Митрополит Њезином Височанству Књагињи- г. Јован Лаковић- Престолонасљеднику Књазу Данилу.- један од присутних учитеља Великом Војводи Зецком Књазу Мирку, посље којих пјевачко друштво је пјевало пригодне пјесме. Ето на овај начин свршила се свечаност, с додатком, што је у вријеме свете литурђије тога дана рукоположен и произведен за свештеника Крсто Поповић из истога села.“
Љешкопољци кажу да је освећењу присуствовао и краљ Никола и да им је том приликом рекао: „Љешкопољци, лијепу сте цркву начињели.“, на шта му они одговорише – Јест лијепа, но је гола, Господару. – Послаћу вам магрема и још понешто, обећа им књаз. И заиста до скоро је постојао багрем који су Љешкопољци добили на дар од Господара.
Врло је могуће да је краљ обишао цркву љешкопољску, али неком другом приликом, а не баш на само освећење јер би то сигурно записао и митрополит Митрофан Бан и Глас Црногорца.
Лазар Томановић, предсједник Владе Црне Горе у вријеме књаза и краља Николе, и уредник Гласа Црногорца у дјелу Педесет година на престолу Црне Горе о звонима љешкопољске цркве записује :“Њена два од три звона однијели су Аустријанци у вријеме окупације.“
У Архиву митрополијском из 1931. године налази се списак Посједа љешкопољских цркава, које је саставио архијерејски намјесник Лабуд Рогановић, гдје се за цркву Св. Георгија наводи да има: 36 а и 40 м/2.“
У извјештају из 1941. године се наводи којим данима се служи у цркви Св. Георгија.
У извјештају из 1942. године, свештеник Филип Поповић наводи за цркве у Љешкопољу да су очуване: „ У крајевима гдје сам сада пролазио цркве су скоро очуване и нијесу опљачкане, ни профанисане, сем цркве на Корнету.“ У истом извјештају се наводи да би цркве требало, окречити, оправити и више пажње посветити украшавању олтара и часне трпезе. Што се тиче духа у народу:“ Подвлачим да је народ жељан реда и мира. Но, мислим, да још има комунистичког сјемена, које користи народну болећивост.“
Судбина цркава након Другог свјетског рата није мимоишла ни ову светињу Божију која је,такође, била опустјела и занемарена. О њеном стању у том периоду говори и текст и фотографија из листа Титоградска трибина гдје непознати аутор каже да није неуобичајено да расте једно стабло смокве : „али ако то стабло расте на крову једне вјековима старе цркве у Доњој Горици, онда је то вијест за рубрику- Вјеровали или не. Ту је и фотографија да отклони сваку сумњу. Међутим, то и није нешто што изазива чуђење. Мјештани кажу, кад су највеће жеге, када све около пожути, дебели меснати листови ове смокве су зелени и свјежи.“
По сјећању мјештана, које је још увијек свјеже, у цркви је расла мурва, а не смоква. Расла је из звоника и коријен јој уопште није додиривао земљу.
У социјалистичком периоду црква је служила као штала за овце. Након тога била је складиште задруге која је држала бурад са отровом за скакавце, јер је тих година била најезда скакаваца који су пустошили све усјеве. Како су бурад са јаким отровом била отворена, тако је због јаког испаравања опао сав малтер из унутрашњости цркве.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Следећи текст који припада пројекту „Трагом старих светиња“, на нашем порталу биће објављен у среду 5. фебруара 2025. године.
