У селу Банов До, удаљеном на пет километара северозападно од Звечана, налази се храм посвећен светим цару Константину и Јелени, саграђен на темељима храма из 14. века. Сунчан зимски дан нам је дозволио да направимо предивне фотографије, али не довољно веродостојне лепоти какву око може обухватити кад се нађе на узвишењу покрај храма, одакле пуца поглед на околна села, планине, али и на тврђаву Звечан. Замислите како је живети на простору, где у сваком селу, па и атару села, имате чак светиње које датирају с почетка 10, 12, 13, 14. века. Или пак, да је место у којем сада живите помињано још у Повељи краља Милутина манастиру Бањска или да је припадало Бановић Страхињи. Ко се таквог богатства одриче? Ко не би био поносан знајући да је краљ Милутин градио цркву или пут у његовом селу, а Бановић Страхиња калемио винову лозу.
Историја
Да би се поткрепило речено, довољно је само прелистати Светостефанску хрисовуљу (Повељу краља Милутина манастиру Бањска, која је даровног карактера, где се детаљно описује простирање бројних имања, које је краљ Милутин даривао насељима крај Ибра, Ситнице, Лаба, у Расу, Хвосну, Плаву, Будимљу, Зети. Као и обавезе, а потом и привилегије земљорадника, сточара и занатлија према манастиру Бањска. На интернету можете наћи преведену хрисовуљу, упоредо са оригиналним записом. У прилогу оставићу део хрисовуље где се, уз друга, помиње и ово село. Већ је у тексту о манастиру Бањска било речи о томе да је манастир Бањска имао највећи манастирски посед у православном свету. Подаци из Светостефанске хрисовуље:
,,Обнових га и снабдех, колико могућно би краљевству ми у васколиким правима и поседима што беху на потребу светоме храму овом, а најпре у селима, овде пописаним: село Бањска, село Валач, село Жрновница, село Брестница, село Бање Поље, село Рударје, село Кориља (са засеоцима), село Козарјево, село Влчија, село Бирово, село Јелшаница, село Гнеждани, село Глбоко, село Копорићи, село Граничане, село Дабрхава, село Селчаница, село Кошутово (а за ово даде краљевство ми архиепископу Бит у Приморју), село Бистрица, село Влахиња, село Орјахово, село Требча. И ова сва села са међама и са засеоцима њиховим”.
Село Бање Поље је данашњи Банов До (Бандол), а име села највероватније је везано за Бановић Страхињу, постоји предање да су се у овом месту налазили чувени виногради Бановић Страхиње. Није ова позната претпоставка случајна, место Бањска се ваздушном линијом налази само на пар километара од Бановог Дола.
Ово село је више пута било опустошено и паљено, а црква три пута рушена и паљена, њени темељи се назиру у старом гробљу, а око темеља могу се видети грубо кресане надгробне плоче од камена. За време Велике сеобе 1690. и ово село, као и околна, опустело је, тек крајем 18. века становништво почиње да се враћа, да би се 1941. године пустошење поновило, с тим да су затечене куће биле спаљене. После Другог светског рата, становништво се враћа на своја огњишта, а 1947. године, подигнут је мали храм, који је био изграђен, стога је постојала потреба за новим храмом. Мештани су заједно са својим свештеником оцем Милијом Арсовићем одлучили да изграде већу цркву на месту старе. Од тадашњег владике су добили благослов за градњу 2005. године.
Дана, 26. јуна 2007. године је обављено обележавање темеља храма, а 9. јула исте године освећење темеља храма. Захваљујући средствима мештана који су дали допринос и помогли изградњу, израстао је нови храм. Донатор крста је породица Ђорђевић из места Штулац код Врњачке бање. Изградњи су доста допринели Општина Звечан, Јавно комунално предузеће у Звечану, као и Урбанизам из Косовске Митровице који је разрадио идејни пројекат, а такође, Крста Милић, Светомир Јефтимијевић и Божидар Цвејић. Освештавање новоизграђеног храма од стране Епископа рашко-призренског Теодосија дешава се 8. септембра 2013. године. На Литургији на којој је Епископу Теодосију саслуживало свештенство митровичког архијерејског намесништва, владика Теодосије је доделио архијерејску захвалницу за труд око изградње цркве Милосаву Гвоздовићу из Бановог Дола.
Данас, уз храм је изграђен и звоник, сала, уређена порта и прилаз храму. Сада на узвишењу изгледа божанствено, окупља верни народ, посебно на дан храмовне славе и сеоске молитве. Литија за празник светих цара Константина и Јелене је права свечаност, сваке године домаћин – колачар дочекује госте, уз пригодне обичаје, како је РТС својевремено извештавао ,,У завичају Бановић Страхиње“.
Архитектура и иконостас
Црква је једнобродна четворокуполна грађевина са једном главном централном куполом и три додате мање куполе и одвојеном кулом звонаром на западу. Апсида олтарског простора је полукружна и споља и изнутра, заправо је та једна купола додата. Црква је архитектонски грађена по узору на споменике који припадају Рашкој стилској групи. Идејно уређење је врло занимљиво изведено, да с које год стране храма приђете, леве или десне, поглед на храм је исти, а прави утисак о величини, која је чак нестандардна за једну сеоску цркву, стиче се када се крочи унутар ње.
