У врело јулско предвечерје пут нас је одвео до манастира Грачанице, најопеванијег манастира који је својом лепотом очарао многе уметнике, ходочаснике; сваком ко се нашао близу ње, зауставио је дах и дуго, дуго је у себи носио мирис тамјана и благост склада боја са фрески. Стигле смо на почетак вечерње службе, дочекала су нас звона и анђеоско појање монахиња. Грачаница, која се купа у зрацима залазећег сунца сигурно је нешто најлепше што сам видела у свом животу. Историја манастира, географски положај, а највише духовни значај који има за Србе, не само на Космету, него било где на свету, све то доприноси обиљу информација које је требало селектовати и презентовати као најважније.
Историја манастира Грачаница
Црква Успенија Пресвете Богородице је једини сачувани објекат средњовековног манастира Грачанице. И поред тога што су остале манастирске зграде уништене, управо црква спада у најбоље очуване црквене споменике средњовековне Србије. По изворима (којих је заиста прегршт) можемо закључити да је манастир прошао кроз велика искушења, да је све око њега рушено, с циљем да се избрише постојање једног овако важног материјалног добра, с ненадмашном културолошком и духовном вредношћу.
,,О првом, а уз то и најдужем поглављу живота Грачанице најмање има података. То је онај најстарији период који претходи градњи садашње грађевине и односи се на две раније цркве које су постојале на овом месту, а чији су темељи откривени приликом недавних ископавања. Старија од ове две грађевине је окарактерисана као „рановизантијска тробродна базилика“. За каснију грађевину — малу, једнобродну цркву — верује се да потиче из XIII века и да је служила као седиште липљанских епископа. Овим би биле побијене раније теорије о локацији седишта липљанских епископа, а истовремено је објашњено и оно помињање неке старије катедрале на овом месту у оснивачкој повељи Грачанице. Међутим, кад је реч о византијској улпијанској епископији и липљанској епископији, тачан однос између њих још увек није потпуно разјашњен. Близина Улпијане и остаци темеља раније базилике испод темеља цркве из XIII века у Грачаници навели су Мијовића на закључак да је епископска традиција на овом месту трајала непрекидно можда и од IX века, а свакако од XIV до времена краља Милутина. Овде се нећемо упуштати у дискусију о Улпијани, о тачном положају њене катедрале и о њеном односу према базилици откривеној испод темеља Грачанице с обзиром да такве дискусије не би биле засноване на поузданим чињеницама. С друге стране, на основу поузданијих историјских и археолошких извора, можемо с приличном сигурношћу закључити да је мала једнобродна црква, коју је краљ Милутин заменио новом грађевином, заиста била седиште липљанских епископа.
Историјске околности под којима је текла градња данашње цркве добро су документоване. Главни извор информација је оснивачка повеља коју је манастиру издао краљ Милутин и која је у целини сачувана на западном зиду јужне бочне капеле. Текст повеље исписан је на правоугаоном пољу, 1,8m широком и 1,5m високом, које се налази непосредно изнад врата што воде из капеле у опходни брод. Горњи део беле површине на којој је текст повеље залази у композицију која представља Пророка Илију у пустињи. Повеља је исписана у 53 реда, а завршава се китњастим краљевим потписом и годином 6830. (1321), који се налазе у доњем десном делу повеље. Пошто се у осмом реду текста изричито каже да је црква „изграђена од темеља и исликана и украшена изнутра и споља“, година 1321. је опште прихваћена као датум завршетка градње Грачанице. Ипак, у науци постоје неслагања у вези са овим датумом. Тако, док Павловић закључује да је текст повеље дословно преписан са оригинала на пергаменту, Пурковић сматра да се ради о датуму када је текст био исписан на зиду, а да је оригинал на пергаменту био издат још 1315. године. Коначно, најновију верзију даје Мијовић који тврди да година 1321. представља датум када је издата оригинална повеља на пергаменту, а да је њена копија на зиду настала тек након завршетка градње цркве и након смрти краља Милутина 29. X 1321. године. Наш је закључак да годину 1321. треба прихватити као датум завршетка градње Грачанице у оном облику у којем су је замислили градитељи и сликари краља Милутина“ (Пројекат Растко Косово и Метохија: Историја манастира Грачанице https://share.google/W5P99lrspXJUuTiER)
Важност културног добра
Ако се осврнемо на векове иза нас, није само временски контекст оно што Грачаницу чини јединственом, већ свакако завет који она представља за српски народ. Владика Николај Велимировић је у само једном цитату објаснио историју Косова и Метохије, и све што се дешавало око Грачанице, а онда и њен духовни контекст у којем је чистота вере императив:
,,Ни на Косову нису расли само божури, него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури“. Важност и спознање тог непролазног истицали су многи уметници, како је већ наведено, па чувена слика ,,Косовски божури – Грачаница“ сликарке Надежде Петровић представља управо ту борбу за очување историјских споменика и културе сећања. Надежда Петровић је једном приликом рекла: ,,Сви можемо изгинути, али наше споменике морамо сачувати“.