Храм има двоје врата. Главни портал се налази на западној страни на припрати, које истурена, док је други портал постављен на северној страни и при приласку храму је први на који се наилази, јер се храму прилази са северне стране, кроз уређену порту. Фасада је рађена у сличном маниру као и храм Светог Димитрија у Косовској Митровици, али и као храм Светог Георгија у Звечану и још неколико храмова у околини. Камен у боји песка и опека, која на први поглед даје црвенкасту нијансу и представља сјајан контраст пешчаним бојама. У истим нијансама је и поплочана порта, где је код северних врата изведен кружни украсни елемент од белог ломљеног камена и цигле у облику грба на којем је приказан двоглави орао. Унутрашњост храма је поплочана белим мермерним плочицама са црним линијама које прате облик унутрашње површине.
Зидови нису фрескописани, али је присутан богат иконостас, са главним олтарским иконостасом који парира лепотом и величином иконостаса у градским храмовима. Зашто се истиче разлика између типичног архитектонског, као и унутрашњег уређења у сеоским храмовима у косметским срединама и градским, баш зато што је већина старијих храмова била ниско засведена, са малим вратима, често се у цркве спуштало помоћу два-три степеника, биле су мањих димензија, док су новији храмови задржали стилске одлике, али су често већих димензија. Па се тако дешава да се у селима која су имала тзв. ,,црквице“ с посебним акцентом на последња два слога ,,вице“, сада су велелепни храмови који димензијама и архитектуром парирају оним у већим срединама, који су најчешће димензијама били већи и у прошлости, а посебно данас. На средини цркве је дрвени аналој на којем су две иконе, једна је икона светих цара Константина и Јелене, славе овог храма, а друга икона Светог Јована Крститеља, која се често назива ,,Анђео пустиње“ због приказаних крила, која симболизују његову улогу небесног гласника. У руци држи посуду са сопственом одсеченом главом, што се односи на његово мучеништво и празник Усековање главе Светог Јована Крститеља. Текст на свитку садржи грчке речи које се односе на покајање (метаноја) и вероватно на његову улогу проповедника.
Са леве и десне стране уз стубове су две иконе на постољима: икона Преподобне мати Параскеве и икона Свете Тројице. На зидовима, сточићу, чак и на олтарској прегради, на зидићима прозора видимо иконе Светог Георгија, Светог Николе, Светог Јована Крститеља, Пресвете Богородице са Христом, Богородице Тројеручице, Архангела Михаила, Васкрсења, више икона светих цара Константина и Јелене и мноштво других. Уочавамо и неколико старих икона из прошлог века, које се данас једино могу и наћи у сеоским црквама. Чак и изнад улазних, западних врата са спољашње стране дочекује нас храмовна икона.
Олтарску преграду чине троје врата и престоне иконе Пресвете Богородице са Христом и Исус Христос са леве и десне стране Царских двери. На дверима сцена Благовести, на ђаконским вратима је икона светих цара Константина и Јелене, а на анђелским икона Светог Јована Крститеља – Анђео пустиње, као што је случај и на аналоју. На врху олтарске преграде нема уобичајених представа ликова апостола окренутих Христу или представе пророка, као ни крста са представом Распећа Господа Исуса Христа, већ је на врху Константинов монограм (Христов). Константинов монограм представља један од раних хришћанских симбола и везује се за римског императора Константина Великог, цара Константина којем је овај храм и посвећен, и који је 280. године рођен у Нишу, тадашњем античком граду Наиссусу. Његову основу чине слова ΧΡ – која означавају прва два слова Христовог имена (грчки ΧΡΙΣΤΟΣ), а са леве и десне стране налазе се симболи вечности – алфа и омега.
Константинови биографи у опису његовог живота посебно издвајају један догађај – ноћ пре битке за освајање Рима (28. 10. 312), ноћ која је донела велике промене у Римском царству.
Константин је у освајање Рима кренуо са упола мање војника него што је имао његов противник Максенције, тадашњи владар овог града. Након обављених припрема за бој испод бедема Рима, отишао у свој шатор веома забринут за исход сутрашње битке. Његов биограф Еусебиус наводи да је Константин током ноћи имао визију Бога који му је приказао необичан симбол и изговорио речи: „Ин хоц сигно винцес“ („Под овим знаком побеђујеш“). Пратећи знак са неба, Константин наређује сутрадан да се овај симбол исцрта на застави и на сваком штиту његових војника. Одлучан и уверен да има Божју наклоност, поразио је многобројнијег непријатеља и са својом војском победоносно ушао у Рим.
И заиста, овај монограм је нешто јединствено, не сећам се да сам негде видела тако упечатљив, јер још с врата као да поручује ,,Овим побеђуј“.
Између аналоја и олтарске преграде са плафона виси кристални полијелеј, чак наличи свечаним старинским кристалним лустерима, какви су могли да се нађу у војвођанским дворцима.
С леве стране, на почетку наоса, је део где се продају свеће, тамјан, брикети и остале црквене ствари, испод, између северних врата и олтарског дела је сточић који вероватно служи за освећивање водице и сечење колача када су славе, а са десне стране је певница.
Храм је осветљен, мир који је влада и унутар њега и при уласку у порту је готово планински, иако је тик изнад магистрале Звечан – Зубин Поток, која је врло проходна.
Значај
Испод цркве је сеоско гробље, а око дворишта пуца предиван поглед на ливаде, њиве и све пределе који су некада били виногради Бановић Страхиње. Невероватан осећај је стајати ту, на размеђу прошлости и садашњости, замислити да је све пред вама неколико пута паљено и рушено, онда наново грађено и освећивано. Сваки комад земље у себи чува предање о Бановић Страхињи, краљу Милутину и људима који су овде живели и умирали.
И на крају остаје питање: Ко вам може узети оно што вам по Божјем закону припада? Једино онај ко не познаје законе свог Створитеља.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