Песникиња Десанка Максимовић опевала је Грачаницу у истоименој песми, и тиме уписала манастир у вечност, везала га је за небо. Алекса Шантић је заиста стихом приказао тај вез: ,,Покривена небом Грачаница блиста“, док је Милан Ракић фрески Симонида песмом вратио очи. Много је песника писало о Грачаници, и путописаца, много сликара је покушало да пренесе лепоту на платно, никог њена лепота није оставила равнодушним. Њена важност се огледа у очима оних који погну главу кад улазе, да би подигли главу кад закораче у њу, очарани бојама, миром, осећајем који прожима читаво биће. Ту су неизоставни факти, које морамо поменути у контексту важности, док увек претендујем на уметнички, јер уметници су многа културна добра или пак злочине и страдања сачували својим делима и захваљујући њима деца од основне школе упознају своје наслеђе.
Не смемо изоставити то да је Грачаница последња од укупно 42 задужбине краља Милутина. 1539. године у манастиру је основана штампарија, што је од значаја за културну историју Срба за време турске власти. Пар деценија касније, после завршетка цркве, дозидана је спољашња припрата са кулом-звоником која је срушена већ у првим турским нападима, између 1379 – 1383. године, а библиотека са рукописним књигама је изгорела у пожару.
Налазимо ове податке, да је:
,,Почетком XVI века црква покривена оловом, а на иконостас је постављен велики крст са сликаним Распећем. Турци су у XVIII веку скинули оловни кров и мермерни под, што је убрзало пропадање храма. Тридесетих година XX века подигнут је велики конак на источној страни и две зграде са северне и јужне стране порте. Порта је затим ограђена, а са западне стране комплекса је изграђен главни улаз у манастир. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње које и данас чувају ову велику светињу. Због своје јединствености и лепоте, манастир Грачаница је 2006. године уписан у Листу светске културне баштине УНЕСКО“. (https://togracanica.org/?strana=82)
Архитектура
Постоји много информација у вези са архитектуром манастира, овде ћемо издвојити најосновније, управо у вези са стилом градње и замислима градитеља. Оно што прво привлачи поглед јесте боја опеке, потом прозори у којима се огледа манастирско двориште, беспрекорно уређено, а онда одвојена припрата, накнадно дозидана у XIV веку. Овим поступком пролазак кроз двоја врата у човеку буди осећај иницијације, да кроз прва врата прође с мишљу да се за друга врата треба духовно припремити, јер искорак у део главне цркве представља истинску индивидуацију којој следује обожење. Искуствено то потврђујем.
Саму основицу грачаничког храма чине два уписана крста, један у другом. Фасада је композиција настала наизменичним ређањем камена и опеке, а за декорацију је коришћен мермер. ,,Црква је петокуполна грађевина и представља ремек дело српске средњовековне и касновизантијске архитектуре. Ову складну сакралну грађевину, подигли су најбољи византијски градитељи тог времена. Садашња основа Грачанице се састоји из: главног дела цркве из 1321. године и припрате дозидане уз њену фасаду крајем XIV века. У главном делу цркве су наос, олтарски простор, унутрашња припрата, опходни бродови и бочне капеле. На спрату манастира је просторија позната као „тајна одаја краљице Симониде“, коју је краљица Симонида користила за молитву“. (https://togracanica.org/?strana=82)
Фрескопис
Фрескопис манастира Грачанице је толико задивљујући, да је често био инспирација за уметнике. Солунски сликари Михаило и Евтихије, завршили су живописање овог манастира 1321. године. Већ смо поменули представу Симониде, али и портрет ктитора, краља Милутина, потом и фреску ,,Лоза Немањића“ које остављају дубоки утисак како на историчаре уметности, тако и на сваког посматрача кад закорачи унутар храма. О поменутим портретима, краљице Симониде и краља Милутина, налазимо налазимо да су приказани у тренутку када их крунише Христос. Портрет краља Милутина представљен је као старац са дугом белом, шиљатом брадом, одевен у византијску царску одежду и са царском круном на глави, док стоји на црвеном јастуку украшеном двоглавим орловима и представља царски симбол. У рукама држи цркву, а о томе постоје подаци у житију које је написао архиепископ Данило. Данило наводи да је црква била посвећена Благовестима, док је у каснијим изворима она била посвећена Успењу Богородице и поред Грачанице наводи и друге цркве чије се ктиторство приписује краљу Милутину. У књизи ,,Водич кроз манастире у Србији“ аутора Слободана Милеуснића, долазимо до података да у цркви манастира Грачанице постоје три врсте сликарства, у наосу је најраније, с у спољној припрати налазе се два млађа.
,,Композиције у наосу посвећене су земном животу Исуса Христа и црквеном календару. Окосницу чини циклус Великих празника, Чуда и Страдања Христових. У унутрашњости припрате налазе се портрети ктитора: краља Милутина и краљице Симониде, затим портрети краљице Јелене, као монахиње, и краља Милутина, као монаха. Посебно је значајна Лоза Немањића и, од родоначелника Немање до краља Милутина. У припрати је опширно илустрован и Страшни суд. У северном параклису налазе се сцене из живота Светог Николе, а у јужном су представе из Старог завета, Богородичиног и Христовог живота. У тој капели је и гроб липљанског епископа Теодора, изнад кога је приказана његова смрт. Мајстори овог сликарства највероватније су дотле већ доказани сликари Михаило и Еутихије, који су радили са већом групом помоћника. У спољашњој припрати сачувана је значајна површина фресака из 1570. године, изведених уз ктиторство патријарха Макарија Соколовића. У припрати је очуван и мањи део сликарства који припада крају XIV и првој половини XV века, и то композиције: Крштење Христово, затим делови Акатиста и Васељенски сабори. Ту су наглашене две основне сликарске теме: прослављање Богородице и Поворка српских архијереја од Светог Саве до патријарха Макарија. У југозападном делу припрате налази се историјска композиција Смрт грачаничког митрополита Дионисија“. (Слободан Милеуснић, ,,Водич кроз Манастире у Србији“, 2007)
О манастиру, иконама, фрескама, сваком делићу, цигли, камену, сваком педљу порте, могло би се пуно писати. Манастир Грачаница је непресушни извор интересовања за истраживање, пружа обиље чињеница које се откривају изнова. Оно што је најважније рећи на крају овог текста јесте, да се из манастира враћате оплемењени, осењени топлином, умивени молитвама верног сестринства. Дуго у себи носите осећај мира који вас је преплавио и обавијао на сваком кораку. Светиње се чувају поезијом, фотографијом, сликом, текстом, али далеко више чувају се обиласком. Ако напустимо своје светиње, то је као да смо напустили Божју благодат. Ако призивамо благодат, она и долази.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
